Смјештена у долини ријеке Неретве у близини границе са Хрватском, општина Чапљина је прије других мјеста у тадашњој СР БиХ директно осјетила да је рат на помолу. Наиме, велики број Хрвата из Чапљине је одлазио у добровољачке одреде и ратовао у Хрватској. По повратку са ратишта у Хрватској они су у Чапљини пријетили Србима, а поред пријетњи они су наоружани шетали градом са ознака ХОС-а или других формација. На капама које су носили биле су разне ознаке међу којима се издваја слово U.[1]
Треба напоменути да су Срби из Чапљине преживјели велика страдања током Другог свјетског рата, нарочито мјештани села Пребиловци и Клепци те су управо због тога потомци убијених били уплашени пред долазећим ратом.
Штаб ХВО-а и ХОС-а у Чапљини формиран је почетком априла 1992. године, а недуго затим почели су и први сукоби у Чапљини.[2] Тада долази и до првих затварања Срба – прво у згради општине Чапљина, а с краја априла, када се формира логор Дретељ, заробљене Србе одводе тамо. Припадници ХОС-а су се јавно хвалили како су вршили појединачна убиства Срба или учествовали у малтретирању истих.[3]
Србима у Чапљини се тада и ограничава кретање тако што су биле постављене барикаде на којима су била униформисана лица тако да Срби нису могли из Чапљине прећи у Тасовчиће. С друге стране, Хрватима и муслиманима није било ограничено кретање и они су слободно могли да се крећу гдје су жељели.[4]
Након тих дешавања Срби из чапљинских села су почели склањати породице на сигурно, гдје је ко могао. Најчешће је то било код пријатеља или родбине у Требиње или друга мјеста у источној Херцеговини са већинским српским становништвом. Тако су, у прољеће 1992. године, у чапљинским селима остали мушкарци како би, у случају напада, покушали заштитити имовину, као и старија лица која нису жељела напуштати своја огњишта.[5]
Међутим, неколико упечатљивих догађаја свакако је уносило додатни страх преосталим Србима у Чапљини. Наиме, старица Славојка Ђорђић[6] је била душевни болесник и била је смјештена у чапљинској болници. Из исте она је нестала и до данас њени посмртни остаци нису пронађени.[7] Поред њеног нестанка случај убиства супружника Кузман Николе[8] и Душанке[9] био је својеврсна порука свим Србима који се до тада нису иселили из Чапљине да то учине или ће их дочекати слична судбина. Николи Кузману су у стан, неутврђеног датума, упали припадници ХОС-а и њега и његову супругу Душанку заробили и тражили од њих новац псујући им четничку мајку. Затим су их одвели у мјесто Ада гдје су их убили.[10]
Напади на српска села у Чапљини кренули су у априлу. Тако је први напад на село Клепци изведен 30. априла 1992. године и тада је убијен Бранко Драгићевић.[11] Други напад на ово село услиједио је 24/25. маја 1992. године. У тим борбама погинули су Миодраг Стојановић, Јовица Карановић, Љубо Пантић и Слободан Марушић, док је Неђо Марушић убијен истог дана.
Операција „Чагаљ“ била је прва операција ширих размјера здружених снага ХВО-а, регуларне хрватске војске, тада зване Збор народне гарде, ХОС-а, као и припадника тзв. Армије БиХ. Ова акција је покренута 7. јуна 1992. године и имала је за циљ заузимање српских села у општини Чапљина и Мостар, као и прогон српског становништва из долине Неретве. Операција је трајала двије седмице и за то вријеме почињени су злочини над Србима у селима око Чапљине и Мостара.
Прва на удару су се нашла истурена српска села у општини Чапљина, Клепци, Тасовчићи, Пребиловци и Опличићи. Већ првог дана операције „Чагаљ“ припадници ХОС-а и 1. гардијске бригаде ЗНГ заузели су село Клепце. У борбама за одбрану села погинули су Лука Мандрапа, Владо Кузман и Владо Чоловић.
Лука Мандрапа Владо Кузман Владо Чоловић
Тадашњи становник Клепаца Миодраг Мандрапа наводи да су се они због бројчане премоћи хрватских снага морали повући из Клепаца. Када је кренуо у повлачење, он је у дворишту комшинице Симане Ћуктераш исту видио те ју је позвао да крене с њим и напусти село. Симана то није жељела и остала је у Клепцима. Поред ње у селу је остао и Милан Ћорић, који је био срчани болесник. Симана и Милан су убијени у Клепцима одмах након уласка хрватских снага у село.[12]
Посмртни остаци Симане Ћуктераш до данас нису пронађени те се она води као нестала.
Истог дана у борбама на Шеваш њивама погинули су Радомир Покрајчић, Славко Пухало и Витомир Дулаћ.
Радомир Покрајчић Славко Пухало Витомир Дулаћ
Упоредо с нападом на Клепце хрватске снаге су нападале и на Домановиће и у тим борбама погинули су Милосав Куљић и Аћим Рупар. Поред њих двојице у Домановићима је убијена Радославка Ждралић. Наиме, она није жељела да напусти своје огњиште приликом извлачења српских цивила из Домановића, већ је смјештај потражила код комшије муслимана. Међутим, када су муслиманско-хрватске снаге заузеле тај дио села, они су је позвали да изађе из куће и одмах потом је убили.[13]
Милосав Куљић Аћим Рупар
Акција убацивања диверзантских група ХВО-а кренула је већ 6. јуна у касним вечерњим часовима из Међугорја према Почитељу. Чамцима су пребацивани преко Неретве према Почитељу с циљем да се до четири часа ујутру стационирају на раније договореним мјестима одакле ће кренути у напад. У борбама на Почитељ Брду погинули су Славко Зеленковић и Слободан Шакота, док је приликом одбране Тасовчића погинуо Војислав Радојевић. У Почитељу је тада рањен Митар Зеленковић, а након рањавања исти је заробљен, а недуго затим и убијен.[14]
Славко Зеленковић Слободан Шакота Митар Зеленковић
Један дио српских цивила кренуо је у извлачење из Тасовчића према Домановићима око 9.30 часова ујутру 7. јуна. Међутим, пошто су исти дан хрватске снаге напале и Домановиће, они су у рејону Муминоваче поставили засједу како би спријечили бијег српских цивила из Клепаца, Пребиловаца и Тасовчића према Стоцу и Берковићима.[15]
Осим тога, једна група припадника ХВО-а била је скривена уз пут, удаљена од засједе око 800 метара и имала је задатак да најави уколико нека возила прођу у правцу засједе. Тако су хрватске снаге биле добро организоване да дејством из засједе убију српске цивиле који су кренули у извлачење.[16]
Првим возилом, „реноом 4“, управљао је Ђорђо Џонлага, док су с њим у возилу биле мајка и кћерка Јованка и Бојана Лечић. Када су дошли до дионице пута у Муминовачи на њих је отворена ватре из пјешадијског оружја и од исте је погођен Ђоко Џонлага који је и изгубио контролу над возило те је возило слетјело с пута. Јованка и Бојана Лечић биле су тешко повријеђене, а у намјери да их убију хрватски војници су поновили рафал према њима у ауту.[17]
Након што је возило којим је управљао Ђорђо Џонлага упало у засједу, на истом мјесту је било нападнуто и возило „застава 101“ којим је управљао Вукашин Рељић, а с њим у ауту је тада била његова мајка Ђурђа. По отварању ватре на ауто на лицу мјеста је убијен Вукашин Рељић, док је његова мајка Ђурђа, иако тешко повријеђена, успјела бацити двије бомбе у правцу нападача и том приликом чак и ранити једног. Међутим, одмах потом хрватске снаге поново отварају ватру на возило и убијају и Ђурђу Рељић.[18]
Након ових убистава из засједе српско становништво је сазнало да је пут блокиран. Ипак, Бранко Бекан је, упркос упозорењима од остатка Срба, желио да прође Домановиће и настави пут даље према Стоцу. На истом мјесту у Муминовачи и на његово возило је отворена пјешадијска ватра и он је убијен.[19]
Бранко Бекан
Српски цивили и припадници ВРС који су остали у Тасовчићима након уласка снага ХВО-а, ХОС-а и регуларне хрватске војске били су убијени. Супруг Ђурђе и отац Вукашина Рељића, Новица Рељић је тога дана нестао у Тасовчићима. Његов други син Јово Рељић је касније дошао до сазнања да му је отац убијен између два моста на путу од Клепаца према Пребиловцима, а да су хрватски војници потом његово мртво тијело бацили у ријеку Брегаву.[20]
Новица Рељић
Милан Мисита је у борбама био тешко рањен и није могао да се креће те су га, по заузимању Тасовчића, пронашли хрватски војници и убили на лицу мјеста.[21]
Двије старице, Сока Прело и Стана Дошен, одведене су из својих кућа од стране хрватских и муслиманских војника у правцу бензинске пумпе у Тасовчићима и ту су обје убијене.[22]
У Пребиловцима је убијена Госпава Драгичевић, а истог дана нестала Драга Медић и њени посмртни остаци до данас нису пронађени. У Опличићима је испред породичне куће убијена Боса Ијачић.
Поред прогона и убиства Срба у селима око Чапљине, припадници ХВО-а, ХОС-а и ЗНГ-а уништавали су српску имовину. Села Клепци и Пребиловци су готово у потпуности била уништена 7. и 8. јуна 1992. године након уласка поменутих снага у њих. Занимљиво је што су поред уништавања приватних кућа и окућница хрватски војници минирали и спомен-цркву која је била у изградњи у Пребиловцима у којој су се налазиле кости убијених Срба из овог села у Другом свјетском рату, а које су извађене из јаме непосредно пред почетак рата.
Срби који су остали у својим кућама након заузимања села од стране хрватских снага били су или убијени или заробљавани и одвођени у неки од логора у Чапљини или Љубушком. Тако су у Опличићима 8. јуна убијени старци Драгутин и Војко Ијачић. Драгутинови посмртни остаци никад нису пронађени.
Приликом претреса терена од стране хрватских војника 9. јуна 1992. године, исти су у Тасовчићима пронашли Илију Миситу који је претходно био рањен од гранате 7. јуна и одмах по проналаску су га лишили живота.[23]
Такође су у Тасовчићима убијене и Цвија Драшко као и Даница Булут. Убијене су 10. јуна 1992. године тако што ју је један хрватски војник заробио у њеној породичној кући, а онда је возио аутом до једног кафића и потом је извео из аута и убио. С друге стране, Даница Булут је убијена у подруму куће свог сестрића Николе Булута од стране двојице припадника ХВО-а.[24]
У Домановићима су истог дана убијене Мркић Драгиња и Зорка које претходно нису хтјеле да напусте село са осталим српским мјештанима. Драгиња Мркић је убијена, а потом запаљена у својој кући.[25] Поред куће у којој је живјела Драгиња живјела је Зорка Мркић. Пошто је живјела сама, а била је старија жена, ни она није жељела да напусти своје огњиште. Убијена је и запаљена у својој кући.[26]
Перо Бркић[27] је остао у селу, у Тасовчићима, након што су га припадници ХВО-а заузели. Наиме, он се са супругом Даром скривао у помоћним објектима у дворишту. Скривање је трајало до 10. јуна када је заробљен од стране војника ХВО-а и одведен у село Вишићи гдје су га, накратко, затворили у једну приватну кућу. Одатле је одведен у Метковић и ту му је било пријећено да ће бити заклан. Из Метковића је пребачен у логор Дретељ у Чапљини.[28]
Док је био у логору Дретељ у Чапљини Перо Бркић је био изложен разним физичким и психичким тортурама. Заједно с њим ту су били и заробљени Срби из Мостара и других мјеста широм Херцеговине. Једном приликом Пери Бркићу је припадник ХОС-а Иван Медић расјекао језик, а исто то је урадио и логорашу Славку Богдановићу. Чак је Славка тјерао да пије крв која је цурила из Периног расјеченог језика.[29]
Он је у логору Дретељ био све до 20. августа 1992. године, а тада га припадници ХВО-а пребацују у логор Грабовина, такође у Чапљини. Недуго након тога одведен је на неколико дана у затвор у Љубушком, а из Љубушког је одведен на један дан у логор Лора у Сплиту. Из Сплита су га поново вратили у логор Грабовина у Чапљини и одатле је пребачен у затвор Родоч у Мостару. Коначно, размијењен је 30. октобра 1992. године.[30]
Поједини Срби, који се нису извукли према територији Републике Српске, покушали су спас да потраже код рођака или познаника Хрвата сматрајући да ће ту бити безбједнији. Тако су се Цвијета Чучак и њена кћерка Татјана, као и Цвијетина сестра Василија Екмечић, након 7. јуна преселиле из њихове породичне куће у засеоку Почитеља, у Муминовачи, у кућу њиховог даљег рођака, Хрвата, Мишка Ђурашковића, која се налази свега 200 метара од њихове куће. Оне су ту остале све до 9. јула 1992. године.[31]
Тога дана у вечерњим часовима у кућу Мишка Ђурашковића дошли су Един Сакоч и лице звано Бобан који су заробили Татјану Чучак и њиховим аутом је одвезли у Стару пошту у Чапљини гдје су је предали Мирсаду Муминовићу. За вријеме вожње од Почитеља до Чапљине она је била физички малтретирана и силована.[32]
Након што су Татјану предали Мирсаду Муминовићу, Един Сакоч и Бобан су се одлучили вратити у Почитељ у кућу Мишка Ђурашковића. То је већ био 10. јул, око три часа ујутру када су њих двојица упали у Мишкову кућу и тада је Бобан питао „гдје су оне“ и недуго затим пуцао из аутоматске пушке и том приликом једним метком погодио Цвијету Чучак у чело, а након што је Василија Екмечић погледала, исти је у њу испалио три метка.[33]
Након што је Бобан убио Цвијету Чучак и Василију Екмечић, Един Сакоч му је помогао при изношењу тијела из кућа. Након што су тијела изнијели из куће, Бобан их је полио бензином и запалио, а након што су тијела почела да горе, он је скакао око њих говорећи „горите, горите, четникуше“.[34]
Убиства српских цивила тада су пролазила потпуно некажњиво. Примјер за то је „што је полиција за убиство Цвијете Чучак и Василије Екмечић тужилаштву поднијела кривичну пријаву против Н.Н. извршиоца 10. августа 1992. године, иако је Службеном забиљешком војне полиције ХВО од 9. јула 1992. године констатовано ‘приликом контроле мјештани су их препознали и тврде да је један од њих Едо Сакоч, а други неки Загрепчанин који дужи период борави у Почитељу.’“[35]
Такође, приликом напада на село Локве 7. јуна 1992. године у селу је остала Лала Пудар која је била старија жена и била је парализована те се није могла кретати, а пошто није жељела да остави мајку саму уз њу је остала и њена кћерка Дивна Пудар. Тачно неутврђеног датума у јулу или августу 1992. године оне су заробљене, а одмах по заробљавању исте су раздвојили, а њихову кућу у Локвама запалили. Лала Пудар је тада одведена у војни гарнизон у Чапљини, гдје је био логор за Србе и она је ту остала двадесетак дана. Пошто је била тешко болесна хрватски војници су је пустили и она је од тада боравила код мужевог брата Ранка Пудара који је остао у Чапљини. Лала Пудар је размијењена непознатог датума 1995. године.[36]
Након што је раздвојена од мајке, Дивна Пудар је одведена у хрватско село Вишиће гдје је убијена 29. августа 1992. године. Њени посмртни остаци размијењени су у Купресу 1993. године и тада је урађена обдукција тијела. Обдукцијом је утврђено да је смртно страдала од повреда које су јој нанесене у предјелу потиљка и чела.[37]
[1] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Ивана Зеленике и других, бр. С1 1 К 009124 12 Кри од 14. 4. 2015. године.
[2] Душица Бојић, Страдање Срба у Мостару и долини Неретве, Изјава Русомира Бекана, бр. 88/00746, Комесаријат за избеглице Републике Србије, Београд, стр. 327.
[3] Кривична пријава, ЦЈБ Требиње, бр. КУ 109/94 од 30. 11. 1994. године.
[4] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Ивана Зеленике и других, бр. С1 1 К 009124 12 Кри од 14. 4. 2015. године.
[5] Записник о саслушању свједока Миодрага Мандрапе, Основни суд у Требињу, бр. Кри-40/96 од 10. 6. 1996. године.
[6] Ђорђић (Млађен) Славојка, ID: 39774, рођ. 1943. године.
[7] РЦИРЗ, Картица несталог лига, бр. 2511 од 27. 3. 2015. године.
[8] Кузман (Ристо) Никола, ID: 624, рођ. 1941. године.
[9] Кузман (Стеван) Душанка, ID: 630, рођ. 1944. године.
[10] Рјешење, Основни суд у Требињу, бр. Ки-140/94 од 16. 12. 1994. године.
[11] Извјештај, ЦЈБ Требиње, бр. КУ 284/05 од 10. 11. 2005. године.
[12] Исто.
[13] Записник о саслушању свједока Јелке Попаре, Основни суд у Требињу, бр. Кри-40/96 од 11. 6. 1996. године.
[14] Службена забиљешка о разговору са Десанком Зеленковић, ЦЈБ Требиње, бр. 12-02/2-17/13 од 12. 2. 2013. године.
[15] Рјешење, Основни суд у Требињу, бр. Ки-140/94 од 16. 12. 1994. године.
[16] Исто.
[17] Исто.
[18] Исто.
[19] Записник о саслушању свједока Саве Бекан, Основни суд у Требињу, бр. Кри 40/96 од 10. 6. 1996. године.
[20] Записник о саслушању свједока Јове Рељића, Војни суд у Билећи, бр. КИ 1366/94 од 29. 12. 1994. године.
[21] Записник о саслушању свједока Олге Мисите, Основни суд у Требињу, бр. Кри-40/94 од 14. 6. 1996. године.
[22] Записник о саслушању свједока Бранка Прела, Основни суд у Требињу, бр. Кри-40/96 од 10. 6. 1996. године.
[23] Рјешење, Основни суд у Требињу, бр. Ки-140/94 од 16. 12. 1994. године.
[24] Исто.
[25] Извјештај, ЦЈБ Требиње, бр. КУ 284/05 од 10. 11. 2005. године.
[26] Записник о саслушању свједока Милорада Мркића, Основни суд у Требињу, бр. Кри-40/96 од 11. 6. 1996. године.
[27] Бркић (Перо) Милан, ID: 8689, рођ. 1928. године.
[28] Записник о саслушању свједока Пере Бркића, Окружни суд у Београду, бр. Кри.2034/95 од 21. 2. 1996. године.
[29] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Ивана Зеленике и других, бр. С1 1 К 009124 12 Кри од 14. 4. 2015. године.
[30] Записник о саслушању свједока Пере Бркића, Окружни суд у Београду, бр. Кри.2034/95 од 21. 2. 1996. године.
[31] Другостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Едина Сакоча, бр. С1 1 К 020968 17 Кжк од 2. 4. 2018. године.
[32] Исто.
[33] Исто.
[34] Исто.
[35] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Едина Сакоча, бр. С1 1 К 020968 16 Кри од 10. 3. 2017. године.
[36] Записник о саслушању свједока Љубе Пудара, Основни суд у Требињу, бр. Кри-40/96 од 14. 6. 1996. године.
[37] Исто.
