Већ од почетка 1991. године почео је притисак на српско становништво у општини Коњиц. То се огледало кроз сталне пријетње, малтретирања, медијске наступе и отпуштање с посла. Већи дио српског становништва у првој половини 1992. године отишао је из града и склонио се у околна српска села. У Коњицу је 18. априла 1992. године стигло око 100 људи из сплитске добровољачке сатније, што је био додатни страх за српски народ који је 20. априла 1992. године почео масовно исељавање из града Коњица у околна села.[1]
О исељавању из Коњица у околна српска села говоре изјаве свједока. Тако свједок Ратко Куљанин наводи сљедеће: „Већ 20. априла 1992. године у Коњицу су се појавиле паравојне муслиманске и хрватске формације које су уливале страх међу српско становништво што је довело до масовног бјежања Срба из Коњица. У мој стан у Коњицу три пута су упадали припадници муслиманско-хрватских оружаних формација и вршили претрес стана, малтретирали су ме и тјерали ме да сво српско обиљежје избацим из стана и бацим у Неретву. Због тога сам био принуђен да напустим Коњиц и одем код родитеља у Брадину. Брадина је већ тада била у окружењу и излази из ње били су затворени. Тунел на путу Брадина – Коњиц био је миниран. Захваљујући једном пријатељу, муслиману из Коњица, успио сам да прођем блокаде и стигнем до Брадине.“[2]
Након што су 20. и 21. маја 1992. године извршени напади на српска села Бјеловчина и Доње Село, 25. маја 1992. године нападнута су српска села на подручју Брадине. Напад су извршили припадници ТО тзв. Републике БиХ и ХВО-а са око 3.500 наоружаних људи. Након 48 часова борби, а пошто су бројно били надјачани, Срби су предали оружје.[3]
Неки од Срба који су бранили село покушали су се извући, али су касније ухваћени. Момир Мркајић о томе свједочи сљедеће: „У моменту када је Брадина заузета био сам у групи на мјесту Мали Иван и одатле сам видио како горе куће у Брадини. Из села је стигао курир и рекао да Хрвати и муслимани пале куће, убијају, кољу и силују. Моја група је одлучила да пође према Калиновику. Успут смо се срели са другом групом која је бранила Брадину те, када смо се спојили, укупно нас је било 37. Послије пет дана, односно 31. маја увече, гладни, жедни и исцрпљени од кретања стигли смо до села Љута на око три до четири километра до Калиновика. Ту су нас на превару заробили муслимани. Одмах су нам везали руке и почели да нас туку те су нас тако испребијане пребацили у ОШ у селу Шабићи.“[4]
Напад на Брадину помињан је и пред Хашким трибуналом у предмету против Зејнила Делалића и др, гдје је констатовано да је напад на Брадину изведен 25. и 26. маја 1992. године, након неуспјешних преговора. Многи свједоци су изјавили да је село гранатирано касно поподне и увече 25. маја и да су се затим појавили војници и у маскирним и у црним униформама који су пуцали из оружја и палили куће. Велики број становника покушао је бјежати, а неки су се повукли у центар села. Те људе су, ипак, у различито вријеме око 27. и 28. маја ухапсили војници ТО-а, ХВО-а и МУП-а и полиције. Брадинском операцијом је руководио Звонко Зовко, а МУП је био одговоран за притварање људи који су током ње ухапшени, као и за запљену оружја.[5]
Након заузимања Брадине у логор „Челебићи“ одведено је око 280 одраслих мушкараца, док је око 500 жена, дјеце и стараца одведено у „Спортско-рекреациони центар“ у Коњицу. Након довођења ових српских цивила у ове логоре почео је терор над овим лицима, без разлике на њихов пол и године живота. Поред мушкараца у логору „Челебићи“ више времена је задржано и осам жена које су мучене и вишеструко силоване.[6]
Из изјава свједока видљиво је да је напад од 25. маја 1992. године био други напад, а да су претходно муслимани већ почетком маја око села поставили барикаде након чега су услиједили преговори и први напад средином маја којег су мјештани Брадине успјели да одбију. У међувремену, заказани су и нови преговори за 25. мај, али је тада услиједио нови, далеко јачи напад.[7]
Над ухапшеним цивилима српске националности примјењивани су разноврсни облици мучења, тортуре и злостављања. Окрутно и нечовјечно понашање праћено је уништавањем, паљењем и пљачкањем имовине. Посебно нехуман је био однос према женама које су биле подвргнуте сексуалном иживљавању и злостављању.[8]
Остаци српских кућа у Брадини
Злостављање и убијање српских цивила у Брадини почело је одмах након пада овог села о чему свједоче изјаве свједока. Према изјави свједока Радована Мркајића, чим су упали у село, војници су све становнике истјерали из својих кућа, а онда су редом почели са паљењем кућа. На лицу мјеста испред својих кућа убијени су Милорад Куљанин, Боро Глигоревић и Раде Лукајић.[9]
И свједок Никола Мркајић у изјави свједочи о егзекуцијама након заузимања Брадине: „Након што су заузели Брадину, удружене муслиманске и хрватске снаге једну групу мјештана Срба су довели у центар Брадине и стријељали двојицу Живака и Вујичића, а мало касније су стријељали Драгу Куљанина. Остале су одвели у логор у Челебићима.“[10]
Свједок Борислав Копривица је изјавио сљедеће: „Напад на Брадину извршен је 25. маја године и трајао је до 14 часова 26. маја 1992. године. Након што сам ухапшен, мене и мог зета су одвели до магистрале и онда смо били принуђени да испружимо руке и раширимо ноге уз неки зид. Скинули су нас и више војника нас је ударало. Муслимански војници су нас крвнички тукли, мени су ставили цијев у уста од пушке, тукли су ме електричним каблом и кундацима од пушке. Био сам сав крвав и у несвијести. Као кроз маглу сјећам се да су нас ставили на неки камион и одвели у логор ‘Челебићи’.
У ‘Челебићу’ су нас стражари крвнички тукли, а ноћу су изводили једног по једног и онда смо чули само јауке, а кад би заробљеници били враћени у хангар, били су полумртви од батина. У логору се дешавало чак и то да су тјерали рођену браћу на орални секс. Мушкарцима су везали штапин око цијелог тијела, па и полног органа и тјерали их да трче по хангару. Тјерали су заробљенике да се међусобно туку, стављали им усијане ножеве под грло, а неки од заробљеника су умрли од ове тортуре. Српске жене из Брадине које су биле одвојене од нас у логору свакодневно су силоване.
Приликом напада на Брадину убијен ми је брат и седамнаестогодишњи син.“[11]
О мукама које су прошли становници Брадине свједочи и Јеленко Куљанин који је, између осталог, рекао: „Стављали су нам нож под грло и пријетили клањем. Приликом извођења из зграде био је формиран шпалир од војника у дужини од 15 до 20 метара те су нас они тукли свим и свачим док смо пролазили. Падали смо у несвијест и јаукали од болова. Када су нас утоварили у камион један од војника почео је да пуца рафално по средини камиона те је убио Драгана Вујичића и још тројицу теже ранио. Цијелим путем на камиону су нас тукли, сви смо били у крви.“[12]
Након заузимања жене из Брадине су биле посебно изложене тортури и сексуалном насиљу, а неке од њих су и убијене. Један од бројних случајева описао је свједок Саво Мркајић који је рекао да су Босу Куљанин одвели у шуму, силовали, а након тога изболи ножем и оставили је ту мртву.[13]
Потребно је нагласити и то да је о злочинима над Србима из Брадине била упозната међународна заједница. Генерални секретар Уједињених нација поднио је извјештај Савјету безбједности УН већ 2. јуна 1992. године о овим злочинима, али ништа није предузето о овом питању. Треба рећи да је, иако је Брадина углавном српско село, у њој рођен један од највећих српских крвника Анте Павелић.
МАСОВНЕ И ПОЈЕДИНАЧНЕ ГРОБНИЦЕ У БРАДИНИ
Након рата на подручју општине Коњиц ексхумирано је 79 тијела убијених Срба из појединачних гробница те три масовне гробнице са 30 тијела. Највећа масовна гробница са 22 тијела налазила се у дворишту Цркве Вазнесења Господњег у Брадини. Ова црква је након напада на Брадину била уништена и у њено двориште су закопавани убијени Срби. Ексхумација масовне гробнице у Брадини је извршена 25-27. априла 1998. године, а у њој су пронађени посмртни остаци сљедећих лица:
1. Глигоревић (Мирко) Боривоје 12. Куљанин (Реља) Раденко
2. Жужа (Божидар) Бранко 13. Куљанин (Драго) Миленко
3. Драганић (Бошко) Недељко 14. Жужа (Стево) Јован
4. Жужа (Стево) Тодор 15. Миљанић (Саво) Гојко
5. Куреш (Томо) Богдан 16. Глигоревић (Јован) Никола
6. Ђорђић (Петар) Марко 17. Куљанин (Симо) Драго
7. Вујичић (Јово) Мирослав 18. Мркајић (Васо) Мирко
8. Куљанин (Боривој) Слободан 19. Куљанин (Пајо) Милорад
9. Глигоревић (Павле) Петко 20. Живак (Страхиња) Велимир
10. Живак (Страхиња) Слободан 21. Вујичић (Петар) Васо
11. Копривица (Ђуро) Срђо 22. Куљанин (Бранко) Горан.
Ексхумација српских жртава из Брадине из масовне гробнице у дворишту Цркве Вазнесења Господњег
[1] Извјештај о учињеном кривичном дјелу, ЦЈБ Требиње, бр. КУ-244/07 од 20. 8. 2007. године.
[2] Записник о саслушању свједока Куљанин Ратка, Окружни суд у Београду, бр. Кри 153/94 од 31. 10. 1994. године.
[3] Кривична пријава, ЦСБ Сарајево, бр. КУ-29/93 од 14. 3. 1993. године.
[4] Записник о саслушању свједока Мркајић Момира, Основни суд у Невесињу, бр. Кри-16/94 од 25. 6. 1994. године.
[5] Првостепена пресуда МКСЈ у предмету Делалић Зејнил и др, бр. IT-96-21-T од 16. 11. 1998. године.
[6] Кривична пријава, ЦСБ Сарајево, бр. КУ-29/93 од 14. 3. 1993. године.
[7] Записник о саслушању свједока Куљанин Велимира, Основни суд у Илиџи, бр. Кри 66/94 од 18. 9. 1994. године.
[8] Извјештај о учињеном кривичном дјелу, ЦЈБ Требиње, бр. КУ-244/07 од 20. 8. 2007. године.
[9] Записник о саслушању свједока Мркајић Радована, Окружни суд у Београду, бр. Кри 113/96 од 23. 1. 1996. године.
[10] Изјава Мркајић Николе, од 3. 6. 2008. године.
[11] Записник о саслушању свједока Копривица Борислава, Окружни суд у Зрењанину, бр. Кри 77/94 од 18. 1. 1995. године.
[12] Изјава Јеленка Куљанина.
[13] Записник о саслушању свједока Саве Мркајић, Основни суд у Илиџи, бр. Ки 43/93 од 26. 7. 1993. године.
