Три деценије од смрти 12 бањалучких беба: Који бог има моћ да им опрости

“Ја не молим за себе, како је суђено и биће. Али реците, господине, да л’ вас пеку ове сузе, да л’ спавате? У исти дан рођени, у исти дан ваш оштар мач пресуди. И питам се, висости, који бог има моћ да вам опрости. 12 звјездица с неба пало је, ноћас на ваш длан, цијењени господине. 12 звјездица с неба пало је, шта су скривиле, цијењени господине. Шта су скривиле?”

Ти стихови написани су недуго након трагедије која је завила у црно цијелу Српску. Био је мај 1992. године. Дах рата већ се осјећао на сваком кораку. Гинуло се и рађало. Али тамо нека “господа”, далеко од Бањалуке, метака и граната се без имало милости поиграла са тек рођеним бебама, дозволивши им да прогледају, удахну, али не и да наставе да дишу.

У болници у Бањалуци, 22. маја 1992. умрла је прва беба због несташице кисеоника јер САД и остале западне земље нису дозволиле допремање хуманитарне помоћи ваздушним путем западном дијелу Српске. До 19. јуна умрло их је 12, махом прије него што су имена добили. Свијет није чуо вапаје који су пробијали и звучне зидове док је авион са боцама кисеоника данима чекао дозволу за полијетање коју на крају није добио. Сићушна недужна плућа нису издржала. Бебе су престале да плачу, али мајке никада.

– Данас би му био 30. рођендан. Мом сину. Умјесто да данас правим торту и веселим се, ја палим свијећу. Ето – у тих неколико ријечи, 19. маја, Жељка Тубић, мајка једне од 12 звјездица скупила је сву бол коју ништа не може нити да ублажи.

Ни да избрише.

– Дијете када се изгуби то је отворена рана за цијели живот. Живио је само десет дана. Рођен је у Приједору, дошли смо кући, али имао је проблем. Требао му је кисеоник, упућен је у Бањалуку. У Приједору није било довољно инкубатора. Завршило се, нажалост, како се завршило – наставила је, враћајући се мислима и срцем у прошлост.

“Сјећам се једног личног телеграфа Бутросу Галију (тадашњем генералном секретару УН), преко Савезног комитета за контакте са УН, који сам завршио ријечима: Знам да сте јачи и нећете одговарати пред судом правде, али једног дана нећете моћи избјећи одговорност пред Богом за злочине према онима који за све ово нису криви, дјеца, болесници и немоћни”.

(Професор др Милован Милановић, тада потпредсједник Скупштине РС и начелник Интерне клинике КМЦ Бањалука извор: књига ‘Операција Коридор – 92’ Новица Симић”)

Из које, заправо, никада и није могла изаћи. Нити је хтјела.

– Нисам се о томе у посљедње вријеме оглашавала док је била корона. Мене и све остале мајке погодио је проблем кисеоника у вријеме пандемије. Када су причали овај кисеоник, онај кисеоник. Тад, ’92. молили смо бога да има икакав кисеоник. Били смо захвални када из радње довезу оне боце са техничким, индустријским кисеоником. И то је спасавало животе – рече, застаде на тренутак, па настави дрхтавим гласом.

Спас јој је био и остао старији син који данас има 32 године, а којем је тада била потребна.

– Само да се нигдје и никада не понови таква трагедија. Да убију бебе које су недужне. А за тај злочин, без преседана, убити некоме бебе које нису могле да се бране ни боре за свој живот. Али… Ни након 30 година нико никада није за то одговарао, а зна се да је Савјет безбједности забранио летове, да је све под забраном било. Помоћ није могла стићи ни с друге стране Дрине – тешко је изустила.

Сваки мај и јун су тешки, претешки, најтежи и за Драгицу Комљеновић из Кнежева. Дјевојчицу Душану родила је крајем маја, а умрла је почетком јуна јер њена малена, нејака плућа нису могла сама да се изборе за кисеоник.

– Не знам како да објасним тај осјећај. Нема ријечи за то. Вјероватно би и они данас имали своје породице, али ето, ми чекамо тај дан да изађемо на гробље. Запалимо свијеће, сјетимо се. Да не заборавимо. Осјетимо изнова исту бол, осудимо. Била је то јача сила. Не дај боже да се икада икоме више понови, без обзира на вјеру, нацију. Дијете када ти неко отме из наручја, којег жељно ишчекујеш… То је… Не знам… Сваки дан бол је ту и док гледамо другу дјецу. Те генерације – поручила је.

“Данас је умрла и 12. беба на гинеколошко-акушерском одјелу бањалучког медицинског центра. И поред свих апела да се у Бањалуку допреми неопходан кисеоник, свијет је остао нијем. Јединице Првог крајишког корпуса крећу у одлучујући пробој коридора. Како јављају војни извори жестоке борбе се воде око Цера”, отишло је у етар тог 19. јуна 1992. са фреквенције “Биг” радија.

Осим Жељкине и Драгичине бебе, умрла су и новорођенчад Зилхе Делић, Милене Сандић, Сафете Медић, Нађе Пушкар, Живке Кнежевић те Драгославе Јаћимовић, Фатиме Дедић, Душанке Ђукић, Мајде Ђуран и Грозде Рауш.

– Оно на шта смо ми, мајке, које смо данас овдје поносне и поред бола који смо доживјеле, са којим живимо и који никада није чак ни спласнуо, јесте да је смрт наших беба можда промијенила ток историје у овим крајевима. То је борцима, полицији, дало додатну снагу и морал да пробију коридор. Поносни смо да се зове коридор живота. И наше бебе су хероји – закључила је Жељка Тубић, која је данас секретар Удружења “12 беба”.

 “Уочи комеморативног скупа на двогодишњицу бањалучке трагедије, у организацији дневних новина ‘Глас Српски’ и дизајн студија ‘МВМ’, којем је присуствовало 10.000 Бањалучана према новинском извјештају, грађани су добили поклон-разгледницу са мотивом 12 звјездица и исписаном поруком: Када звијезда умре њена свјетлост остаје у васиони још милион година”.

(Извор: књига “Шта су скривиле” Никола Борковић)

Пробојем коридора омогућен је нови живот, како је и сам генерал Војске РС Момир Талић својевремено тих тешких дана за цијели српски народ рекао: “Хоћу коридор до Видовдана, па макар био козја стаза, нећу да дјеца више умиру”. Двадесета годишњица трагедије обиљежена је 2012. под називом “Нисмо вас заборавили!” У бањалучком парку “Петар Кочић” упаљено је тада 12.000 свијећа, а ове године када се навршавају три деценије од када су немилосрдни моћници угасили 12 најневинијих живота, мајке још очекују правду и да ће добити статус у друштву који им и припада.

Годинама уназад, махом 22. маја, из Српске оде нова опомена свијету о томе шта су урадили тих дана 1992. године и то са гробља гдје почивају и испред споменика који симболизује живот, мајчинство и вјечни жал за бебама. Три деценије од страдања новорођенчади ове године биће обиљежено 24. маја.

Слађана и Марко

Слађана Кобас, рођена 18. јуна 1992, једина је преживјела беба у периоду од 22. маја до 19. јуна те године, али је недостатак кисеоника обиљежио њен живот, саткан од трајног оштећење вида, мозга и плућа. Имала је 13 година када је преминула, а са посљедицама цијели живот бори се и четрнаеста беба Марко Медаковић.