Custom Linkovi

Да би се напад на колону српских цивила у Кукавицама разумио у цјелини потребно је описати стање на подручју Горажда у мјесецима који су претходили нападу. Борбе на Горажданском ратишту се интензивирају у љето 1992. године, а припадници тзв. Армије РБиХ су тада изводили операцију Круг чији је крајњи циљ био овладавање лијевом обалом ријеке Дрине. Заштићени свједок ST-3, који је свој исказ дао на суђењу пред Судом БиХ у предмету против Мухамеда Шишића и других, изнио је своја сазнања о поменутој операцији Круг. Према његовом свједочењу, операција Круг је трајала од 10. до 24. августа 1992. године када престају офанзивна дејства и прелази се на утврђивање достигнутих положаја око Горажда. Описујући Кукавичку чету 6. батаљона 31. дринске бригаде, која је била стационирана у Брчигову, свједок је говорио да је она била слабије наоружана, а њихов задатак је био контрола путне комуникације Рогатица – Устипрача.[1]

Занимљива је и ова изјава свједока ST-3: ,,Јединице из Брчигова које су контролисале путну комуникацију Рогатица – Горажде били су свјесни да се цивили тим путем повлаче из Горажда према Рогатици, да се повлачење цивила одвијало углавном ноћу и да је наредба била да се пропуштају из правца Горажда према Рогатици, те да је требало спријечити да из супротног правца дође војно појачање.“[2]

Још један заштићени свједок у овом предмету, ST-2, је говорио о ширем контексту операције Круг и пропуштања српских цивила ка Рогатици: ,,…било је прича да се `Горажде чисти около`, да су се из Горажда, односно насеља Површница повукли четници и да ће `бити пуштани да изађу тамо гдје су они имали своје територије које су били заузели`, као и да су се припремале акције да се уђе у Рогатицу, али да је прво требало заузети околна села око Рогатице.“[3]

Живот Срба у Горажду у јеку ратних дејстава није био нимало лак и једноставан. Тако, рецимо, један од учесника у колони која је нападнута у Кукавицама, Горан Васиљевић, описује ,,како је у августу 1992. године у Горажду ситуација била јако лоша, на све стране биле су барикаде, становништво се није могло слободно кретати, ићи на посао“[4].

Срби из Горажда смјештени су у једну врсту логора, а што је видљиво из Наредбе Предсједништва општине Горажде од 9. јула 1992. године којом се наређује да се сакупи сво српско становништво те затвори у зграде на обалама ријеке Дрине гдје ће им се онемогућити кретање и гдје ће бити под сталним надзором стражарске службе.[5]

Позивајући се на исказе неколицине свједока попут Јелене Матовић, Вељка Ласице, Велинке Ласице, Драгослава Глуховића, Горана Хелета и Горана Ђурђевића, судско вијеће Суда БиХ је у својој првостепеној пресуди закључило: ,,Сви они су описали како су се на подручју Горажда нашли у окружењу, како је због свакодневних војних дејстава и борби владао страх међу цивилним становништвом, због које се одлучују да сви скупа крену да напусте Горажде. Свједоче о формирању конвоја на Јабучком седлу у пријеподневним сатима дана 27. августа 1992. године, који је у колони возила кренуо са Јабучког седла преко Месића, Гњиле и Саставака према Рогатици. Свједоци учесници колоне махом описују како су спонтано сазнали да се организује напуштање Горажда од стране цивилног становништва, али нико од њих није навео ко је одлучио да се пребаце цивили.“[6]

Љубо Мутлак објашњава које су то све околности довеле до одлуке да се српско цивилно становништво исели према Рогатици. Блокада која је довела до окружења села Владићи и Јелах утицала је на то да дође до нестанка основних животних намирница и положај за Србе у тим селима био је јако тежак. Од команде су тражили да се извуку цивили из тих села, што је и учињено 27. августа, али тек пошто је пробијен обруч око тих села.[7]

Готово идентично свједочио је и Горан Мутлак, припадник Горажданске бригаде Војске Републике Српске, који је рекао да је увече, 26. августа 1992. године, након пробијања обруча, донесена одлука да се због недостатка хране извуче цивилно становништво, а да војска остане.[8]

Покушаја извлачења цивила било је већ 26. августа. Тада је Даринка Петковић, заједно са својим супругом Драгом, у њиховом путничком возилу, кренула из мјеста Беровине према Рогатици. Поред њиховог тада је кренуло и једно санитетско возило, у коме су били рањеници, као и још једно путничко. У Кукавицама је отворена ватра на поменута возило и том приликом су разбијена стакла и избушене гуме на возилима. Тада су рањени Даринка и Драго Петковић као и Бранко Радовић који је био погођен након што су усљед паљбе пробушене гуме на санитету. Ипак, они су успјели да са Драгиним аутом прођу ту дионицу и наставе пут према Рогатици.[9]

Интензивне борбе које су се водиле око Јабучког седла резултирале су пробојем коридора ка самом селу од стране Војске Републике Српске: ,,Одлуци да се становништво исељава према Рогатици претходило је пробијање коридора од стране Војске Републике Српске, а што се по казивању свједока Велинке Ласице, Љубе Мутлака и Ранка Иконића десило непосредно дан прије поласка цивила. Тако је свједок Велинка Ласица објаснила како је одлука о извлачењу цивила донесена одмах ујутру након што је Војска Републике Српске пробила коридор којим су цивили кренули. Она је истакла да је на тај начин спашен живот цивилног становништва, које је било у окружењу и у врло тешкој ситуацији.“[10]

Вељко Ласица, такође, говори о формирању колоне која ће из Јабучког седла кренути ка Рогатици те истиче да је дошло до комешања у колони и да су људи кренули тражећи спас.“[11]

У Другостепеној пресуди Суда БиХ у предмету против Мухамеда Шишића и других, позивајући се на исказ свједока Ранка Иконића, тврди се: ,,…по ослобађању Јабучког седла, дана 27. августа, рано ујутру, дошла команда, односно строго наређење да се исељава цивилно становништво, па је њему наређено да пође, односно добио је команду од командира Јовичића да тог дана одвезе отприлике три туре цивила аутобусом до Рогатице, а настојало се и да се сутрадан одвезе више тура. Свједок истиче да је прихватио тај задатак, највише из разлога да одвезе своју породицу на сигурно, па је стога ,упалио’ аутобус и чекао даље команде. Он у исказу појашњава да му је по доласку на Јабуку, код старе продавнице, речено да чека сљедеће наређење, па му је негдје око 11 сати пришао Милан Перишић, звани `Бели` и рекао да иде на Јабучко седло, те да повезе у аутобусу само цивилно становништво, жене, дјецу, старе бабе, те евентуално старе људе, што је он и учинио.“[12]

Дакле, колона српских цивила формирала се на Јабучком седлу, након што је дан раније Војска Републике Српске успјела разбити обруч око села Владићи и Јелах, одакле су кренули према Рогатици. Сама колона није имала никакву пратњу, већ је била искључиво састављена од цивилног становништва. Горан Хелета, који је био борац Војске Републике Српске, добио је задатак да од раног јутра формира колону српских цивила, а он сматра да је постојала нека одлука о измјештању становништва на сигурније подручје, али да је она донесена од представника СДС-а, а не од војске.[13]

Колона се формирала у пријеподневним часовима, 27. августа 1992. године, на Јабучком седлу. Вељко Ласица, један од свједока, истиче да се народ тада почео окупљати и да се затим кренуло путем ка Гњилу и даље према Месићима.[14]

Како је изгледала колона и ко се у њој налазио објаснио је, већ помињани свједок, Горан Васиљевић, рекавши да се радило о колони ,,састављеној од жена, дјеце и стараца. Ишли су аутобусима Дубрава, бијеле боје, а био је и један камион жуте боје“. Он је критичне прилике управљао својим возилом „Застава 101“, те су у аутомобилу били он, жена и дјеца, при чему је први у колони био аутобус, па камион, а његово возило је било међу првих десет возила, те се све спонтано формирало.[15]

Возач аутобуса, Ранко Иконић, наводи да је у почетку аутобус био на челу колоне, међутим, како се колона кретала усљед гранатирања и престизања од стране путничких возила, аутобус се нашао негдје на средини колоне. Још једна од учесница тог конвоја, Славица Лукић, тврди да су за пут добили „Ладу“ беж боје, а да им је један војник Војске Републике Српске рекао да иду на слободну територију. Према њеним наводима, владала је ужасна пометња и колона се јако споро кретала да би се сви они који су жељели могли прикључили истој.[16]

Томка Вуковић се возила у плавом камиону, те наглашава да у њему није било војно способних мушкараца, а сама церада је била пребачена око пола метра да би путници на камиону могли дисати. Она је истакла да се радило о камиону марке „Застава“ чија је церада била жуте боје, а цераду су спустили у тренутку када је отпочео напад на колону.[17]

Да је колона била искључиво састављена од цивила видљиво је и из још једног детаља. Наиме, припадници ВРС су читаву колону били зауставили на Мраморју, а Томка то описује наводећи да је ,,колона заустављена на Мраморју од стране припадника Војске Републике Српске који су цивиле претресли у циљу евентуалног проналаска оружја код цивила који су се повлачили или да се не би удаљио неки српски војник са колоном цивила којима је био дозвољен одлазак са територије Горажда“[18].

Млађен Мутлак се својом изјавом надовезује на Томкину и потврђује да је колона претходно заустављена у мјесту Мраморје гдје су сви који су имали евентуално неко оружје морали да га предају Војсци Републике Српске, тако да је сигуран да су сви цивили који су наставили кретање према Рогатици били ненаоружани.[19]

Дакле, колона се кретала правцем Јабучко седло–Гњиле–Месићи. Међутим, по доласку у Месиће колона се раздвојила у два правца, односно један дио колоне је отишао преко Варошишта према Рогатици, куда је и наређено да се иде, док је други дио колоне отишао преко Кукавица према Рогатици. На тај дио колоне који је отишао у правцу Кукавица је извршен напад у коме су убијена 22 српска цивила.

Ранко Иконић је у својој изјави потврдио да је добио наређење да вози кроз Месиће за Рогатицу, односно да иде преко Варошишта. Међутим, с обзиром на то да он никад раније није ишао тим путем, а имао је сазнања да се ради о старом путу којим аутобус не може проћи, одлучио је да иде преко Саставака, а затим лијево поред Кукавица за Рогатицу. За њим је кренуо и остатак колоне.[20]

Да је постојала наредба да се иде преко Варошишта потврђује и Драгослав Глуховић, припадник војне полиције у оквиру Горажданске бригаде, тврдећи да је он лично чуо наредбу да се иде преко Варошишта, а исто то потврђује и Горан Хелет напомињући да је возачу речено да иде преко Варошишта, али да не зна разлог зашто су скренули ка Кукавицама.[21]

Мост који је колона прешла у Месићима и раскрсница на којој је дошло до раздвајања колоне. Лијево, макадамским путем, је правац преко Варошишта куда је било наређено да се колона креће, док се десно, асфалтираним путем иде према Кукавицама (фотографисано јула 2022. године)

С друге стране, како су се организовали припадници Кукавичке чете 6. батаљона тзв. Армије РБиХ за напад на колону објаснио је заштићени свједок ST-2 који је „лично са још неким припадницима са Покривеника дошао у Брчигово, гдје је сазнао да је био неки договор да се иде у Кукавице, те да је по његовом схватању требало заштити цивилно становништво из Кукавица. Каже да је у Кукавице кренуло више људи, по његовом сјећању око 20 њих, претежно припадници Кукавичког вода. Ујутру рано кренули су према Кукавицама, идући претежно тунелима и ријеком Прачом. Током цијелог пута се извиђало па кретало даље, с обзиром на то да је све то близу Варошишта гдје је било пуно непријатељске војске и артиљерије. Када су дошли у Кукавице он се маскирао и смјестио како наводи на једно мјесто у близини магистралног пута у близини куће Фејзића и чекао. Видио је да су и други борци заузели положаје и чекали, Мухамеда Шишића је видио у близини центра села. Свједок наводи да је Мухамед рекао да ће сад наићи ,четници’ и да буду припремљени.“[22]

Према изјави овог свједока, на различитим позицијама су се распоредили и Емир Дрековац, а са њим и Рамиз Салић, док је у његовој близини била и кафана „102“  у којој су своју позицију заузели  Нурија Којевић и Азиз Шуша. Наоружање које су посједовали је, такође, описао. Он је имао аутоматску пушку као и Мухамед, док је Нурија дужио митраљез, Азиз пушку, Емир митраљез „84“, а Рамиз карабин.[23]

У Кривичној пријави СЈБ Рогатица, наводи се да су 27. августа 1992. године, у мјесту Кукавице, које се налази на дионици магистралног пута Горажде-Рогатица, припадници тзв. Армије РБиХ из засједе пуцали на конвој српских цивила који је ишао из Горажда. Такође, наводи се да у колони нико није био наоружан нити је било припадника Војске Републике Српске.[24]

Напад на колону десио се у поподневним часовима на дионици пута у мјесту Кукавице. Међутим, пуцање на колону почело је нешто раније, још у Месићима, али се главнина напада десила управо у Кукавицама, гдје су припадници тзв. Армије РБиХ, из засједе напали колону српских цивила из пјешадијског наоружања уз употребу тромблона и бомби.

Вељко Ласица овако описује напад: ,,…по ступању на главни пут према Рогатици чули смо пушкарање, а по уласку у кањон схватили смо да смо били нападнути, али нисмо могли назад. Пуцњава се све више појачавала, те је по уласку у Кукавице `настао пакао`. На уласку у Рогатицу изгубио сам свијест, аутомобил се преврнуо, нико није смио стати да ми помогне и један пријатељ ме је извукао из аутомобила те сам `дошао себи` и у том моменту је дошао аутобус из кога су људи излазили крвави.“[25]

Кћерка Вељка Ласице, Велинка, возила се с њим у аутомобилу ,,Мазда 323“, заједно са својом сестром Полком и Браном Ласицом и Петком Пљеваљчићем. У Допуни службеног извјештаја, позивајући се на њену изјаву, наводи се  ,,да је њихово возило било на средини колоне, аутобус је био иза њиховог возила, у близини Месића је почело прво пуцање по колони којом приликом је и она погођена у главу усљед чега се онесвјестила. Када јој се свијест повратила уочила је да се налази у Кукавицама и видјела је неописиву паљбу по овој колони, мртве и рањене, возила како горе, чула је вриску, јауке и плач. Ту јој је и отац рањен, остао је без свијести и возило се преврнуло у јарак, а након чега су изашли из возила, возило је горило, а њен отац је био у унутрашњости возила. Непознато лице јој је помогло да извуче оца из возила и тада је видјела да му је нога откинута испод кољена и да кости вире.“[26]

Најдетаљнији опис напада на колону дао је возач аутобуса Ранко Иконић. Суд БиХ се у другостепеној пресуди позива на њега и овако описује напад: ,,…критичне прилике дошао [је] до Петровића кућа кад је један дио аутобуса погодио метак. На мосту према Саставцима је било пет, шест аутомобила, није му било познато зашто су се зауставили, али код кривине га је метак погодио у десну ногу. Успио је тако рањен доћи до дијела пута према кафани `102`, гдје је чуо прасак по аутобусу. Према кафани `102`, на излазу из кањона му је пробијена предња десна гума, а предња лијева је пробијена на мјесту гдје је сада споменик жртвама. Свједок даље описује како је с лијеве стране стајало пар аутомобила, један тегет плави `Југо` је горио у пламену, а једно вријеме није могао проћи аутобусом због повећег камена који је сметао и због других аутомобила. Према наводима овог свједока, након што је прошао извор воде гдје је `102` кафана, видио је аутомобиле остављене поред пута, те како пјешаци, дјеца и жене бјеже, а испод пута је било десет до 15 преврнутих аутомобила. Кад је већ изашао на пут према Рогатици, искрварио је и изгубио свијест.“[27]

Данашњи изглед бивше кафане „102“ одакле је дејствовано на колону, фотографисано јула 2022. године

Заштићени свједок ST-2 је недвосмислено потврдио да се пуцало у гуме аутобуса у жељи да се спријечи његово даље кретање.[28]

Након што је отворена ватра по аутобусу међу путницима је завладала паника,а Јела Пљеваљчић наводи да су усљед дејства ватреног оружја на аутобусу пуцала стакла и гуме. Она такође наводи да је један од путника, Горан Чворо, храбрио возача Ранка ријечима „вози, Бели, немој да станеш, ако станеш готови смо“. Јелин син је плакао и говорио јој „мама, убиће ме стакло“ након чега га је она прекрила џемперима.[29] Ранко Иконић је, иако рањен, успио да управља аутобусом и изађе из засједе у Кукавицама, а након изласка из Кукавица, како је већ и наведено, он се усљед рањавања и губитка крви онесвјестио.

Мира Клисура, која је избјегла у априлу 1992. године из Горажда у Ужице, описала је шта се дешавало са њеним братом Миланом Ђуровићем, сестром Миленом, снахом Славојком и стрином Зором. ,,Дана 27. августа 1992. године, њен брат, сестра, снаха, стрина и комшиница Јока Иконић са пмв ,Лада’, власништво њеног брата Милана, крећу са колоном цивила у правцу Рогатице и доласком до мјеста Кукавице на њих почиње да се пуца и тада долази до рањавања Милана, Милене и комшинице Јоке Иконић. Њој је познато да је њен брат Милан изашао из аута, те да је тада био убијен, док је њена сестра Милена остала да сједи у возилу на мјесту сувозача, гдје је у потпуности изгорјела, а комшиница Јока се упутила пјешке према Рогатици гдје је успут негдје искрварила и умрла.[30] Након 40 дана од погибије њеног брата Милана његови посмртни остаци пронађени су на путу у Кукавицама. Такође, наведеном приликом у пмв ,Лада’ пронађена је лобања њене сестре Милене Ђуровић, док је тијело највјероватније у потпуности изгорјело. Из наведеног пмв ,Лада’ успјеле су да се спасу стрина Зора и снаха Славојка које су трчећи успјеле да из Кукавица дођу до Рогатице. Такође, наводи да су посмртни остаци Милана и Милене Ђуровић (која је била глухонијема) сахрањени у Рогатици, те да су касније пренесени у Нови Сад (Србија).“[31]

Крстиња Тодоровић, која је на почетку рата са дјецом избјегла из Горажда у Фочу, док је њен муж Миладин, остао у Горажду, свједочила је о овом догађају. ,,Познато јој је да је њен супруг Миладин кренуо у нападнутој колони српских цивила са својим братом Марком и његовом супругом Саветом Тодоровић. С обзиром на то да се она налазила у Фочи, није имала никаквих сазнања о супругу и његовим сапутницима све до 15. септембра 1992. године, када је на телевизији емитована репортажа о нападу на колону која се повлачила из Горажда када је препознала на телевизији возило ,Југо’ власништво њеног супруга, окер – жуте боје. Тада је видјела у ,Југу’ њихова беживотна тијела. Дана 25. септембра 1992. године она је отишла у Кукавице са Жарком Бурилом и тада извлачи посмртне остатке свог супруга, његовог брата и снахе. Такође наводи да је тада видјела и тијела осталих страдалих у Кукавицама.“[32]

Мјесто злочина након напада на колону српских избјеглица  

Снежана Бановић, још један свједок муслиманског напада на колону, имала је 16 година када се то десило, а своје сјећање на овај догађај описала је у изјави датој МУП-у Републике Српске: ,,…приликом формирања колоне и одласка из Горажда смјештена [је] у ,тамић’ са својом мајком Томком Вуковић и баком Анђелком Вуковић. (…) Изјављује да се колона кретала до Месића, гдје је почело спорадично пуцање по колони, те да доласком у Кукавице почиње и по њиховом камиону да пуца са свих страна, истиче како примјећује и види војнике како леже у каналу и шибљу поред пута којим су се кретали са упереним пушкама према њима и како пуцају на њих и на камион и остале цивиле који се повлаче. Познато јој је да је тада поред ње и њене мајке Томке у камиону рањено још пет или шест лица.“[33] Из ове изјаве видљиво је да су муслимански војници били у потпуности свјесви да се у колони налазе цивили.

Остаци изгорјелих возила која су била у колони у Кукавицама

Тијела убијених српских цивила била су остављена на мјесту злочина више од мјесец дана пошто њихово извлачење није било могуће због безбједносне ситуације у том рејону. Тек су крајем септембра и у првим данима октобра, када се ситуација мало стабилизовала, сродници убијених почели извлачити њихова тијела. Већ је наведено да је Крстиња Тодоровић тијело свог супруга, његовог брата и снахе извукла 25. септембра, док је Горан Ставњак тек 2. октобра 1992. године успио доћи у Кукавице да пронађе убијеног оца Милосава и мајку Анђелку. Заједно са још неколико Срба кренуо је на трактору према Кукавицама, а оно што су затекли он је овако описао: „По магистралном путу Рогатица–Устипрача, са лијеве и десне стране пута, и по оближњим ливадама били су лешеви који су већ били у фази распадања. Лешеве нисам бројао, али их је, према мојој процјени, било око 20. Тачно на магистралном путу, на бијелој линији поменутог пута, а наспрам данашњег подигнутог споменика, нашао сам своје родитељекако леже мртви једно поред другог. Мој отац Милосав је био у лежећем положају на леђима са главом окренутом у правцу Рогатице док сам мајку Анђелку затекао такође да лежи на леђима, али бочно, односно глава јој је гледала у правцу ријеке Жељезнице. Исте сам, уз помоћ лица са којима сам дошао, умотао у војничку ћебад и ставио у мртвачке сандуке, а потом и превезао у Рогатицу гдје сам их и сахранио на мјесном гробљу.“[34]

Тијела Милосава и Анђелке Ставњак у фази труљења након што су више од мјесец дана била неизвучена с мјеста злочина

Након што је извукао и сахранио родитеље Горан Ставњак је причао осталим Србима у Рогатици шта је затекао у Кукавицама тако да су се остали одмах организовали и извлачили преостале убијене српске цивиле.[35]

Најмлађа жртва злочина у Кукавицама био је Далибор Матовић са свега 11 година, а најстарија Васо Самарџија, који је преминуо усљед тешког рањавања у Кукавицама, који је имао 83 године.

На мјесту на коме је извршен напад на колону српских цивила подигнут је споменик у знак сјећања на све, невино, страдале.

Остаци скелета једног лица које је изгорјело у аутомобилу приликом напада на колону

Данашњи изглед дијела пута у Кукавицама на коме је извршен злочин над српским цивилима

Споменик убијеним Србима у Кукавицама, фотографисан јула 2022. године

Више о злочину у Кукавицама можете погледати ОВДЈЕ.

Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.


[1] Наведено према: Првостепена пресуда Суда БиХ-а у предмету против Мухамеда Шишића и других, број: S 1 1 K 016447 14 Kri од 07.03.2017. године, стр. 70.

[2] Исто, стр. 70-71.

[3] Другостепена пресуда Суда БиХ-а у предмету против Мухамеда Шишића и других, број: S 1 1 K 016447 17 Kžk од 17.10.2018. године, стр. 37-38.

[4] Исто, стр. 69.

[5] Наредба, Предсједништво СО Горажде, број: 7/92 од 09.07.1992. године.

[6] Исто, стр. 70.

[7] Другостепена пресуда Суда БиХ-а у предмету против Мухамеда Шишића и других, број: S 1 1 K 016447 17 Kžk од 17.10.2018. године, стр. 35-36.

[8] Исто, стр.36.

[9] Допуна службеног извјештаја, ЦЈБ Источно Сарајево, број: 11-02/1-ЕСЗ-92/12 од 12. 12. 2012. године.

[10] Првостепена пресуда Суда БиХ-а у предмету против Мухамеда Шишића и других, број: S 1 1 K 016447 14 Kri од 07.03.2017. године, стр. 71.

[11] Наведено према: Другостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Мухамеда Шишића и других, број: S 1 1 K 016447 17 Kžk од 17.10.2018. године, стр. 35.

[12] Исто.

[13] Исто, стр. 36.

[14] Исто, стр. 38.

[15] Исто, стр. 38.

[16] Исто, стр. 39.

[17] Исто, стр. 39.

[18] Допуна службеног извјештаја, ЦЈБ И.Сарајево, број: 11-02/1-ЕС3-92/12 од 12.12.2012. године.

[19] Исто.

[20] Другостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Мухамеда Шишића и других, број: S 1 1 K 016447 17 Kžk од 17.10.2018. године, стр. 41.

[21] Исто, стр. 41.

[22] Првостепена пресуда Суда БиХ-а у предмету против Мухамеда Шишића и других, број: S 1 1 K 016447 14 Kri од 07.03.2017. године, стр. 77.

[23] Исто, стр. 77.

[24] Кривична пријава СЈБ Рогатица, број:15-13/02-КУ-43/94 од 30.06.1992. године.

[25] Другостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Мухамеда Шишића и других, број: S1 1 K 016447 17 Kžk од 17.10.2018. године, стр. 42.

[26] Допуна службеног извјештаја, ЦЈБ И.Сарајево, број: 11-02/1-ЕС3-92/12 од 12.12.2012. године.

[27] Другостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Мухамеда Шишића и других, број: S1 1 K 016447 17 Kžk од 17.10.2018. године, стр. 42.

[28] Првостепена пресуда Суда БиХ-а у предмету против Мухамеда Шишића и других, број: S 1 1 K 016447 14 Kri од 07.03.2017. године, стр. 79.

[29] Изјава Јеле Пљеваљчић, СЈБ Рогатица, број: 13-01/04—105/01 од 05.12.2001. године.

[30] Јока Иконић је преминула трећи дан по рањавању у болници у Сокоцу.

[31] Допуна службеног извјештаја, ЦЈБ И.Сарајево, број: 11-02/1-ЕС3-92/12 од 12.12.2012. године.

[32] Исто.

[33]Исто.

[34] Изјава Горана Ставњака, СЈБ Српско Горажде, број: 13-1-13/02-230-115/01 од 06.12.2001. године.

[35] Исто.