Стереотипи, поготово о рату у БиХ, дубоко су укоријењени у главама оних који ни данас не одустају од опасног наратива о једнима као жртвама, а другима као злочинцима. То, напросто, није и не може бити тако једноставно.
Ово у интервјуу за Српскаинфо каже Виктор Нуждић, вршилац дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
Ова институција недавно је, иначе, објавила публикацију под називом: “Атлас злочина над Србима током Одбрамбено-отаџбинског рата”, а у којој су документована бројна злодјела бошњачких и хрватских снага у протеклом рату.
– Ако узмемо у обзир само податке о страдању Срба током 1992. године, које смо презентовали у „Атласу злочина“, потпуно је јасно да не стоје упорне вишедеценијске тврдње о томе да су злочини над Србима тек спорадични инциденти, несистемски и неплански, а да су за већину одговорни „јуке“, „цаце“ и они предратни криминалци, те њима слични – каже Нуждић.
С којим циљем и намјером је објављен “Атлас злочина”?
Прије свега, један од начина његовања културе памћења је израда низа стручних студија, монографија и публикација, уз сакупљање и архивирање документације. Било да је ријеч о властитим истраживањима, или у случајевима када смо издавачи дјела која третирају теме из протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата, сматрамо да ће будућим генерацијама бити од великог значаја да имају неку полазну основу за евентуална додатна истраживања и разумијевање онога што се дешавало. Ријеч је о материјалу који се ослања искључиво на аргументе и чињенице, на изјаве учесника догађаја, али и на постојећу документацију којом, нажалост, нису жељели да се баве правосудне институције.
Да ли је у плану објављивање наставка “Атласа”?
У наредном периоду бавићемо се и другим ратним годинама, тако да ћемо покушати да обрадимо већину ратних злочина који су почињени над српским цивилима и припадницима Војске Републике Српске током рата у БиХ.
Иако су ратни сукоби завршени прије скоро три деценије, дјелује да је направљен минималан помак у разумијевању и помирењу међу народима у БиХ кад су у питању ратне теме. Штавише, те теме су и даље, скоро свакодневно, присутне у јавности?
Ратне теме ће бити у фокусу јавности и онда када, условно речено, постигнемо минимум консензуса око дефинисања трагичног сукоба деведесетих година прошлог вијека на простору бивше Југославије што је, подсјетићу, дејтонска дефиниција, али и онда када породице српских жртава добију сатисфакцију у смислу објективних пресуда пред надлежним судовима. Наравно, у овом случају, бићемо ближи једни другима у смислу разумијевања догађаја у протеклом рату, а самим тим и прихватању да ниједна од супростављених страна у сукобу нема право да оспорава чињенице и аргументе, односно да их интерпретира на начин навођења воде на властити млин.
Вјерујете ли да ће породице српских жртава икад доћи до сатисфакције о којој причате, с обзиром на проток времена од почињених злочина? Осим тога, пред правосудним институцијама БиХ за злочине су у у највећем броју били осуђивани Срби.
Радећи свих ових година у Центру, имали смо често прилику да чујемо породице српских жртава које сматрају да Бошњаци, иако то ружно звучи, полажу право на ексклузивитет жртве. Нажалост, слика одаслата непосредно пред, током, али и послије рата, за коју су, између осталих, увелико „заслужни“ поједини међународни представници, довела је до потпуно искривљене слике о ратним догађајима. Крајњи циљ свега што радимо у Центру је да, између осталог, покушамо да станемо у крај прекрајању историјских чињеница и да истину, поготово о протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату, презентујемо објективно и аргументовано.
Многи сматрају да је један од најдрастичнијих примјера некажњивости злочина над Србима оно што се од 1992. до 1995. догађало у Подрињу?
Својевремено смо у Центру радили публикацију „Хронологија угашених огњишта“, која се односи на страдање Срба у Средњем Подрињу. Једном рјечју, стравично! Ако наведем само податак да је у периоду између маја 1992. и јануара 1993. године извршено више од 60 напада на српска села сребреничког краја, у којима је страдало троје или више Срба, а да су напади извођени готово сваки пети дан, јасна је намјера припадника 28. дивизије такозване Армије БиХ да у потпуности од Срба „очисте“ ово подручје. Оно што је, такође, специфичност напада и убистава је да су бројни изведени на велике хришћанске празнике. Жалосно је што страдање Срба у Средњем Подрињу ни до данас није добило заслужени судски епилог, а потпуно срамотна и поражавајућа „пресуда“ Хашког трибунала Насеру Орићу од двије године, као и ослобађајућа пресуда коју му је великодушно изрекао Суд БиХ.
Да ли се због таквих примјера уопште може говорити о задовољењу правде за све жртве протеклог рата?
Свјесни смо да у свеопштем поимању рата у БиХ, али и на подручју БиХ суђења за ратне злочине одражавају и однос према жртви и злочинцу у несрећном рату деведесетих година прошлог вијека. У таквој атмосфери и односима који владају у БиХ, тешко је говорити о правди. Али, то не значи да ћемо одустати. Да смо то урадили, било да је ријеч о Министарству унутрашњих послова Српске или Републичком центру, не би било ни постојећих оптужница, а ни пресуда. Морам подсјетити да се страдањем Срба у Средњем Подрињу бавила и Независна међународна комисија за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији од 1992. до 1995. године што је, на неки начин, помогло да се, барем мало, у свјетској јавности чује и друга страна приче. Такође, Центар је помогао у снимању филма „Злочин без казне – страдање Срба у средњем Подрињу“, ауторке Слађане Зарић у продукцији Радио-телевизије Србије, тако да је ова тема нешто од чега нећемо одустати ни у наредном периоду.
Каква је уопште ваша сарадња с правосудним институцијама на нивоу БиХ, када је ријеч о процесуирању ратних злочина над Србима?
Искористићу и ову прилику и казати да је Центар сервис свим надлежним институцијама и да у складу с тим одговарамо на све упите и захтјеве за достављање документације, уколико је посједујемо. Претходних година било је примјера коректне комуникације са, како сам већ напоменуо, поступајућим тужиоцима који су жељели да раде свој посао онако како то налажу правила струке. Не знам да ли више понављати, али досадашњим радом правосудних институција на нивоу БиХ, кад је ријеч о процесуирању злочина над Србима, не можемо бити задовољни.
На шта конкретно мислите?
У бројним случајевима, и када коначно дође до осуђујуће пресуде, ријеч је о минорним казнама за починиоце. Важно је рећи и то да у бројним случајевима квалификације дјела, такође, нису примјерене, а да се процеси из разлога који понекад вријеђају и здрав разум, одуговлаче у недоглед.
Дјелује да процес против Атифа Дудаковића није ни близу краја, иако је још прије 17 година против њега поднијета кривична пријава за злочине над Србима, али и Бошњацима?
Заиста је недопустиво да судски процес против Дудаковића траје оволико дуго, тако да постоји основани разлог за сумњу да се намјерно отеже с доношењем пресуде. Подсјећам и да је због пандемије корона вируса суђење Дудаковићу било обустављено скоро двије године, док су у исто вријеме сва остала суђења ишла својим током. Цијели тај процес, иначе, прате бројне контроверзе. Довољно се сјетити и тога како је прије десетак година Атифу Дудаковићу било дозвољено да уђе у архив Министарства одбране БиХ и несметано вршља по ратној документацији!? Сама та чињеница говори у прилог томе да је много ствари нерегуларно. Међутим, нећемо одустати од вјере у неке позитивне ишоде, односно осуђујуће пресуде за високорангиране команданте такозване Армије БиХ, јер све супротно од тога неће допринијети истинском задовољењу правде, истини о ратним догађајима, а понајмање сатисфакцији породицама жртава. Зато ћу се опет вратити на “Атлас” који је, у неку руку, одговор правосудним институцијама на нивоу БиХ на одсуство воље и жеље да непристрасно раде свој посао. Наравно, изузимајући овдје професионалце који желе да га раде часно и у складу са правилима струке. Нажалост, времена је све мање јер умиру свједоци, међу живима више нису ни неки од починиоца злочина, па се стиче утисак да се бројни процеси одуговлаче управо с намјером да бројне истине умру заједно с њима.
Претходних година многе контроверзе пратиле су рад и Института за нестала лица БиХ, а представници српских жртава отворено су прозивали челнике Института да раде искључиво у интересу само једне, бошњачке стране?
Тражење несталих лица, макар када је ријеч о посмртним остацима Срба, стало је непосредно након формирања Института за нестала лица БиХ. Без обзира на бројне покушаје успостављања коректне и конкретне сарадње, молби за састанак и разговоре, епилог је разочаравајући. Умјесто надасве хуманог карактера, процес тражења несталих је потпуно исполитизован, опет с једном једином сврхом: да се на њему гради карактер рата. То је став породица несталих из Републике Српске, које су изгубиле сваку наду да ће им се пружити прилика да посмртне остатке својих сродника достојно сахране и оплачу. У сваком случају, ми ћемо подржати сваку њихову иницијативу и приједлог, јер су они најпозванији да кажу шта урадити да се пронађе већина посмртних остатака страдалих у протеклом рату.
Недавно сте постављени на мјесто в. д. директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. Које активности Центар планира у наредном периоду?
Осим редовних послова који, између осталог, подразумијевају допуњавање и анализу постојећих база података, наставак пројекта мапирања логора за Србе, рад на другом тому “Атласа”, један од нових пројеката који је у фази разраде су војне операције Војске Републике Српске током Одбрамбено-отаџбинског рата. Намјера нам је да на основу документације којом Центар располаже, фактографски, прије свега, направимо преглед операција ВРС. У другој фази пројекта, сваку операцију ће пратити и својеврсни документарни дио који се односи на изјаве учесника, стратега.
