“ОЛУЈА 95”: Шта је истина (3): Готовину ослободило Мероново измишљено правило

Разговори са састанка хрватског ратног руководства на Брионима одржаног 31. јула 1995. године били су један од основа за подизање хашких оптужница против генерала Анте Готовине, Ивана Чермака и Младена Маркача и један од најбољих аргумената за доказивање тезе о удруженом злочиначком подухвату и планском прогону Срба са подручја РСК током војне акције “Олуја”.

Према ријечима директора Документационо-информационог центра “Веритас” Саве Штрпца, првостепена пресуда против Готовине и екипе била је сасвим коректна с обзиром на то да је хашка оптужница у неколико пута “сужавана по времену и простору”.

Банија и Кордун уопште нису били третирани од стране хашког тужилаштва, баш као ни злочин на Петровачкој цести, почињен по окончању војне акције “Олуја”. Тужилаштву том приликом нису били доступни ни топнички дневници које су хрватске власти уништиле или сакриле од хашких истражилаца. 

И поред тих чињеница, Хашки суд је процијенио да има довољно доказа да Готовина и Маркач буду осуђени, док је Чермак ослобођен одговорности. Хашки суд је утврдио да је постојао план за трајно протјеривање Срба са простора РСК, те Готовину осудио на 24, а Маркача на 18 година затвора.

Међутим, у другостепеном поступку тотални обрат. Према ријечима Штрпца, претресно вијеће на чијем челу се налазио контроверзни судија Теодор Мерон доноси 2012. године срамну пресуду и од одговорности ослобађа генерале Маркача и Готовину.

– Приликом доношења ове одлуке Мерон је увео правило од 200 метара. Он је сматрао да хрватска војска није артиљеријски тукла по цивилним објектима, односно да је сваки објекат који је погођен гранатом унутар тог периметра од 200 метара био легитиман војни циљ. Вјерујем да је Мерон ову одлуку донио под притиском САД. Увео је једно невјероватно правило од “200 метара” како би, између осталог, од одговорности амнестирао америчке авантуре широм свијета – сматра Штрбац.

Адвокат Душан Братић упозорава како постоје и многи докази који указују како је Хрватска тајна служба годинама успијевала да утиче на хашке пресуде, али и да касније “премрежи” Суд за ратне злочине у Србији и утиче на неподизање предмета или ослобађајуће пресуде у случајевима када су њихови држављани били под истрагом.

Братић своје тврдње поткрепљује списима из базе доказа Хашког трибунала, а у којим се, како је истакао, налази и документ хрватске Сигурносно-информативне службе (СИС) из 1998. године, означен “врло тајно”, а који представља извјештај те службе предсједнику Фрањи Туђману у ком се до танчина описује како је ова служба намјештала лажна свједочења у Хагу, уцјењивала свједоке тужилаштва, али и врбовала нове сараднике и међу особљем овог суда.

– У документу се наводи и како је ова служба прибављала тајне податке о поступцима које је водило хашко тужилаштво, а како би се благовремено обезбедила заштита осумњичених од хапшења и уклањање доказа и сведока на терену. Сарадник службе постао је и један бивши хашки истражилац. Садржина овог документа најбоље осликава колико је хрватска служба “избушила” хашко тужилаштво и суд. Када је Хашки трибунал престао с радом, активности хрватске тајне службе усмерене су на Србију и БиХ, односно откривање истрага против њихових држављана и спречавање успешног кривичног гоњења. Овде треба нагласити да ниједна служба, па ни хрватска, ниједну радњу не спроводи без знања државног врха – каже Братић. 

Хрватска је чак, како каже Братић, у своју Националну стратегију одбране унијела обавезу предузимања мјера ради “одбране научно доказане истине о Домовинском рату”. Посебан фокус је стављен на војну акцију “Олуја”.

– Хрватска је на тај начин своје правосуђе ставила у функцију одбране те истине, односно лажи – истакао је он.

На крају подсјећа на мисао великог Соломона да “правда држи земљу и градове”. 

– Правда је “измишљена” да би спречавала да се посеже за “системом талиона”, за узимањем правде “у своје руке”. Да би се престало са зачараним кругом освете, јер само се тако душе преживелих и духови мртвих некако умире. Без тога нема мира међу људима. Ни међу народима. Нема мира, већ тињају жаришта и лако се историја понови. То је суштина. Судске пресуде су те које треба да “превију рану”, да “пруже утеху”. То је вршење правде и оно обезбеђује мир – поручио је Братић цитирајући Соломона. 

Лажи и истине

Душан Братић упозорава да у Хрватској и БиХ судски процеси за ратне злочине у својој суштини излазе из оквира замишљене сврхе и прелазе на правно-политички терен претварајући се у “неоружано средство борбе којим се рат наставља у информационој и пропагандно-политичкој сфери”. 

– При томе се као основа за поступке узимају стварни догађаји истргнути из контекста узрока свих узрока, разбијања Југославије оружаном побуном, и тако перфидно утиче на емоције људи, чиме се лаж претвара у истину и тако фалсификује историја. Дакле, лаж је њихова стратегија – наводи Братић.

Свједочење Галбрајта

Један од свједока на суђењу бившем предсједнику Србије Слободану Милошевићу био је и амерички амбасадор Питер Галбрајт. Он је том приликом описао и с чим су се све српске избјеглице сусреле након “Олује” и током свог покушаја бјекства из Хрватске.

– Група од 40.000 српских избјеглица није успјела побјећи у БиХ и окружиле су је хрватске снаге код Топуског. Договорен је прекид ватре који би им омогућио пролазак кроз Сисак и даље према источној Славонији и Србији. Када је прва група прошла кроз Сисак, напала их је гомила грађана. Том немилом догађају посвједочио је новинар “Асошијетед преса”. Наредног дана сам прочитао његову причу. Једна мајка је вадила комадиће стакла прозора разбијеног аутомобила из покривача којим је била покривена њена беба. Полицајци около су се смијали и мање-више казали нешто као “Ови су људи добили оно што су заслужили” – рекао је Галбрајт.