Како је донесена одлука о пробоју „коридора живота“: Наређење поранило, напад био једина одбрана

„Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза. Нећу да дјеца умиру“! Том наредбом, коју је тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске РС генерал Момир Талић издао наређење тадашњем команданту тактичке групе један Новици Симићу, почела је историјска операција под називом „Коридор 92“, од које се навршавају пуне три деценије.

Ријеч је о најчистијој војној акцији у Одбрамбено-отаџбинском рату за коју су окидач били први масовни злочини над српским цивилима у Посавини и смрт 12 беба у бањалучком породилишту, због недостатка кисеоника. Тада се знало да се мора, како су у својим исповијестима истицали генерали који су њоме руководили, кренути у пробој пута ка Србији, у који се и кренуло и то раније него што је првобитно планирано.

Организовано од почетка марта 1992. године хрватске паравојне јединице су прелазиле мост на Сави и полако заузимале тадашњи Босански Брод, а приликом освајања града снаге ХВО-а су напале село Сијековац и починиле масовни злочин над српским цивилима. Модрича, Дервента и околна села дошли су под војну управу од стране ХВ и ХВО и тиме се спојили са снагама у Градачцу, пресјекли све путне правце који из Крајине воде према Шамцу, Брчком, Бијељини, Србији и остатку свијета.

– Прољеће 1992. године дошло је неосјетно, као да се прикрадало. Зима је била блага, права сиротињска, како би народ рекао. Снијега је било мало, а ни хладноће нису биле велике. Јединице Петог корпуса налазиле су се у Славонији још од августа претходне године. Борбених дејстава готово није ни било, сем понеке провокације са хрватске стране. Примирје, које је склопљено за Нову годину, поштовало се – те ријечи у уводу своје књиге о коридору искористио је управо генерал Симић, који је признао да се дуго мислио да ли да крене са писањем, али је осјетио обавезу „према погинулим саборцима да се ти јуначки дани најхуманије операције не забораве“.

У БиХ је дошло до тоталне подјеле на националној основи. Организоване су, навео је, сеоске страже и територија се почела дијелити према већинском етничком становништву. Тамо гдје то није био случај, отпочеле су борбе за преузимање власти. Дервента и Модрича пале су под контролу хрватских јединица. Тиме је преко ноћи западни дио БиХ остао одсјечен од осталих српских простора у источној Босни, Подрињу и Херцеговини. Резолуцијом Савјета безбједности УН-а забрањен је ваздушни саобраћај са аеродрома у БиХ, па је тиме Босанска Крајина у потпуности остала у окружењу. Почеле су несташице лијекова и робе широке потрошње. Залихе нафтних деривата биле су при крају.

– Није било пуно могућности. Или се препустити на милост и немилост непријатељу или кренути у борбу за пут живота. То је био окидач за почетак операције „Коридор“ и прављење пута живота или битке за живот – изјавио је својевремено генерал Момир Талић, који је у интервјуу непосредно након завршетка акције навео да је за њега била наставак косовске битке.

Начелник Штаба Првог крајишког корпуса пуковник Бошко Келечевић је, сагледавши цијелу ситуацију на фронту, предложио да се оперативна зона корпуса прошири на Дервенту, Брод, Оџак, Теслић, Добој, Модричу, али и Озрен и Требаву. У селу Станови код Добоја, генерал је 17. јуна 1992. одржао састанак са комадантима. Послије опширне процјене непријатеља и стања на територији, дао је и званичан назив операцији „Коридор – 92“.

– Талић је одлучио и рекао: „Главни удар хоћу преко Требаве, најкраћим путем. Дјеца нам умиру. Хоћу коридор до Видовдана, па макар била и козја стаза. Одлука сутра у исто вријеме – овјековјечено је у књизи „Република Српска у одбрамбено-отаџбинском рату“, коју је објавио Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих.

Тачан датум није, како пише, јавно саопштаван војницима, али наслућивало се да ће то бити 26. јун. Све српске снаге спремно су чекале наређење. По Талићевој одлуци, операција је отпочела два дана раније јер су имали информације да ће непријатељ јачати. Пробој је почео у седам часова ујутру.

Успјех

Операцијом која ће остати записана у војним аналима, односно пробојем коридора окончана је 42 дана дуга копнено-ваздушна блокада западног дијела Српске и Републике Српске Крајине. Том акцијом ослобођени су Модрича, Оџак, Дервента и Брод, а комплетна војна операција пробоја завршена је 6. октобра исте године.