Custom Linkovi

Предратна мјесна заједница Јабука обухватала је насеља Јабука, Рачићи, Подграђе, Стојковићи, Славичићи и Колаковићи, као и друге мање засеоке. Нека од ових насеља су била етнички мјешовита (Јабука, Славичићи и Стојковићи), док су Рачићи, Подграђе и Колаковићи (уз једног из реда осталих) били стопостотно насељени српским становништвом. Национална превирања која су захватила СР Босну и Херцеговину нису мимоишла ни општину Фоча, што се нарочито одразило у етнички мјешовитим селима.

О напетој ситуацији која се све више могла примјетити свједочи и Бранко Ковач који се из Фоче вратио у родно село почетком јуна 1992. године: ,,По доласку, у селу видио сам да је ситуација између Срба и муслимана изузетно напета, па сам се прикључио мојим мјештанима који су чували куће, да стражарим и чувам имовину мојих родитеља и моје родитеље.“[1]

Уз напетости које су из дана у дан расле и страха од могућег напада локално српско становништво је, ради заштите својих породица и имања, организовало сеоске страже. Сеоске страже су ушле у састав Војске Републике Српске, међутим, то није утицало на ситуацију у селу. Нити су Срби Јабуке добили појачање за одбрану од могућег напада села, нити је у селу било других војних формација Војске Републике Српске.

О томе свједочи и Милан Иконић који се, након што су припадници тзв. Армије БиХ заузели Пофалиће, вратио из Сарајева у родно мјесто. Он у изјави наводи: ,,Село Славичићи се налази у мјесној заједници Јабука, која се налази између општина Горажде, Пале, Трново, а припада општини Србиње. Иначе, на мјесту које се зове Јабука има 12 српских села, а има и муслиманских села и то више него српских. У дијелу села према Палама била су српска села, а у дијелу села према Трнову била су муслиманска села. Моје село је Славичићи, Љаљица и Јамићи су мјешовита села и била су између ове двије групе чистих села. (…) Прије овог догађаја који ћу да испричам, из мјешовитих села су отишли сви становници, тако да су муслимани отишли у њихова села, а ми Срби у наша српска села. Ја сам отишао у село Поткозаљ и ту сам био код Мирка Ћосовића, са којим сам у сродству. Ја сам овдје био припадник Војске Републике Српске и са осталим мјештанима српских села, који су исто тако припадали војсци, чувао та села од напада муслимана.“[2]

Сличну судбину имао је и Ђорђо Вуковић који је такође, почетком јуна, напустио Сарајево и фирму у којој је радио и дошао у своје родно село Подрид, које припада мјесној заједници Јабука, а ту су му живјели мајка и брат. „По доласку у село видио сам да је ситуација између Срба и муслиманског становништва прилично затегнута и да се на просторима Јабуке и на једној и на другој страни људи прибојавају сукоба, па одржавају страже и чувају своју имовину. Тако сам се и ја укључио са једно пет до шест мојих комшија и био на чувању страже у одбрани своје имовине.“[3]

Гробови браће Драгана и Нове Елеза. Ново је био најмлађа жртва напада, имао је свега 12 година

Из ових свједочења видљиво је да је ситуација у Јабуци јула 1992. године била изузетно напета између  Срба и   муслимана. Да је страх локалних српских мјештана био оправдан показало се 23. јула 1992. године. Тог дана је извршен силовит удар из више праваца на све засеоке Јабуке с циљем протјеривања српског живља с тог поднебља.

У Кривичној пријави поднесеној од стране Основног јавног тужилаштва из Фоче се наводи да су непријатељске снаге након извршеног напада „према цивилном становништву вршили убиства, мучења и нечовјечна поступања, пљачкање имовине становништва, противзаконито и самовољно уништавање имовине, као и уништавање културних споменика и грађевина.“[4] Такође се наводи да су у селу Јамљиче убијени цивили Драган Елез, Ново Елез, Милорад Елез, Илија Ковач, Милан Голубовић и Његош Савић кога су рањеног дотукли сјекиром, док су у селу Модро поље убили Драгана Шолају. Милован Елез је рањен том приликом.[5]

Као што је и наведено, муслиманске снаге су приликом напада уништиле сву материјалну имовину у нападнутим селима. „…у засеоку Тухаљићима запалили шест кућа, у засеоку Рачићи десет, у засеоку Марисољићи запалили двије, у Модром пољу десет кућа, а у засеоку Подграђе, Лучила, Хоџићи, Подрид, Росуље, Калековићи, Подстијена и Милотина спалили потпуно те том приликом запалили православну цркву у засеоку Копреница.“[6]

Детаљ са укопа Милоша Вуковића, учесника Битке на Сутјесци и пробоја Сремског фронта

Милан Иконић овако описује напад на Славичиће: „Рано јутро, могло је бити између пет и шест сати, 23. јула 1992. године, муслимани су са свих страна истовремено опколили свако српско село посебно и прво су напали коту Кожаљ, на којем је била наша војска, па када су наше војнике потиснули одатле, онда су у исто вријеме напали сва већ опкољена српска села. Истовремено су палили куће и убијали људе, стоку и уништавали све што су нашли. Ја сам у том тренутку спавао у кући Мирка Ћосовића, јер сам имао слободне дане и нисам био на дужности. Кад је почела пуцњава, мајка ме је пробудила, па сам ја са осталих шест мушкараца из села пошао према коти која је нападнута према нашим војницима да им пружимо помоћ. Када смо дошли у једну шуму, муслимани су нас окружили, што је значило да су нас раније видјели и пропустили да упаднемо у засједу у облику потковице и онда су почели да пуцају по нама, тако да је на овом мјесту пет људи погинуло и то Борко Ћосовић, Миладин Ћосовић, Милош Вуковић, Мирко Ћосовић и Предраг Билинац. Том приликом је рањен мој отац Милан, па је успио да се извуче и да остане жив, а ја сам успио да се извучем до наше војске и тако сам се спасио. У овом мучком изненадном нападу, не знам тачно, али мислим да је убијено између 50-60 Срба и то је било убијених мушкараца, жена, а знам и дјеце, јер сигурно знам да је убијен дјечак стар 12 година, као и његов брат који је мало старији од њега. Знам да се презивају Елез. У мјесној заједници Јабука уништена су сва села тог дана, куће спаљене и од тада више нико у њима не живи, осим села Славичићи, Љаљица, Колаковићи и Поткожаљ, али су послије овог напада, који сам описао, сви Срби из тих села напустили и отишли у Србиње гдје и сада већином живе. Иначе, у једној каснијој офанзиви, муслимански војници су попалили и уништили и ова села, а чини ми се да је то било у септембру мјесецу исте године. (…) Исто тако се сјећам да смо у некој колиби, након мјесец дана, нашли два леша жена, које су умрле од глади, али ја њихова имена не знам, сем што знам да је једна прије тога била шлогирана. (…) Приликом овог и каснијег напада сва моја имовина је уништена.“[7]

О нападу на село говори и Трифко Мастило: ,,Дана 23. јула 1992. године, око пет сати ујутру, муслимани су са свих страна напали на српска села која су била у Јабуци. Прво су напали на коту Кожаљ, која је одмах изнад мог села (Подрид – примједба аутора), па су одатле потиснули наше војнике, па смо ми, који смо били у селу, пружили отпор, бранећи себе, своје породице и своју имовину, али пошто их је било много они су нас потиснули, тако да смо морали да се повлачимо. Приликом повлачења, још увијек покушавајући да се бранимо пуцајући, а они су још жешће пуцали према нама, погинули су Радиславко Мастило, рођен 1956. године у мом селу, Раде Мастило, мој рођак и Миленко Мастило и то тако што смо упали у њихову засједу. Послије овога смо наставили са повлачењем и дошли до мјеста Росуље, а затим према Превили, гдје смо наишли на нашу војску. Хоћу да прецизирам да су ова тројица погинули у засједи која је била код мјеста Росуље. Приликом овог муслиманског напада у Јабуци је погинуло много људи, жена и дјеце, али ја не знам да кажем колико, а куће су спаљене и имовина уништена, тако да сам ја овом приликом претрпио велику материјалну штету и послије тога не живим више у мом мјесту, јер је тамо живот немогућ. Не знам која је то муслиманска јединица која нас је напала, али сам чуо да су у овом нападу на Јабуку, поред муслимана, учествовали и припадници неке специјалне хрватске јединице из Сплита. Колико је то тачно не могу да кажем.“[8]

С лијева на десно: пренос посмртних остатака убијених и крст Радиславка (Рајка) Мастила на дан укопа

Своје искуство приликом напада тзв. Армије БиХ на село подијелио је и Ђорђо Вуковић: „Рано изјутра, 23. јула 1992. године, из правца Ораовице, Грепка и Јабуке муслиманске формације су напале српска села, колико је војника у томе учествовало не знам и тада сам видио да су недалеко од мене убили Срето Драшка, који је погођен пушчаним зрном на мјесту остао мртав. Ми смо пуцали у том правцу одакле пуцају и они, али су они били надмоћно јачи и надирали су према нашим селима. Почеле су да горе куће у свим околним селима. Док сам могао, бранио сам се и како смо бјежали људи су се скупљали у групе па сам тако на једном мјесту видио мртвог Милен1ка Мастила, Милоша Тривуна и његову жену Анђелку, Рада Мастила и Радиславка Мастила, Миладина Ћосовића, а у селу Колаковићи нашао сам мртвог Радивоја Тривуна, Обрена Ћосовића и Миладина Иконића. Сутрадан смо се организовали и почели да извлачимо ове мртве ради сахране, па сам тако видио да је Миленко Мастило био заклан и да су му по тијелу – стомаку гасили цигарете, од чега су били видљиви ожиљци. Колико се сада сјећам, из ових српских села која су припадала мјесној заједници Јабука, изгинуло је око 60 људи, дјеце, жена и стараца. Најчешће су гинули опкољени у групама, јер су бјежали у сусрет другима тако да их је муслиманска војска на тај начин лакше опкољавала и на мјесту поубијала. (…) У селу Модро поље, пошто су прошли сукоби и приликом сахране наших суграђана, видио сам остатке миниране српске православне цркве коју су муслимански војници уништили до темеља.“[9]

Вуковић је претрпио и велику материјалну штету приликом напада тзв. Армије БиХ на село. Том приликом му је запаљена кућа са окућницом.

И Гордан Мастило је један од свједока напада на Јабуку. У изјави износи сљедеће: „Дана 23. јула 1992. године ја сам био у свом селу Милотина које припада мјесној заједници Јабука. Тачно у пет сати и 15 минута мене је отац пробудио и рекао ми је да одмах устанем, јер су изгледа муслимани напали на српска села и да се чује пуцњава. Ја сам одмах устао и сви смо напустили кућу и сакрили се у шуму. Заиста, тог дана нападнута су сва села у којима су живјели Срби и то Јамићи, Рачићи, Модро поље, Дражево, Камен, Стојковићи, Подграђе, Подхрид, Колаковићи, Славичићи, Љаљица и Божановићи. Примјетили смо дим из кућа и, гдје су год дошли, почели су да пале куће. Послије сам чуо да је командант муслимана био човјек који је поријеклом из села Поплатићи које припада МЗ Јабука и да је ту имао викенд кућу. Ја сам тог човјека прије рата лично познавао, а он је био дугогодишњи ловац и одлично је познавао терен и људе са овог краја. Овог дана извршен је прави масакр над српским цивилним становништвом. (…) Сви убијени били су измасакрирани, а старице Милка Ковач и Зорка Симовић биле су спаљене. Цивилно становништво које је избјегло нашло је уточиште у Фочи и било је смјештено у Средњошколском центру у учионицама.“[10]

Помињани Бранко Ковач наводи врло битне информације о нападу на Јабуку: „Дана 23. јула 1992. године, у 5:30 часова, пошто те ноћи нисам спавао код куће, већ сам био у пећини код брда зв. ‘Гребен’ и како сам изашао на Гребен видио сам са једне косе како муслимани изводе стоку из обора Пере Савића, а затим су опколили већи дио српских села и из свих оружја са којима су располагали започели отворени напад на Србе и српску имовину. Куће су почеле да горе, а они су их претходно опљачкали, а оно што је било теже товарили су на коње и воловска кола и отјерали из села према Трнову. У овом нападу муслиманске војске, којих је према некој претпоставци било око хиљаду, спаљена је цијела МЗ Јабука, односно села из ове мјесне заједнице, изузев села Милотине и села Подстјене. Том приликом, муслиманска оружана формација у селима ове мјесне заједнице убила је 47 људи, жена и дјеце, а махом су убијени из стрељачког наоружања. Ова села и овај масакр није се догодио у истом дану јер су муслимани држали у окружењу српска села седам дана, па су имали времена да попале све куће и опљачкају цјелокупну имовину и побију остатак људи. Ја сам лично видио када су упалили куће села Стојковићи, Соћевић, Подграђе, Лучила и друга. Видио сам када је погинула испред мене Јованка Стојановић звана Јока, стара око 50 година, из села Соћевић, покошена митраљеским рафалом. Наишао сам на мртвог Спасоја Ђуровића, који је такође био убијен из ватреног оружја. Видио сам мртве Милорада Елеза, Драгана Елеза, брата му коме не знам име, старог 12 година, Његоша Савића, Драгољуба Шолају. (…) Иначе, муслиманска оружана формација за вријеме овог напада у мом селу извршила је минирање српске православне цркве и исту уништила до темеља, па сам ја касније видио остатке разрушене цркве.“[11]

Још један од свједока напада на Јабуку, Љубиша Симовић, дан након напада нашао се на лицу мјеста и овако је описао оно што је затекао: „Страшно је било видјети тај призор сутрадан. Двије старице су запаљене, убијена су дјеца, старци, жртвама се цртало слово ‘У’ на челу.“[12]

Душанка Тривун је такође, дан након муслиманског напада, била у селу на мјесту идентификације жртава. „Дан након злочина сам дошла у Јабуку да сахраним свог оца. Никада нећу заборавити слике које су ми остале дубоко у сјећању. Убијени су сви који су тај дан били ту само због тога што су Срби, убијени су стари, млади, дјеца. Страшно је да за тај злочин нико није одговарао.“[13] Најмлађа жртва покоља у Јабуци био је дванаестогодишњи Ново Елез, а најстарија жртва, Милка Ковач, имала је 84 године.

Приликом напада на Јабуку непријатељ је био немилосрдан како према цивилном становништву тако и према културно-вјерском добру српског народа. Примјер за то јесте до темеља срушена црква Преображења Господњег у Јабуци и уништавање православног гробља. Након потписивања Дејтонског мировног споразума, којим је објелодањено да ће Јабука припасти Федерацији БиХ, српски народ је ексхумирао и пренио жртве злочина на гробље Божовац у Фочи.

Порушени споменици на српском православну гробљу у Јабуци.

Црква је подигнута 1937. године, а први пут бива срушена од усташа 1942. године. Обнова цркве завршена је 1991. године, а само годину дана касније поново је срушена од потомака оних који су је срушили 1942. године. Црква је обновљена 2004. године и од тада се на дан Преображења Господњег скупљају бивши становници Јабуке који су данас расути широм свијета. У спомен на страдање цркве у Јабуци, као и јабуковачких Срба, снимљен је документарни филм Преображење Јабуке Горње“.

С лијева на десно: Литија око обновљене цркве 1991. године, остаци срушене цркве и остаци иконе након рушења цркве

С лијева на десно: Митрополит дабробосански Хризостом дијели нафору након Литургије у обновљеној цркви у Јабуци 2019. године, традиционално освећење грожђа на Преображење Господње

Црква Преображења Господњег и споменик српским жртвама села Јабуке у порти цркве


[1] Записник о саслушању свједока Бранка Ковача, Основни суд Србиње, бр. Кри 24/95, од 13. 5. 1995. године.

[2] Записник о саслушању свједока Милана Иконића, Основни суд Србиње, бр. Кри 24/95, од 13. 5. 1995. године.

[3] Записник о саслушању свједока Ђорђе Вуковића, Основни суд Србиње, бр. Кри 24/95, од 13. 5. 1995. године.

[4] Кривична пријава, Основно јавно тужилаштво Фоча, бр. 44/93, од 31. 5. 1993. године.

[5] Исто.

[6] Исто.

[7] Записник о саслушању свједока Милана Иконића, Основни суд Србиње, бр. Кри 24/95, од 13. 5. 1995. године.

[8] Записник о саслушању свједока Трифка Мастила, Основни суд Србиње, бр. Кри 24/95, од 13. 5. 1995. године.

[9] Записник о саслушању свједока Ђорђе Вуковића, Основни суд Србиње, бр. кри 24/95, од 13. 5. 1995. године.

[10] Изјава свједока Гордана Мастила, Србиње, од 28. 11. 1998. године.

[11] Записник о саслушању свједока Бранка Ковача, Основни суд Србиње, бр. кри 24/95, од 13. 5. 1995. године.

[12] Доступно на: http://radiofoca.com/za-zlocin-u-jabuci-niko-nije-odgovarao-tuzilastvo-bih-nalozilo-ponovno-ispitivanje-svjedoka/, посјећено 16. 11. 2020. године.

[13] Исто.