Командант Трећег корпуса тзв. Армије РБиХ, Сакиб Махмуљин, након прошлогодишњег изрицања пресуде од осам година затвора за стравичне злочине над Србима у Возући, побјегао је у Турску, а суђење команданту Петог корпуса бошњачке војске, Атифу Дудаковићу, ушло је у рекордну пету годину.

За злочине почињене над Србима у Подрињу, такође, није изречена ниједна осуђујућа пресуда пред правосудним институцијама БиХ.

Неефикасно правосуђе
Да ли је у БиХ могуће суштинско помирење без процесуирања злочина који су почињени над српским народом, посебно против појединаца који су по командној одговорности криви за стравична злодјела, одговор смо потражили од стручњака из те области, као и представника институција из Републике Српске.

Бивши директор СИПА и стручњак за безбједност, Перица Станић, за Српскаинфо истиче да је незахвално коментарисати судске пресуде, али је, како истиче, чињеница то да су наведена три предмета, Дрековић-Махмуљин-Дудаковић, слика и прилика (не)ефикасности правосуђа БиХ кад је у питању процесуирање ратних злочина.

– Долазимо до апсурда да Суд БиХ након пет година потврђује оптужнице које је подигло Тужилаштво БиХ. Нису то само у питању предмети ратних злочина, већ и предмети из области општег криминалитета – истиче Станић.

“Једини задатак да осуђују Србе”
Вршилац дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Виктор Нуждић, за Српскаинфо истиче да све док правосудне институције БиХ избјегавају да процесуирају ратне злочине над Србима, у БиХ, како каже, није могуће доћи до суштинског помирења.

– Ослобађајућа пресуда Рамизу Дрековићу који је одговоран за гранатирање цивилних циљева у Калиновику, убиство и рањавање српске дјеце, преставља још један доказ томе да је правосуђе на нивоу БиХ потпуно изгубило смисао и да се ту ради о институцијама чији је једини задатак да осуђују Србе – каже Нуждић за Српскаинфо.

Једнима симболичне, другима ригорозне казне
За разлику од Бошњака оптужених за ратне злочине, које Суд БиХ по правилу ослобађа оптужнице или им изриче симболичне казне, та институција изузетно је ефикасна кад је у питању кажњавање Срба за иста кривична дјела.

Тако је, на примјер, Суд БиХ имао више него довољно “доказа” да на три и по године затвора осуди Најдана Млађеновића за ратни злочин против цивилног становништва, јер је, како се наводи у пресуди, “показивао другим лицима које су бошњачке куће”, а они су их затим палили. Притом, како је и у пресуди јасно наведено, осуђени Млађеновић никог није физички злостављао ни малтретирао.

С друге стране, првостепеном пресудом Суда БиХ Алмаз Незировић је 2017. године осуђен на двије године затвора за злочине почињене над Србима у својству стражара у логору Рабић у Дервенти 1992, а оглашен је кривим по 21 тачки оптужнице као директни извршилац злочина, односно по девет тачака као саизвршилац ратног злочина против цивилног становништва.

За разлику од Незировића, Суд БиХ је Драгану Станојевићу “одрезао” седам година затвора иако, како се наводило, није директно учествовао у премлаћивању затвореника, него је био чувар који није спријечио премлаћивање једног лица бошњачке националности од стране групе непознатих војника.

– Да не постоји ниједан други разлог, правосудне институције на нивоу БиХ треба укинути јер је потпуно јасно да у њима не постоји ни зрно непристрасности у предметима ратних злочина. Ратни злочини над Србима по њима су скоро па пожељни и нормални, док су ствари које су поједини Срби радили у протеклом рату најстрашнија злодјела која треба санкционисати – истиче Нуждић.

Извор: Српска инфо