Након почетка рата у БиХ Срби који су остали да живе у мјестима под контролом тзв. Армије БиХ и(ли) ХВО-а били су обесправљени, малтретирани, а неријетко и убијани. Измишљени разлози за упадање и претресање станова или кућа у којима су Срби живјели било је само подстрек за протјеривање или ликвидацију Срба. Један од таквих примјера свакако је убиство породице Голубовић из Коњица. Отац Ђуро, мајка Власта и двојица синова Петар и Павле остали су у Коњицу иако се ратни вихор увелико ширио цијелом БиХ. Ђуро Голубовић је био професор географије у гимназији у Коњицу, а његова супруга Власта инжењер архитектуре, а радила је као наставница у средњој школи у Коњицу. Њих су припадници интервентног вода резервне полиције МУП-а БиХ Миралем Мацић, Јусуф Потур, Адем Ланџо као и Шефик Туцаковић и Мирсад Максумић[1] 1. јула 1992. године одвели из њиховог стана до локације Спиљани и ту их поубијали.[2]
Брат убијеног Ђуре, Стојан Голубовић, свједочио је о томе да је савјетовао брата и снаху Власту да напусте Коњиц. Стојан је о њиховом посљедњем сусрету изјавио: „Сјећам се посљедњег сусрета они су били код мене у Хаџићима и сједјели смо и причали о том стању. Говорио сам им да изађу одатле, а они ме нису слушали. ‘Ко ће нас? Неће нам нико ништа’ – питали су ме. Мислили су да неће бити рата.“[3]
Стојанова супруга, Мирјана Голубовић, уједно и стрина Петру и Павлу, изјавила је да је посљедњи сусрет са породицом Ђуре Голубовића имала када су им они дошли у госте у Хаџиће: „Дошли су само за викенд и нису се надали овом што се догодило. Заустављали смо их да остану када смо видјели чему све води и молили да остану. Међутим, рекли су само да иду дјеци да донесу гардеробу и да су на барикадама њихови ученици.“[4]
Један од пресуђених убица породице Голубовић је Миралем Мацић. У току судског поступка пред Кантоналним судом у Мостару Мацић је, као и други оптужени, мијењао исказе, а то је правдао говорећи да је његов првобитни исказ из 1994. године дат под присилом исљедника. Међутим у даљем поступку Суд је утврдио да није било присиле приликом давања исказа. У првобитном исказу датом истражном судији 1994. године Мацић је навео „да је код њега у рату погинуло више рођака и да је једне прилике од Халила Туцаковића[5] добио налог за претресање станова у којима су становали Срби, а међу њима и породицу Голубовић и да тада ништа сумњиво нису пронашли. Приликом одласка у село Главичине да су видјели на пункту Дражена Марковића и да их тада нико није заустављао. Када су ишли од Тушћице према Орашју да је Шефик Туцаковић њима рекао да ће он ићи и испитати Ђуру, јер је његов брат војвода, те да је из аутомобила изашао Шефик, Ланџо, а затим и Потур и Максумић, а да он није излазио. Мацић је потом рекао да су у аутомобил ‘југо’ сјели Шефик Туцаковић и породица Голубовић, те да је убрзо чуо пуцањ из правца Спиљана, а када су из његовог аутомобила изашли Адем Ланџо и Јусуф Потур рекао им је да избаце метак из цијеви. У близини пункта са својим аутомобилом стао је Максумић, гдје је изашао и Шефик Туцаковић и да је видио гдје уводе неко дијете од десет година и у мјесту Трбића Поље да је ‘југо’ стао, свјетла угашена да је изашао Шефик и након што је чуо пуцањ да је Шефик рекао ‘готово’.“[6]
Као што је видљиво у исказу Миралема Мацића, 1. јула у поподневним часовима припадници интервентног вода полиције су претресали стан Ђуре Голубовића, али ништа сумњиво нису пронашли. Упркос тој чињеници они ће се исте вечери вратити до стана Ђуре Голубовића када ће Ђуру и његову породицу одвести и ликвидирати.
Међутим, умногоме различит исказ од овог дао је још један пресуђени убица породице Голубовић, Јусуф Потур. Он је навео да су критичне вечери 1. јула 1992. године сједили у кући оца Миралема Мацића[7] у селу Главичине и да су причали о погибији муслимана, као и брата Шефика Туцаковића у источној Босни, те је тада Миралем Мацић рекао да би требали отићи до стана Ђуре Голубовића коме су тај дан већ претресали стан, а и остали присутни су то потврдили. „Када су око 24 часа зауставили аутомобиле испред зграде гдје је становао Ђуро Голубовић у зграду су ушли Миралем Мацић, Адем Ланџо и Шефик Туцаковић и извели Ђурину породицу. Тада је Максумић [Мирсад] узео кључеве од аутомобила ‘југа’, власника Ђуре Голубовића и заједно са цијелом породицом Голубовић сјео у ‘југа’, а ми у ‘ладу’ и зауставили се код фабрике машина према Спиљанима када су Максумић и Ланџо [Адем] извели Ђуру и његову породицу и поређали их, а потом су сви осим њега пуцали у њих из аутоматских пушака и јуришног митраљеза. Јусуф је истакао да је познавао Ђуру, јер му је предавао географију у школи. На пункту према Коњицу су их зауставили Хаџе Мацић и Дражен Марковић, гдје су Миралем Мацић и Хаџе Мацић нешто разговарали и тада су сазнали да се ту налази једно дијете старо десет година, које је причало да му је убијена цијела породица и већ смо тада знали да се ради о дјетету Ђуре Голубовића. Тада је Миралем Мацић предложио и рекао овима на пункту да ћемо ми одвести дијете у Коњиц, а да они о томе никоме ништа не причају. Код Бегина Вира је Шефик извео дијете те је заједно са Миралемом Мацићем и Адемом Ланџом пуцао у дијете, а да је он са Максумићем био у ауту.“[8]
Јусуф Потур даље описује дешавања кобне ноћи: „Прије одласка у стан Голубовића био је договор да Мацић, Туцаковић и Ланџо уђу и изведу породицу, а да он и Максумић чувају стражу. Изласком из стана Ђуро Голубовић је упитао шта ће бити с њим, а Максумић му је одговорио да их воде на испитивање у Коњиц, док је истовремено Мацић наредио да му Ђуро да кључеве од ‘југа’. Миралем Мацић је из стана Голубовића узео и телевизор. Јусуф је даље рекао да је већ тада био свјестан шта ће се десити са породицом Голубовић и када сам послије чуо рафал примјетио сам да нико није жив. Послије је Мацић и за дијете рекао да га треба одрадити, али није рекао како, а дјетету је рекао да се не плаши. Јусуф изјављује да је био убијеђен да ће и дијете убити, што је касније и учињено.“[9]
Као што је видљиво и Миралем Мацић и Јусуф Потур су у својим изјавама покушали да себе оправдају наводећи да они нису учествовали у ликвидацијама и пребацујући кривицу на друге. Међутим, упркос томе Суд је установио да су и Мацић и Потур и Ланџо учесници убиства породице Голубовић. Мацић и Потур су сагласни у својим изјавама да им је Халил Туцаковић рекао да кажу да су у ликвидацији породице Голубовић сви учествовали.
Првобитно су убијени Ђуро, Власта и Павле, док је Петар преживио. Петар се затим упутио према полицијском пункту у близини села Бијела, гдје је дежурним полицајцима на пункту испричао шта се десило са његовом породицом.
На пункту у селу Бијела, 1. јула 1992. године, били су полицајци СЈБ Коњиц Хаџе Мацић и Дражен Марковић који су изнијели своје свједочење о дешавањима те вечери: „Задатак на пункту им је био да контролишу пролазак грађана према Коњицу и из Коњица. Осим њих на пункту су повремено били и Ален Сердаревић, Алија Чукле и Гордан Смољан. Критичне ноћи, негдје око 23:30 часова, из правца Спиљана су чули неко ходање и неки плач, а убрзо се појавило једно дијете, које је стало и дигло руке и саопштило своје име Петар. Дијете је било испрепадано. Петар им је саопштио име родитеља и шта се са њима десило, а након тога они су обавијестили СЈБ Коњиц. Након десет минута наишли су униформисани полицајци и извели дијете из земунице, а тај који је извео дијете био је наоружан аутоматском пушком и имао је маскирну униформу. Била су два путничка возила која су била паркирана са угашеним свјетлим и окренута према Коњицу. Човјек који је узео дијете им је пријетио и они нису били сигурни да би ти полицајци били послати од СЈБ Коњиц. Након добијених пријетњи од наведеног лица све им је било сумњиво. Послије тога је дошла полиција из Коњица и упитали су њих двојицу гдје је то дијете, а они су их обавијестили шта се десило.“[10]
Исте вечери док су Хаџе Мацић и Дражен Марковић дежурали на пункту наишао је један „тамић“ из правца Коњица и човјек који је њим управљао им је саопштио да се на путу налазе три леша и то мушкарац, жена и дијете. Они су, од њиховог пункта, били удаљени око километар и по. „Према локалитету гдје су пронађени лешеви породице Голубовић, исти одговара по причању и опису дјетета Петра који је одведен са пункта. Њима је познато да је Ђуро Голубовић препознат и по дефектној нози, а дијете су препознали по фотографији која им је предочена, а ради се о Петру.“[11]
Браћа Петар и Павле Голубовић
Занимљиво је истаћи да се након убиства породице Голубовић у Коњицу причало да су они погинули тако што су наишли на минско поље, а то су у свом свједочењу изнијели Емир Новалић и Мирза Нухић.
Као вјештака балистичара Суд је ангажовао Борислава Станкова који је сачинио налаз у којем је закључио да су „на лицу мјеста пронађени трагови дјеловања ватреног оружја и то на основу чаура калибра 5,56 mm и 7,62 mm и да су настрадали пронађени у насељу Спиљани и то Ђуро, Власта и Павле Голубовић, а на удаљености од три километра у правцу Коњица, у насељу Бегин Вјер, пронађен је Петар Голубовић“.[12]
Након ликвидације породице Голубовић, према свједочењу Сенадина Ћибе, у стан Голубовића се уселио Фадил Мацић.[13]
Према свједочењу Петка Грубача, који је за убиство породице Голубовић сазнао од једног Хрвата који је био на увиђају, убијену породицу Голубовић је покушао да сахрани њихов породични пријатељ професор Драго Кежић, али му је то забрањено од надлежних органа. Недуго потом професор Кежић бива протјеран из Коњица.[14]
Радник погребног друштва Коњиц, Анте Шимуновић, свједочио је да је на лицу мјеста пронашао три леша и да су лежали један поред другог. Одвезли су их на православно гробље на Мусали у Коњицу. Исте су ту сахранили, а гробове обиљежили.[15]
Породица Голубовић и данас почива на православном гробљу Мусала у Коњицу. Имена убијене браће Петра и Павла Голубовића уклесана су на споменик страдалој дјеци Коњица од 1992. до 1995. године испред школе на Мусали у Коњицу.
Споменик страдалој дјеци Коњица на којем се налазе имена Петра и Павла Голубовића
Поред тога, о сопственом трошку Анис Косовац је подигао спомен-плочу Петру и Павлу Голубовићу на капији на улазу у православно гробље на Мусали у Коњицу. О мотиву за овај чин Анис Косовац је кратко рекао: „Подигао сам спомен-плочу ономе коме је требало, као дуг мом народу. Урадио сам то за своју душу, јер сам тако осјећао.“[16]
Спомен-плоча Петру и Павлу Голубовићу на улазу у православно гробље на Мусали у Коњицу
Анис Косовац код спомен-плоче Петру и Павлу Голубовићу
Поред тога, приликом освећења обновљеног храма Светих апостола Петра и Павла на Борцима у општини Коњиц, за Петровдан 2019. године, откривена је икона дјеци новомученицима Петру и Павлу Голубовићу.
Икона Светих апостола Петра и Павла који грле браћу Петра и Павла Голубовића
[1] Шефик Туцаковић и Мирсад Максумић су погинули прије него што је покренут судски процес за убиство породице Голубовић, самим тим поступак против њих двојице је обустављен.
[2] У претходном периоду постојало је спорење око датума убиства породице Голубовић. Наиме, према Пресуди Кантоналног суда Мостар у предмету против Миралема Мацића и осталих, као датум убиства наводи се 1. јул. С друге стране, на спомен-плочи породици Голубовић записан је 8. јул, а у медијима је присутан и 2. јул. Такође је и 10. јул био један од датума који се везивао за смрт породице Голубовић. Међутим, најтачније је да је породица Голубовић убијена у ноћи између 1. и 2. јула зато што је тешко са сигурношћу тврдити да ли је ликвидирана прије поноћи или послије.
[3] Доступно на: https://www.telegraf.rs/vesti/jugosfera/3121411-tragicna-smrt-petra-7-i-pavla-5-stric-srbin-ih-sahranio-sugradjanin-anis-im-podigao-spomen, посјећено 2. 8. 2021. године
[4] Доступно на:http://www.srna.co.rs/novosti1/707617/mirjana-golubovic-ubijeni-golubovici-nisu-zaboravljeni.htm, посјећено 2. 8. 2021. године
[5] Халил Туцаковић је рођени брат Шефика Туцаковића једног од убица породице Голубовић. Халил је био директно претпостављени Миралему Мацићу и осталим припадницима интервентног вода резервне полиције МУП-а БиХ из Коњица.
[6] Првостепена пресуда Кантоналног суда у Мостару у предмету против Миралема Мацића и осталих, број: К.-10/99, од 25. 7. 2000. године.
[7] Отац Миралема Мацића је у својој кући имао подстанара Исмета Хејуба. Хејуб је свједочио да су једне љетне вечери 1992. године, код њега навратили Миралем Мацић и остали и да су они конзумирали алкохол у великим количинама. Тако пијани Мацић и остали отишли су према Коњицу око 23 часа возећи се у два аутомобила марке „Лада“ и „Фиат 750“.
[8] Исто.
[9] Исто.
[10] Исто.
[11] Исто.
[12] Исто.
[13] Исто.
[14] Изјава Петка Грубача од 1. 4. 1994. године.
[15] Првостепена пресуда Кантоналног суда у Мостару у предмету против Миралема Мацића и осталих, број: К.-10/99 од 25. 7. 2000. године.
[16] Доступно на: https://www.srbiizkonjica.com/, посјећено 16. 11. 2021. године.
