Недавна ослобађајућа пресуда ратном команданту Четвртог корпуса тзв. Армије РБиХ Рамизу Дрековићу за злочине над српском дјецом и цивилима у Калиновику, коју је у првостепеном поступку изрекао Суд БиХ, представља врх леденог бријега сличних пресуда које су пред правосудним институцијама БиХ, под разним бесмисленим образложењима, изречене одговорнима за стравичне злочине почињене над Србима у протеклом грађанском рату.

Пародија од свједочења

Наиме, средином прошлог мјесеца Суд БиХ је првостепеном пресудом закључио да “није изван разумне сумње доказано да је Дрековић наредио гранатирање цивилних циљева у Калиновику у мају и јуну 1995. године”. Да би цијела ствар око изрицања пресуде Дрековићу личила на пародију, потврђује и образложење пресуде у којем се, између осталог, наводи да је “неспорно утврђено да је Дрековић 25. маја 1995. издао наредбу истуреном командном мјесту у Бјелимићима да оствари ватру са пет пројектила на центар Калиновика и да је дошло до рањавања 11-годишњег дјечака”. Међутим, како се даље наводи, оћена судског вијећа је да тужилаштво “није доказало да је до рањавања дошло поступањем по наредби оптуженог”?!

Рамиз Дрековић

Крајем маја ове године Суд БиХ од било какве одговорности за злочине почињене над Србима у сарајевском насељу Храсница ослободио је и Сенада Гаџу и друге оптужене у том предмету, а у образложењу пресуде предсједавајућа судског вијећа навела је да се оптужба “заснива само на једном свједоку”, те да његов исказ, како је рекла, мора бити такав да не оставља никакву сумњу.

С друге стране, Суду БиХ није представљало проблем да Србина Драгана Маринковића 2016. године осуди на осам година затвора за наводни ратни злочин почињен на подручју Милића, и то на основу свједочења супруге једне од жртава која, по властитом признању, није имала појма ко је починио тај злочин!?

Наиме, свједокиња је у свом исказу првобитно навела да није видјела ко је убио њеног супруга, али је изјавила да је то био Драган Маринковић?! На питање оптуженог да ли је сигурна да је он убио њеног мужа, она је одговорила контрапитањем: “Ако ниси ти, онда реци ко је то урадио”!?

За рубрику “вјеровали или не”

Прошле године Суд БиХ ослободио је од било какве одговорности и Едхема Годињака и друге оптужене за стравичне злочине почињене над Србима у Трнову, а у образложењу ослобађајуће пресуде наведено је да Тужилаштво БиХ “није уложило довољно труда у доказивању”! Такође, наведено је да је у оптужници “врло тешко разумјети да ли се оптуженима на терет ставља командна или индивидуална одговорност”.

Одговорности за злочин над заробљеним, а затим и звјерски убијеним припадницима ЈНА у сарајевском Великом парку крајем прошле године ослобођени су и високи ратни функционери бошњачког МУП-а Драган Викић и Јусуф Пушина, гдје тужилаштво, наводно, такође није доказало њихову командну одговорност над убицама.

У рубрику “вјеровали или не” може се сврстати и образложење ослобађајуће пресуде која је изречена Агану Рамићу за физичко злостављање српског дјечака у околини Коњица 1992. године.

Између осталог, предсједавајућа судског вијећа навела је да је оштећени Синиша Живак у исказу рекао да га је оптужени “прво ударао пушком, док се у оптужници наводи да га је Рамић ударао ногама и рукама у предјелу главе”. По оћени суда, то је, ваљда, била толика “противрјечност” која је морала довести до ослобађајуће пресуде.

За Србе има доказа

Међутим, Суд БиХ имао је више него довољно “доказа” да на три и по године затвора осуди Најдана Млађеновића за ратни злочин против цивилног становништва, јер је, како се наводи у пресуди, “показивао другим лицима које су бошњачке куће”, а они су их затим палили. Притом, осуђени Млађеновић никог није физички злостављао ни малтретирао.

С друге стране, првостепеном пресудом Суда БиХ Алмаз Незировић је 2017. године осуђен на двије године затвора за злочине почињене над Србима у својству стражара у логору Рабић у Дервенти 1992, а оглашен је кривим по 21 тачки оптужнице као директни извршилац злочина, односно по девет тачака као саизвршилац ратног злочина против цивилног становништва. Тек након жалбе тужилаштва Незировићу је повећана казна, али само на шест година затвора.

Можда и најдрастичнији примјер како се за исто кривично дјело Србима досуђују драконске казне је пресуда против Драгана Станојевића, који је осуђен на седам година затвора, касније смањено на пет, иако, за разлику од Незировића, није директно учествовао у премлаћивању затвореника, него је само био чувар који није спријечио премлаћивање једног лица бошњачке националности од стране групе непознатих војника.

Апсурд представља и изрицање ослобађајућих пресуда Бошњацима за злочине који су неспорно доказани, као што је то било у предмету против Фикрета Планинчића и других за злочин у селу Сердари код Котор Вароша, гдје је једино Планинчић правоснажно осуђен на 11 година затвора за девет убијених српских цивила, од чега најмање двоје дјеце и двоје тешко рањених, од којих је једна трудница.

Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Виктор Нуждић, за Српскаинфо каже да је уочљива све чешћа пракса да Суд и Тужилаштво БиХ пребацују одговорност једни на друге, што, како истиче, не доприноси процесуирању ратних злочина нити пружа сатисфакцију српским жртвама.

– Као што се може видјети из досадашње праксе, српске жртве су у најмању руку дискриминисане, а то показују бројни примјери. То у посљедње вријеме показује ослобађајућа пресуда Рамизу Дрековићу, као и ослобађајућа пресуда за злочине над Србима у Храсници. На другој страни, кад се ради о пресудама Србима, нема несугласица између Суда и Тужилаштва БиХ и све се брзо рјешава осуђујућим пресудама – истиче Нуждић.

Осим, најблаже речено, неуједначеног критеријума приликом изрицања пресуда Србима и Бошњацима за иста кривична дјела, из Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица истичу да је у посљедње вријеме примјетна права “епидемија” промјена исказа свједока или чак одустајање од свједочења у предметима у којима су за злочине оптужени Бошњаци.

– Очигледно је да постоји циљ да се злочини над Србима не процесуирају. Задатак институција Српске, првенствено Републичког центра, јесте да се баве документовањем злочина над Србима, јер је евидентно да то неће урадити правосудне институције БиХ – каже Нуждић.