Custom Linkovi

Село Ратковићи налази се у општини Сребреница. До овог села може се доћи из правца Факовића, затим уз Грабовичку ријеку, као и из правца муслиманског села Мочевићи. Ратковићи се налазе у брдовитом дијелу и то с десне стране Грабовичке ријеке. Ово село чине засеоци Дучићи, Дворишта, Рачићи, Полимци, Брађевина, Магудовићи и Калудра, а сви ови засеоци чине мјесну заједницу Ратковићи. Брађевина и Магудовићи су с лијеве стране Грабовичке ријеке, док је Калудра с десне стране. До села се стиже 20 километара дугим асфалтним путем у правцу Скелана, а потом сеоским макадамским путем уз Грабовичку ријеку. Ратковићи, Дучићи, Дворишта, Рачићи и Полимци су прије рата имали преко 50 кућа са око 200 становника.[1]

Положај српског села Ратковићи описан је и у пресуди Претресног вијећа Хашког трибунала у предмету против Насера Орића у којој је наведено да се ово село налази у општини Сребреница и да је смјештено приближно 11 километара југоисточно од града Сребреница и приближно пет километара западно од Факовића и ријеке Дрине. Ратковићи, Горњи Ратковићи и Дучићи налазе се на једној страни, а Брађевина на другој страни долине Грабовичке ријеке на удаљености од два до три километра. Становништво ових села било је искључиво српско. Најближа насеља муслимана налазила су се на удаљености од два до четири километра од Ратковића и то су Мочевићи, Познановићи и Поткоријен.[2]

Напад на српска села Ратковиће, Дучиће, Дворишта, Рачиће и Полимце извршен је у раним јутарњим часовима 21. јуна 1992. године када су јаке муслиманске снаге из Сребренице напале ова села. Напад је изведен из правца муслиманских села Познановићи, Дедићи, Поткоријен, Осмаче, Мочевићи и Стожерско. У моменту напада у српским селима налазило се цивилно становништво и тек понеки војно способни мјештанин. Нападачи су прво извршили опкољавање села дејствујући артиљеријским и пјешадијским наоружањем. Убрзо након тога заузета су поменута српска села. По уласку у села убијано је цивилно становништво.[3]

На идентичан начин, исте муслиманске снаге су у пријеподневним часовима 27. јуна 1992. године напале српска села Брађевину, Магудовиће и Калудру. У овим селима муслимани су такође убили више цивила. У Брађевини је убијен Новица Станојевић, лице са оштећеним слухом, а Стојан Стевановић је масакриран и одсјечен му је полни уд и стављен у уста. На исти начин изведен је и напад на српско село Вранешевиће и заселак Руљевиће 29. јуна 1992. године. Становништво ових села се спасило бјежањем према ријеци Дрини и у Србију. Ова два села су опљачкана и до темеља попаљена. О степену разарања ових српских села говори и податак да су младе саднице из српских башти повађене, а дрвене ограде са дворишта поскидане и однесене.[4]

Претресно вијеће Хашког трибунала у предмету против Насера Орића такође се бавило нападима на Ратковиће, те је у пресуди, између осталог, констатовано да су села Ратковићи и Горњи Ратковићи 21. јуна 1992. године напале групе муслимана из сусједних села Познановића и Поткоријена под вођством Џевада Малкића. Нападаче је слиједила маса цивила муслимана. Описан је и напад на Брађевину од 27. јуна 1992. године гдје је констатовано да су муслиманима командовали Акиф Устић и Веказ Хусић. Наведено је и то да су у Брађевини почињена дјела безобзирног разарања.[5]

Такође, у истој пресуди наведене су и тврдње из оптужнице против Насера Орића, односно опис догађаја из оптужнице те се, између осталог, каже да су села Ратковиће, укључујући и околне засеоке Горње Ратковиће, Дучиће и Брађевину, 21. и 27. јуна 1992. године напале јединице муслимана под командом и контролом Насера Орића. Наводи се и да су у нападу учествовале ТО Сребреница, ТО Осмаче, ТО Крагљивода, ТО Скендеровићи и ТО Биљег.[6]

У опису чињеничног стања приликом напада 21. јуна 1992. године на Ратковиће, Горње Ратковиће и Дучиће констатовано је да је напад изведен ујутро 21. јуна, а да су напад извеле претходно наведене муслиманске формације, а да су се у селима налазили цивили и припадници сеоских стража. Напад је кратко трајао и муслимани су на отпор наишли само у Горњим Ратковићима. Послије напада Горњи Ратковићи, Полимићи и дио Дворишта били су у пламену, а из Ратковића се дизао дим. До краја дана све зграде у селу Ратковићи спаљене су до темеља, а у Горњим Ратковићима, Полимићима и Дворишту није било ни једног крова, штета је била стопостотна.[7]

Ратковићи данас – остаци српских кућа

Дешавања у овим селима у јуну 1992. године описивали су у својим изјавама и преживјели свједоци. Свједок Радомир Станојевић је, између осталог, истакао да му је приликом напада на село Ратковићи убијена непокретна мајка Десанка (70 година) те је запаљена заједно са кућом. Такође, исти свједок је навео да му је убијен рођени брат Раденко.[8]

О самом нападу виђење је изнио свједок Божо Павловић. Он је рекао да су Горњи Ратковићи нападнути 21. јуна 1992. године у зору и то с три стране из праваца Познановића, Доњих Ратковића и Полимаца. У току напада у свим нападнутим селима није било војске осим што је неколико мјештана повремено држало сеоске страже. У току самог напада свједок је био рањен на два мјеста и чуо је повике нападача који су говорили: „Хватај живе, опколи, побиј све!“. Такође је чуо и лупу по кантама чиме су нападачи додатно престрашили мјештане. Приликом бјежања из села видио је мртво тијело оца Милована, као и Зоре Продановић. Бјежећи из села у правцу Магновића мјештани села су се подијелили у двије групе те је свједок са првом групом кренуо у правцу Магновића и Грабовичке ријеке, а друга група је кренула у правцу Полимаца, то јест према ријеци Дрини. Касније је сазнао да су неки од цивила из друге групе пресретнути од стране муслимана и убијени. У другој групи налазио се и Живан Продановић који је, према свједоковим сазнањима, масакриран моторном пилом. Свједочио је и да је старица Десанка Станојевић жива запаљена у својој кући.[9]

С лијева на десно: Живан Продановић;  Добрина Продановић с лобањом свог сина Живана.

Свједок Зарија Продановић у исказу је навео да је његова супруга страдала тако што су нападачи бацили бомбу у њихову кућу. Након што су пронашли њено тијело оно је било измасакрирано. Такође, свједок је видио када су убијени браћа Ранкић Видоје и Ранко. Касније је сазнао и да је Драгомиру Максимовићу одсјечена глава, а да су Станимир Станојевић и Десанка запаљени.[10]

Добрина Продановић је свједочила да су Срби у Ратковићима прије рата живјели у добрим комшијским односима са муслиманима и да није било никаквих проблема све до напада у јуну 1992. године. О смрти свог сина Живана рекла је да није знала ништа све док није ослобођено село Ратковићи те су сви лешеви били донијети у Факовиће. Од њега је остала само лобања и пар костију, а мајка га је препознала по поправљеном зубу у горњој вилици.[11]

С лијева на десно: Добрина Продановић са крстом покојног сина у наручју на дан сахране; Сцена из документарног филма ,,Злочин без казне“ гдје Добрина са цвијећем долази на гроб сина Живана.

Свједок Драгослав Нешковић такође је описао напад на Ратковиће. Он је навео да је напад изведен 21. јуна 1992. године у пет часова и 15 минута, а да је нападу претходила јака експлозија те да је напад кренуо са више страна. Почетком напада свједок се налазио на мјесту гдје је погинуо Станимир Станојевић који је погођен метком у грудни кош, а није био наоружан и био је у цивилној одјећи. Након напада свједок је побјегао у Факовиће гдје су се организовали и око 17 часова наредног дана кренули су у сакупљање тијела погинулих у Ратковићима. Када су стигли у Ратковиће ватра је још горјела, а обиласком села нашли су тијела више лица која су убијена у том нападу. На тијелу Винке Максимовић, поред ране од метка, биле су видљиве и ране од ножа. Мртву Борку Милановић пронашли су у њеној кући поред кревета. На прагу куће пронашли су Богичевић Обрена који је био заклан. Продановић Зору су пронашли спаљену. Од свих убијених свједок се сјећа да су сви, осим Николе Станојевића, били у цивилној одјећи без икаквог оружја.[12]

У обдукционом записнику Милутина Ранкића, између осталог, стоји да је смрт наступила насилно усљед дејства тупине тешког и замахнутог механичког оруђа, усљед чега је дошло до прелома костију лица и разорења великог мозга.[13] Исто мишљење утврђено је као узрок смрти и за Обрена Богичевића.[14]

Као што је већ речено, након напада од 21. јуна 1992. године, већ 27. јуна извршени су напади на Брађевину, Магудовиће и Калудру. О овим нападима свједочио је Синиша Стевановић. Он је, између осталог, рекао да су муслимани извршили напад на три засеока села Ратковићи која се налазе с десне стране уз Грабовичку ријеку. Напад је прво почео из правца Грабовичке ријеке, а касније су села нападнута и са свих осталих страна. Малобројни мјештани су покушали пружити отпор, али су муслиманске снаге биле знатно бројније па су се мјештани почели повлачити према Грабовичкој ријеци. Одатле су видјели запаљене куће и како муслимани односе опљачкане ствари и одводе стоку. Након два сата свједок се са још неколико људи који су из Вранешевића пристигли у помоћ вратио назад у село. Ту су пронашли тијело Стојана Стевановића (брат од стрица свједока) те видјели да је он био заклан и да му је полни орган био одсјечен и стављен у уста. Поред Стојана у Брађевини су нашли и убијене Раду Јовановић, а у Магудовићима Новицу Станојевића, Славка Петровића и Љубишу Гајића кога су муслимани послије убиства бацили на гомилу кукурузовине и запалили. Након пет-шест дана пронашли су и тијело Рада Павловића,  а тијело Љубише Гајића које је било запаљено пронађено је тек у априлу 1993. године. Свједок је навео и да је 28. јуна 1992. године нападнут заселак Вранешевићи код Факовића који је опљачкан и спаљен, а из засједе је том приликом убијен Славко Јовановић.[15]

О нападу од 27. јуна 1992. године свједочио је и Маринко Богичевић који је рекао да су села Брађевина, Магдовићи и Калудра нападнута на исти начин као што је то урађено и неколико дана раније, односно 21. јуна те да је бранилаца села било јако мало. Свједок је рекао да су у Магудовићима нашли тијело Љубише Гајића који је био запаљен на једној њиви у кукуризишту, а Стојан Стевановић је био заклан и више пута избоден ножем, а био му је одсјечен полни орган и стављен у уста. Тијело Новице Стојановића пронађено је тек 1993. године. Све куће у засеоцима су биле попаљене.[16]

О монструозности које су извршене над становницима Ратковића свједочи медицинска документација са асанације/ексхумације убијених, па се између осталог у једном од оваквих докумената, конкретно за Стојана Стевановића, каже „да му се дио ампутираног пениса налази у устима, да му је стомак био расјечен, а евидентиране су посјекотине и убоди ножем на бутинама.“[17]

Споменик жртвама Ратковића, фотографисано јуна 2022. године


[1] Службена забиљешка, СЈБ Братунац, број: 15-16/02-230-17 од 1. 7. 1993. године.

[2] Пресуда Претресног вијећа МКСЈ у предмету Насер Орић, број: IT-03-68-T од 30. 6. 2006. године.

[3] Кривична пријава, СЈБ Братунац, број: 45/93 од 30. 6. 1992. године.

[4] Исто.

[5] Пресуда Претресног вијећа МКСЈ у предмету Насер Орић, број: IT-03-68-T од 30. 6. 2006. године.

[6] Исто.

[7] Исто.

[8] Записник о саслушању свједока, ПС Сребреница, број: 12-1-6/02-389/04 од 19. 11. 2004. године.

[9] Записник о саслушању свједока Боже Павловића, ПС Братунац, број: 12-1-7/02-230-727/05 од 1. 12. 2005. године.

[10] Записник о саслушању свједока, Основни суд у Зворнику, број: Кри-128/94 од 17. 10. 1994. године.

[11] Записник о саслушању свједока Добрине Продановић, Основни суд у Зворнику, број: Ки-64/93 од 12. 5. 1995. године.

[12] Записник о саслушању свједока Драгослава Нешковића, ПС Братунац, број: 12-1-6/02-230-676/06 од 15. 9. 2006. године.

[13] Обдукциони записник Милутина Ранкића, Институт за судску медицину ВМА, број обдукције: Ф-С-2 од 11. 7. 1993. године.

[14] Обдукциони записник Обрена Богичевића, Институт за судску медицину ВМА, број обдукције: Ф-С-10 од 11. 7. 1993. године.

[15] Записник о саслушању свједока Станише Стевановића, Основни суд у Зворнику, број: КИ 64/93 од 20. 12. 1994. године.

[16] Записник о саслушању свједока Маринка Богичевића, Основни суд у Зворнику, број: Ки -64/93 од 19. 5. 1995. године.

[17] Цртеж лица мјеста, СЈБ Скелани, број: службено од 29. 6. 1992. године.