Истина се никада није могла сакрити. Прије или касније изађе на видјело. Имамо обавезу да будућим генерацијама оставимо аргументе и материјале на основу којих ће радити. Након Другог свјетског рата смо, под паролом, а касније ће се испоставити лажног братства и јединства, запоставили своје жртве ради некаквог мира у кући. Нисмо говорили о злочинима, о стотинама хиљада убијених, протјераних, покрштених Срба. Дозволили смо полемике о броју жртава у Доњој Градини, Јасеновцу, јер није на вријеме документовано и зато је важно да унутар свог националног корпуса знамо ко смо и шта смо.
Поручио је то за “Глас Српске” вршилац дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих Виктор Нуждић, упозоравајући да српски народ мора знати своју историју и да први корак мора да буде направљен појединачно из сваке куће.
Република Српска обиљежава, само у мјесецу мају, неколико тешких датума, а међу њима је страдање припадника ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву и Тузли на Брчанској малти 1992. Сјећајући се страдалих, указује се и на то да још, ни након дуже од три деценије, нема казне за оне који су одговорни за те, као и многе друге злочине над Србима деведесетих година.
Нуждић напомиње да се, када се говори уопште о Сарајеву и цјелокупном страдању припадника ЈНА, мора кренути од 29. фебруара, односно 1. марта и расписивања референдума.
– Тада је на бруталан начин, на референдуму, прегласан српски народ, један конститутивни народ и у потпуности занемарена његова воља. Оно што је услиједило, био је само епилог. Прво убиство старог свата на Башчаршији, а заборавља се да није све почело са злочинима у Добровољачкој. Два војника су убијена 20. априла у кафићу на Бистрику гдје је ушао један мушкарац из Територијалне одбране и убио их. Након тога су злочини над припадницима ЈНА настављени, заробљавањем њих осам 22. априла, у Великом парку који су затим и ликвидирани. За тај предмет је била подигнута оптужница. Драган Викић и остали су правоснажно ослобођени. Послије тога су услиједили догађаји у Добровољачкој улици гдје је 2. маја убијено 19, а дан послије девет припадника. Најмање. О повлачењу ЈНА из Сарајева био је постигнут договор и то никада не треба занемарити, с обзиром на то да се из самог Сарајева чују, посебно око годишњица, да се радило о одбрани града. Претходни договор, положај колоне, говори да није било говора о заузимању Предсједништва БиХ, што се жели импутирати као разлог за злочин. ЈНА није била пријетња Сарајеву, а кулминација свега је услиједила 15. маја у Тузли када је поново постигнут договор о мирном повлачењу ЈНА. Али, опет је изигран, нападнута колона, али и ту је претходно било постављања засједа и убистава официра. И у Тузли говоре да се радило о одбрани града, а било би им интересантно поставити питање како су се они бранили од некога ко је излазио из града.
ГЛАС: Док се у предмету “Добровољачка” отеже поступак, за “Тузланску колону” су изречене ослобађајуће пресуде, упркос снимцима и изјавама, попут и оне из једне публикације Центра да су војници и у касарни, док су паковали ствари пред повлачење, чули водника ЈНА, муслимана, који је говорио “товарите, али нећете изаћи”. Шта нам то поручује?
НУЖДИЋ: То говори у прилог тези да је све било испланирано унапријед. Немогуће је направити такву организацију која би извршила организован и синхронизован напад да није био раније испланиран као и то каква судбина чека припаднике ЈНА и Србе који су остали под контролом такозване Армије БиХ. Не смијемо прихватити наратив да су те злочине, ако су били, вршили припадници паравојних формација, Јуке, Цаце и остали да се у потпуности амнестира бошњачки војни и политички врх. То није тако и нема шансе да су ти људи могли дјеловати самостално без врха тадашње самозване РБиХ.
С друге стране, када је ријеч о процесуирању злочина над Србима, апсолутно не можемо бити задовољни ни темпом ни завршеним процесима, а 31 година је од злочина у Добровољачкој тако да је већ илузорно било шта очекивати. То је давно требало да буде пресуђено као и у многим другим предметима, јер вријеме ради своје. Умиру и свједоци и извршиоци. Питање је и каква је то казна ако су више од 30 година сви били на слободи. Овим темпом требаће више деценија да се заврше сви процеси.
ГЛАС: Постоји ли иједан оправдан аргумент да Срби прихвате епилоге у великим случајевима у којима су били жртве? Осим Добровољачке и Тузланске, фасцинантни су и случајеви против Драгана Викића, Насера Орића, Атифа Дудаковића који држи говоре док траје поступак, Сакиб Махмуљин је побјегао у Турску након правоснажне пресуде.
НУЖДИЋ: Сви ти примјери говоре у прилог тези да је већ унапријед било испланирано ко ће бити злочинац, а ко жртва. Овакви судски епилози нам дају право да на такав начин и говоримо и размишљамо. Хашки трибунал је, превасходно, нанио велику неправду Србима, не процесуирајући злочине над овим народом, а ту праксу је наставио Суд БиХ. Хаг је досудио само 45 година затвора за злочине над Србима, а Суд БиХ за исте злочине изрекао само 14,1 одсто од укупних казни затвора што је веома мало, јер је изречено 3.236 година затвора пред тим судом. И ту долазимо до апсурда. Ми имамо документовано више од 70 стратишта, злочина која немају судски епилог, а битно је истаћи да процесуирање не подразумијева само осуђујуће пресуде. Викић, Орић су ослобођени, а самим тим предмети процесуирани и ту никад неће бити правде. Све то шаље поруку да нема правде за Србе пред Судом БиХ и из тога и жеља институција Српске, посебно Центра, да документује и остави будућим генерацијама стварне аргументе и чињенице шта се дешавало у рату деведесетих година, јер је евидентно да они, чији би барем декларативно задатак требало да буде право и правичност, то неће испунити.
ГЛАС: Одувијек се упозорава на те двоструке аршине. Да ли би то било заустављено, санкционисано да је профункционисала Стратегија за рад на предметима ратних злочина или ни то не би исправило неправде с обзиром на тврдње да је зацртано ко ће као злочинац, а ко као жртва изаћи из рата у БиХ?
НУЖДИЋ: Тешко је говорити да ли би било помака јер стратегије, почевши од оне основне 2008. никада нису у потпуности имплементиране. С обзиром на то да злочини над Србима нису процесуирани, није испунила задатак, већ је послужила у политичке сврхе. Када је постало јасно да првобитни рокови неће бити испуњени, односно да најсложенији предмети буду ријешени до краја 2015, а они остали до краја 2023, формирана је радна група за израду Ревидиране стратегије и да сви предмети буду окончани до краја ове године. Ипак, од почетка су кренуле опструкције тако да је стратегија усвојена тек у септембру 2020, са роком трајања до краја ове године, а Надзорно тијело за праћење активности је формирано недавно, у марту. Ја сам члан, а тек прије неколико дана је стигао позив за прву сједницу која ће бити 29. маја. Под знаком питања је и шта ће и како преконтролисати рађено. Могуће је да буде приједлог да рокови буду поново помјерени што је апсурдно, јер је највећи број злочина почињен у другој половини 1992.
ГЛАС: Осим рата и ратних злочина Центар је партнер породицама и када је ријеч о тражењу несталих лица. Колико су опструкције закочиле и тај процес, а судбине српских несталих свјесно остављене под велом тајне?
НУЖДИЋ: Жалосно је што је тај процес доведен на поље политике. Нема горе казне него оставити породице ускраћене за кости најмилијих, тако да и овај пут апелујем да се проблем макне с поља политике. Породице имају апсолутно право да буду незадовољне, јер је од оснивања Института на нивоу БиХ дошло до потпуног застоја у тражењу српских жртава. Ипак, ако буде било воље, све се може промијенити. Кадровских и материјалних ресурса има довољно. Или да изађу са стварним подацима и јавно кажу да нису у стању да обаве тај посао.
ГЛАС: Отворено говорите да су стереотипи о рату у БиХ укоријењени у главама оних који не одустају од опасног наратива о једнима као жртвама, а другима као злочинцима. До када ће то бити тако?
НУЖДИЋ: Нажалост, бојим се да смо у праву с том констатацијом. Морамо посматрати ток историје. Оно што је тренутно не мора значити да ће бити и у будућности. Најбољи одговор републичких институција и српског народа је да све документује, чекајући боља времена када ће истина доћи на видјело.
ГЛАС: О злочинима над Србима свједочи и публикација Центра “Атлас злочина током Одбрамбено-отаџбинског рата” који обухвата податке из 1992. Шта је доказао документ, а на чему ће фокус бити у наставку?
НУЖДИЋ: Сваке године објављујемо публикације које се тичу Одбрамбено-отаџбинског рата, а често помажемо и релевантне издаваче. Сва издања су доступна свима на званичној страници на интернету. Први том “Атласа” се односи на 1992, обрађено је 76 стратишта у којима је страдало четворо или више лица. У току је други пројекат – о мјесту заточења, односно логорима тако да кроз овај пројекат нису обухваћене те категорије. Потврђено је да су Срби у огромном броју пострадали током 1992. и то је оно што се дешава када немају организовану државу и некога ко ће их бранити. Кренула је тада да се понавља историја Другог свјетског рата, а имамо чак и свједочења у Посавини да је хрватска војска прелазила уз усташке пјесме и обиљежја на територију БиХ. Истраживање је показало и да је веома мали број злочина процесуиран, али су сви документовани, на бази чињеница, зарад његовања културе памћења. Започели смо и наставак. Један том ће обухватати 1993. и 1994, када је мање злочина, јер је постојала Војска Републике Српске, али и трајао муслиманско-муслимански и хрватско-муслимански сукоб. Трећи том би требало да обухвати страдање Срба 1995. године када поново долази до свеопштег егзодуса и пада западнокрајишких општина, масовних злочина на Озрену и укључивања регуларне хрватске војске на страну тзв. Армије БиХ и Хрватског вијећа одбране и отвореног стављања НАТО пакта на страну муслимана и Хрвата.
ГЛАС: Центар стоји иза доста публикација. Једна се тиче и страдања 12 беба усљед недостатка кисеоника због забране летова, а све због одлуке Савјета безбједности. Записана су свједочења мајки, јежимо се на пјесму и спот посвећен нашим звјездицама. Има ли већег злочина? Да ли о томе довољно говоримо?
НУЖДИЋ: Мора се далеко више помињати. Не може бити већи злочин него починити га над бебама које још нису биле ни свјесне свог постојања и како да буду криве за нешто. Публикација “Шта су скривиле” објављена је 2019, а три године касније једна која се тиче дјеце жртава рата. Биће још пројеката у којима ће акценат бити на дјеци и женама жртвама рата.
ГЛАС: То страдање било је окидач за војну операцију “Коридор”. Како Ви гледате на ту акцију?
НУЖДИЋ: Пробијање коридора је било неминовно, али је чињеница да је тада свима било јасно, усљед страдање беба, да живота за Србе у таквој држави неће бити. Извојевана је славна побједа Војске Републике Српске и њихових сабораца из Републике Српске Крајине и отворен коридор живота.
ГЛАС: Колико његујемо културу сјећања? Знамо ли довољно о војсци, њеном ратном путу, акцијама, командантима, генералима? Да ли ће на томе бити фокус у новој, најављеној публикацији о војним операцијама ВРС?
НУЖДИЋ: Као центар, публикујемо наша и друга истраживања, едуковали смо наставни кадар како би младима преносили шта се дешавало, држали предавања у школама, а већ осам година организујемо праксу за студенте права, политичких наука и историје. Дајемо свој максимум када је у питању култура памћења, али сви, до посљедњег појединца, морамо да се укључимо и кренемо у својим породицама да његујемо ту културу памћења како се не би поновио сценарио након Другог свјетског рата. Ако нема кућног одгоја, веома тешко је допријети до људи ако немају барем основна предзнања о Одбрамбено-отаџбинском рату. Ми се бавимо и херојском Војском Српске и немамо право да заборавимо припаднике који су дали несебичне жртве, од оних који су животе уградили у темеље Српске и преживјелих. Кренућемо са великим пројектом о акцијама ВРС и МУП-а, дајући им тако трајни монумент, односно захвалност за све што су урадили.
Извор: Глас Српске
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.