У спомен-комплексу у бањалучком насељу Бијели Поток сутра ће бити служен парастос и положен вијенац поводом обиљежавања 78 година од страдања 54 Срба из тог мјеста које су на православни Васкрс априла 1942. године свирепо убиле усташе.

Предсједник Удружења породица, потомака и поштовалаца жртава усташког терора „Бијели Поток“ Бранко Милинковић рекао је Срни да ове године због сузбијања ширења вируса корона у Репубици Српској неће бити већег окупљања грађана на обиљежавању овог догађаја.

Милинковић је рекао да ће парастос, који је заказан за 12.00 часова, служити свештеник Епархије бањалучке, те вијенац положити представници Удружења породица, потомака и поштовалаца жртава усташког терора „Бијели Поток“.

Милинковић, чији су чланови породице убијени у Бијелом потоку, рекао је да се сваке године, другог дана Васкрса, у Бијелом Потоку окупе потомци жртава убијених у усташком покољу на Васкрс 5. априла 1942. године.

– Тога дана догодио се незапамћем злочин над Србима којег су извршиле комшије Хрвати из бањалучког насеља Дебељаци. Највише су страдале породице Вујасиновић, Богојевић, Милинковић, Ћурлић и Адамовић – истакао је Милинковић.

Он је поручио маладим генерацијама у Републици Српској да не смију заборавити овај стравичан злочин, како се никада више никоме не би поновио.

Историчар Горан Латиновић изјавио је Срни да су на Васкрс 1942. године усташе, међу којима је било оних са подручја Бањалуке, као и оних из Херцеговине спровеле акцију између Врбаса и Врбање.

– Усташе су у једном дану у Бијелом Потоку убили 54 српска цивила, укључујући жене и дјецу. Неке су заклали, а неке убили ватреним оружјем. Комшије убијених Срба, Хрвати из Дебељака, не само да их нису заштитили, него су дан након злочина дошли у пљачку имовине убијених Срба – истакао је Латиновић.

Он је навео да је разбијањем Краљевине Југославије априла 1941. године наступио један од најтежих периода у историји српског народа, јер су масовним убиствима и прогонима нарочито били изложени Срби на територији која је доспјела у састав Независне Државе Хрватске.

– Непосредно по проглашењу „ускрснућа хрватске државе“, хрватски фашисти приступили су рјешавању „српског питања“ које је, према њиховој замисли, требало спровести тако да трећина Срба буде побијена, трећина протјерана, а трећина преведена на римокатолицизам и претворена у Хрвате, о чему су потпуно јавно и отворено говорили представници власти НДХ – напоменуо је Латиновић.

Према његовим ријечима, један од најактивнијих усташких прегалаца у том злочиначком подухвату био је бањалучки стожерник Виктор Гутић, који је 26. маја 1941. у Бањалуци најавио да ће „сви непожељни елементи бити брзо истријебљени и да ни трага од њих неће остати“.

Латиновић је истакао да су, према наређењу Гутића, усташе почетком маја 1941. убиле бањалучког владику Платона и још 59 виђенијих Срба, а у јулу су из града протјерани скоро сви Срби.

– Усташе су августа 1941. срушиле Саборни храм Свете Тројице у Бањалуци, који су њемачке бомбе тешко оштетиле приликом бомбардовања града априла 1941. године. У Бањалучкој епархији је током Другог свјетског рата порушено, запаљено, демолирано, оскрнављено или опљачкано око 100 храмова Српске православне цркве, а уништене практично све црквене библиотеке – подсјетио је Латиновић.

Латиновић је рекао да су у циљу затирања српског имена, хрватске власти у Бањалуци и Крајини строго примјењивале одлуку да се не употребљавају изрази Српска православна црква и српско-православна вјера, већ искључиво изрази „грко-источна црква“ и „грко-источна вјера“, а била је забрањена и употреба ћирилице.

– Римокатоличка црква била је директно одговорна за истребљивање Срба у Независној Држави Хрватској. Римокатолички свештеници подстицали су своје вјернике на убијање Срба, а ниједан римокатолички свештеник за вријеме рата 1941–1945. године није јавно протестовао због злочина над српским народом. Римокатолички свештеници били су врло приљежни у превођењу православних Срба на римокатолицизам, а само у Бањалуци покатоличено је око 1.500 Срба – рекао је Латиновић.

Он је навео да су најтежи злочин на подручју Бањалуке усташе извршиле 7. фебруара 1942. године, кад су предвођени римокатоличким свештеником Мирославом Филиповићем Мајсторовићем „фра Сотоном“ на подручју рудника Раковац и села Дракулић, Мотике и Шарговац, користећи искључиво хладно оружје, убили преко 2.300 Срба, не штедећи ни жене нити дјецу.

– У Пискавици и Ивањској 5. и 12. фебруара 1942. убијено је око 520 Срба. На подручју Бањалучког среза била су укупно 23 стратишта на којима су вршени погроми Срба, а једно од њих било је село Бијели Поток – рекао је Латиновић.

Латиновић је истакао да је први римокатолички свештеник који је јавно говорио о покољима Срба у Бањалуци и Крајини био бањалучки бискуп аустријског поријекла Алфред Пихлер.

Пихлер у божићној посланици 1963. године, између осталог, рекао: „У овој земљи су у прошлом рату наша браћа православне вјере погинула зато што су православни. Они који су их убијали имали су у џепу католички крсни лист. Звали су се католици. И ти кршћани убијали су друге људе, такође кршћане, зато што нису Хрвати и католици. Ми болно признајемо ову страшну заблуду тих залуталих људи и молимо браћу православне вјере да нам опросте као што је Крист опростио свима – подсјетио је Латиновић.

Говорећи о значају овог историјског догађаја, Латиновић је рекао да је веома значајно његовање успомене на овај злочин, као и на низ других злочина над Србима за вријеме геноцида који је над њима извршила НДХ 1941‒1945. године.

– Култура памћења је најбољи јемац да се такво зло више никада не понови српском народу. Тема геноцида над Србима у НДХ напокон је нашла своје заслужено мјесто у наставним програмима и уџбеницима историје за завршни разред основне школе и завршне разреде гимназије у Републици Српској – истакао је Латиновић.

Латиновић је закључио да се тиме пружа прилика садашњим и будућим нараштајима у Републици Српској да сазнају макар основне чињенице о геноциду над Србима у НДХ, у оквиру којег се десио и злочин у Бијелом Потоку.

Усташе су у Другом свјетском рату, на православни Васкрс, 5. априла 1942. године, мучки убиле 54 мјештанина бањалучког насеља Бијели Поток, а највише су страдале породице Вујасиновић, Богојевић, Милинковић, Ћурлић и Адамовић.