Српски народ не заборавља ужасе у Јасеновцу и Доњој Градини

Оно што ни једно дијете не би смјело доживјети памти сада осамдесетшестогодишњи Славко Милановић. Са мајком и млађом сестром, која мучење није преживјела, у логор смрти у Јасеновац одведен је са непуних шест година. Прича да се многих ужаса нагледао, али да га је од још веће несреће спасила мајка.

„Усташе су одвајале дјецу од мајки, али мајка моја је нас крила. Ми смо доље сједили на земљи, а усташе када су пролазиле она је мене и сестру, која је била млађа годину ипо дана и која је умрла у Јасеновцу, покрије са неким крпама док усташе прођу. Како данас, тако и сутра, тако да сам остао неодвојен од мајке, а сестра је нажалост умрла мајци на рукама“, прича Славко Милановић, бивши логораш.

Да ода пошту својим прецима, дуг пут из Београда, прешла је и Мара Маша Наранчић. Два имена на која је поносна носи по својим настрадалим бакама. Оне нису једини чланови њене породице којима је живот окончан у овом злогласном логору.

„Отац мога оца је, по ономе што смо сазнали, скончао у Јасеновцу. Његова мала сестрица са 12 година је умрла у Загребу у дјечијој болници. А ја сам рођена послије“, рекла је Мара Маша Наранчић, потомак жртава.

20 километара од Градине налази се село Гашница из кога су у једном дану у Јасеновац одведени очеви, мајке, дједови, баке, синови и кћерке. Мало ко је из њега изашао. Многи су били чланови Миланове породице.

„Моје село Гашнице је некада бројало уз сам рат око 1200 становника, а 777 њих је нестало. Ово нема дефиницију, без обзира што то могу бити књижевници, теолози, ово и оно, рећи нешто о том догађају и поруку неку послати, али ја мислим да одавде нема никакве поруке која може стати у свије обичне људске ријечи“, каже Милан Голић, потома жртава.

Готово да нема ни једног дома из Поткозарја из кога барем један укућанин није страдао у Јасеновцу. Памти то врло добро читав српски народ, али памте и дјеца. Посебно она са овог подручја, јер приче о страдању својих предака од малих ногу слушају од родитеља.

„Кад замислиш да су вршњаци твоји овдје проживљавали тако нешто, онда је напросто језиво“, рекла је Марија Пиљић.

„Писао сам пјесму на тему сјећања на Јасеновац. Опет је небо некако сиво, над нама круже сиве птице. Идите негдје другдје летите, ви ни не знате читати ћирилице“, рецитује Лазар Трмошљанин.

На обали Саве своје кости је оставило преко 700.000 људи. Зато је Јасеновац најболнија српска рана и најскупља историјска лекција.

Да нам прошлост то не говори садашњост никада не би ни наслутила да су ове сада зелене ливаде, некада биле црвене и натопљене крвљу. Доња Градина није једино, али је највеће стратиште у оквиру злогласног логора Јасеновац. Само овдје пронађено је 105 масовних гробница, у којима се налазило преко 366 хиљада недужних жртава.