Колумна Милорада Којића: Историјски безобразлук

Шеф Делегације Европске уније у БиХ и специјални представник Европске уније у БиХ амбасадор Јохан Сатлер прије неколико дана је на свом блогу објавио текст којим је заслужио најдубљи презир Републике Српске.

Несмотрено или намјерно, а прије ће бити ово друго, Сатлер је оцијенио да је “постављање фотографија убијених Срба дуж пута ка Меморијалном центру Сребреница-Поточари смишљена провокација”. Било је прије овог Аустријанца међународних представника који су омаловажавали српско страдање у протеклом рату и који су својим изјавама и потезима показивали пристрасност, али нико није тако брутално пљунуо по српским жртвама као овај сународник Адолфа Хитлера (можда ово смета господину Сатлеру, али то свакако није једина истина која му смета). Његове ријечи представљају најбезочнији безобразлук неког представника међународне заједнице у дејтонској БиХ, јер се једноставно не може никако другачије назвати скандалозна оцјена да је “постављање фотографија убијених Срба смишљена провокација”.

Седми пут у Поточарима

Исто као што није ништа друго него врхунац лицемјерја када каже: “Желим да нагласим да смо недавно обиљежили и изразили најдубље саучешће српским цивилним жртвама Подриња”, а врхунац лицемјерја је зато што је у наставку свог блога навео: “Јуче сам по седми пут посјетио Меморијални центар Сребреница-Поточари”.

И нека је посјетио, нико му то не замјера, све жртве заслужују поштовање, али лицемјерно је да наглашава како је “недавно изразио најдубље саучешће српским цивилним жртвама Подриња”, а да при­ томе не каже да ниједном између тих седам посјета Меморијалном центру Сребреница-Поточари није присуствовао парастосу или обиљежавању страдања српских цивила у Подрињу.

Можда још лицемјерније је када каже: “Баш свака фотографија цивилне жртве је најдража особа породици која је оплакује”. Па ваљда су и фотографије српских цивилних жртава најдраже особе породици која их оплакује. Нажалост, амбасадор Сатлер на томе није стао, већ је наставио са лицемјерјем тврдњом да је “неопходно да се препознаје бол у свакој заједници, али да се то мора радити уз уважавање бола других и обострану емпатију”. Наравно да је тако и да се мора уважавати бол других, али какав то пијетет и жаљење према страдалима у Сребреници треба да покажу Срби и званичници Републике Српске да би друга страна, у коју спадају и међународни представници, показала бар трунку пијетета према страдалим српских цивилима. Судећи према скандалозном блогу шефа Делегације ЕУ, потомци српских жртава не треба да се надају, ни да очекују да ће се Сатлер и “Сатлери” икада поклонити сјенима њихових најмилијих.

А зашто не треба да се надају и зашто се представници међународне заједнице, односно западних земаља никада неће поклонити српским жртвама? Па, ако би показали прави и искрени пијетет и поштовање према српским жртвама и ако би се појавили, рецимо, на обиљежавању страдања Срба у Залазју, Сасама, Кравици, Загонима и низу других српских села кроз која су прошле хорде под командом Насера Орића остављајући иза себе крвави траг, довели би у питање све оно што су пуне три деценије радили њихови претходници. Показали би да истина није црно-бијела, како се стално приказује, и да лоши момци нити су тако лоши, нити су једини лоши и признали би да је у Сребреници и око Сребренице било жртава и злочина и прије јула 1995. године.

Високи представник у покушају

Наравно да ти злочини нису и ни по коју цијену не могу да буду оправдање за оно што је почињено у јулу 1995. године, нити се било коме смије дозволити да о њима говори на тај начин, али се исто тако не смије дозволити да ти злочини буду заборављени, нити се смију држати затворене очи пред чињеницом да су сви они, чије фотографије Сатлер сматра смишљеном провокацијом, страдали прије јула 1995. године. Међу њима је и 43 дјеце, а међу том дјецом је и дванаестогодишњи Слободан Стојановић за чије брутално убиство нико никада није понио командну одговорност, тако да је монструозни злочин почињен над дванаестогодишњим дјететом практично означен као инцидент, а не као бестијални ратни злочин. За господина Јохана Сатлера смишљена провокација је и фотографија браће Радисава (1981) и Александра (1988) Димитријевића из Скелана, од којих је старији убијен снајперским хицем, а млађи рафалима.

Наивно би било вјеровати да Сатлер и “Сатлери” не знају за ове и све остале злочине над невином српском дјецом, као што би било наивно вјеровати да не знају да нико никада није одговарао за набројане злочине. А када би показали да то знају и да им је до тога стало, онда Сатлер сигурно не би написао онако сраман блог, а високи представник у покушају Кристијан Шмит не би пријетио Србима да ће им писати уџбенике историје. Срби су у свим свјетским ратовима и катаклизмама били на њеној правој страни и никада на страни сила мрака које је историја означила најцрњим словима. Сила које су и 1914. и 1941. године предводили управо сународници шефа Делегације ЕУ у БиХ и земљаци високог представника у покушају. А можда управо зато и не треба да чуди њихов срамни и понижавајући однос према српским жртвама.

(Аутор је директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица)