У сједишту Уједињених нација одржана је панел дискусија “ Ми говоримо, јер они не могу“, на којем су говорили Срби који су доживјели или су свједоци злочина у претходним деценијама.

Светлана Станић: Страшне су последице траума које смо искусили и које нас прате

Светлана Станић у вријеме рата имала је шест година и испричала о свом искуству и својим страховима које је доживјела.

– Једно конкретно искуство је дан који је урезан у мом сјећању и остаће заувеијк. Иако сам имала само шест година, сјећам се тога као да је било јуче. Село у ком смо се налазиле у логору, кретала сам се од рођака у кућу гдје смо били смјештени, кад сам изашла напоље, схватила сам да сам сама и питала сам се шта се свима десило, свима око мене. Група војника ушла је у село и била сам преплашена, потпуно сама, па сам се сакрила у грму надајући да ме нису видели – испричала је Свјетлана.

Онда су војници, каже, уперили пушку у њеног стрица, затим мучили и тукли док се нису задовољили, а онда оставили да се бори за живот.

– Док сам гледала уплашена да изађем, чекала сам док нису сви отишли и кад сам мислила да је безбједно, отрчала сам у кућу да потражим помоћ. Кад сам покуцала на врата, нико ми није отворио, Разлог што нико није отворио врата, јесте јер су и они били уплашени да војници не дођу опет да би нас мучили – рекла је Светлана.

Ово сјећање, каже, остало је до данас и 30 година касније.

– Рећи да је рат једностран, то никад није слуучај. Не постоји рат без посљедица и жртава на обе стране и ми смо свједоци тога. Невини цивили, деце, породице су они који плаћају крајњу цијену. И страшне су последице траума које смо искусили и које нас прате до краја живота – навела је Светлана.

– Ми смо срећни заправо, ако се тако може рећи, јер смо преживјели, јер постоје многи које смо познавали који нису данас овдје – рекла је Светлана.

Као мајка троје мале дјеце, каже, не може ни да замисли шта су њени родитељи морали да преживе да би их заштитили.

– Ниједно дете, ни родитељ не би смело да доживи нехуманост коју смо ми доживели тако млади или у било ком добу. Оно што се ми надамо да ћемо постићи, јесте да се препозна патња свих жртава, нарочито дјеце као што смо ми. Сви заслужујемо правду. Надам се да ћемо то постићи на овај или онај начин – рекла је Светлана.

Душка Станић: Ниједна особа не треба да проживи оно што сам ја преживјела

Прва се обратила Душка Станић која је имала осам година када је избио рат у бившој Југославији.

– Живела сам са мајком, оцем и двије сестре у малом селу у западној БиХ. Наше село је било чаробно мјесто за одрастање. Није било битно да ли су наши пријатељи Срби, Бошњаци или Хрвати. Играли смо се заједно, наше породице су радиле заједно, славили су заједно и према својој дјеци су се односили једнако. Нажалост, једног хладног априлског јутра, кад сам се спремала за школу, мајка ми је рекла да школе неће бити – рекла је Душка Станић.

Навела је да није схватила шта се дешава и због чега мора да остане код куће да се игра са сестрама.

– Нисам схватила да смо ми мањина у граду у којем живимо и да ће нас одвести у концентрациони логор. Сљедећа два мјесеца смо провели у кућном притвор, нисмо могли да изађемо напоље, нисмо могли да се играмо ни да видимо пријатеље. Јели смо само храну која је била доступна у нашој кући – навела је Душка Станић.

Како је навела, ноћу су слушали како одрасли шапућу и покушавали да схвате шта се догађа и због чега не могу да изађу да се играју са друговима.

– Нико никоме ништа није рекао, али у позадини су се наши бивши пријатељи и суседи договарали како да нас ликвидарју. У року од неколико дана, група војника је стигла у нашу кућу у црном комбију са затамњеним прозорима који је коришћен за транспорт криминалаца. Војници у црним униформама су дошли, један од њих је нанишанио у мене, тако да сам скоро осјетила како ми је пушка пришла. Ја нисам знала шта да радим, моји родитељи су само гледали. Он је све вријеме нишанио у мене док смо се обували и натерали су нас да уђемо у комби који је већ био пун других Срба који су били наше комшије – истакла је Душка Станић.

Навела је да су их одвели у школу и да су их натерали да уђу у учионицу гдје су биле стотине других Срба који су изгледали још преплашеније када су их угледали.

– Сазнали смо да у следећа три дана нећемо имати храну. Само људи који су тамо били дуже вријеме су добијали мале порције хране, добили би по једно јаје, комадић хлеба који је био скоро провидан. То су дијелиле три особе. Сећам се да сам нашла један мали простор и седела згрчена јер није било простора да се опружим – рекла је Душка Станић.

Присетила се да су послије три дана војници дошли и рекли да жене и дјеца треба да се укрцају у аутобус који је паркиран испред, а да мушкарци остану.

– Опростиле смо се са татом не знајући да ли ћемо се икад више видети и укрцали смо се у аутобус. Начула сам како говоре да нас воде у Рашћан и да ће нас бацити у јаму као што су радили у Другом светском рату. Једино што сам о том ужасу схватала било је оно што сам чула из бабиних прича о патњама кроз које је она прошла. Како су мучили Србе, како су их бацали у јаме и како су морали да се крију и неким чудом она је преживјела – навела је Душка Станић.

Истакла је да су у концентрационом логору у Рашћану провели сљедећих 13 месеци и да нису имали појма шта ће се десити.

– Били смо гладни и уплашени сваког дана. Војници су долазили да нас муче, да нас провоцирају, да раде с нама шта год пожеле. Поређали би нас за стрељање и тражили да дигнемо руке и питали мајке које дијете желе да прво убију стављајући на пушке у уста. Надала сам се и молила Богу сваког дана да ћемо преживјети, да ћемо дочекати сљедећи дан и да ћу поново моћи да кренем у школу као што сам ишла пијре рата – рекла је Душка Станић.

Говорила је и о ужасима које су преживјели мушкарци, стриц јој је говорио како су их тукли пендрецима и газили цокулама, терали их да стоје на врелим решеткама и плотнама са босим ногама.

– Урезивали су им крстове на тијела и сипали со у ране само да их гледају како пате – навела је Душка Станић.

Рекла је и како се рат за њих није завршио чак и по напуштању концентрационог логора

– Живјели смо у Санском Мосту, који је у то вријеме био у рукама Срба. Мислила сам да сам могла да почнем нови живот, да поново кренем у школу и да будем дијете. Иако су ту територију држали Срби, Бошњаци су имали слободу кретања и живјели су са нама. Једног дана, чула сам како један Бошњак говори другом „хајде да је силујемо, ухвати је“. Нисам знала шта се дешава. Спасило ме је то што сам била довољна брза тако да није могао да ме стигне и успела сам да побјегнем – рекла је Душка Станић.

– Ниједна особа не треба да проживи оно што сам ја прошла и одлучила сам да напишем књигу о мом искуству јер сматрам да ми је дужност да поделим своју причу јер има много друге дјеце која нису проживјела рат да би могле да подијеле своје приче – рекла је Душка Станић.

Ранко Ристић: Замислите да се залажемо за резолуцију која би одала почаст свим жртвама – то би донијело јединство

Обратио се и Ранко Ристић, који је подсјетио на злочине који су се догађали током Другог свјетског рата, а да једна од жртава био и његов прадјед Петар Ристић, јунак Првог свјетског рата, а да су га првих дана Другог свјетског рата комшије из сусједног села одвеле у Јасеновац.

Додао је да је он рођен 1973. године и да је васпитан као Југословен, тако да не види разлику између Бошњака, Хрвата и Срба и да су му најбољи пријатељи били муслимани.

Рат је почео када је био у завршним разредима средње школе и да је виђао све више графита. Присјетио се када су 4. маја 1992. људи у паравојним унифромама зауставили њега и оца.

– Пријетили су нам пушкама, претражили су кола испретуравши све унутра. После претраге су нам наредили да се вратимо у град и да нам је забрањено да изађемо. Када се мој отац пожалио, мој бивши пријатељ Сенад је пуцао изнад моје главе, а онда ми ставио, прислонио цијев пушке на слепоочницу и рекао да се вратим или ће ме убити. То никада нећу заборавити, ни израз на очевом лицу. Ја сам данас отац и када погледам свог сина, не могу се замислити у тој ситуацији – рекао је Ристић.

Дијана Ивановић: Мој отац је молио да га убију, толико су га мучили

Дијана Ивановић испричала је причу о својој породици током рата. Рођена је у Лимну у БиХ, месту у којем је прије рата живело 5.000 Срба, а данас их је остало само 20.

Знајући страхоте и цивилне губитке које су Срби искусили у Другом свјетском рату, Дијанини родитељи су одлучили да пошаљу своје четворо деце у Србију.

Они, како каже, нису желели да напусте свој дом и даље су се надали да ће се све решити у најбољем реду и надали су се миру.

– Вјеровали су да им нико неће нашкодити јер су били добри људи, познати у заједници по томе што су помагали другима, укључујући Хрвате и Бошњаке. Али моји родитељи су били Срби и ту је све почело – рекла је Дијана.

У мају 1992. године пет хрватских војника је дошло и одвело њег оца Радета на испитивање и он се никада више није вратио кући.

Прво је, каже, био смештен у полицијску станицу са многим другим Србима, а касније је послат у средњу школу „Иван Горан Ковачић“ која је била претворена у концентрациони логор за Србе, а који су водили Хрвати и Бошњаци.

Смјештен је, каже, у малу собу девет квадрата са још 12 Срба, који су били из Србије, али су радили као сезонски радници у Хрватској и Словенији.

– Ови Срби су ухваћени и доведени у логор у Лимну. Мој отац је рекао да је један сироти човек свакодневно мучен и на крају убијен. Мој отац је такође мучен свакодневно пет и по мјесеци, углавном од стране хрватских полицајаца, који су му били пријатељи прије рата. Дакле, бошњачки пријатељи и сусједи су хватали своје суседе Србе и то се све понављало и то у великој мери“, испричала је Дијана.

Његог оца су, прича Дијана, мучили, тукли песницама, чизмама, жицама, пендрецима, стављали пушку у уста пријетећи да га убити.

– Мој отац је био у таквом болу да је молио. Молио је да га убију. Али су му рекли да зато што је Србин, да ће га прво мучити па тек онда убити. Кад би једном од мучитеља досадило, нови би дошао и наставио са страшним циклусом док и њему не досади. Једне ноћи су му везали повез и одвезили га у шуму гдје су хтели да га убију. Извели су га из аута и рекли му да пази корак јер може стати на нечије тијело. Ставили су му пиштољ на чело и пуцали, међутим пиштољ је био празан намјерно – испричала је Дијана.

Ови и други психолошки притисци и трауме су, каже, били свакодневни.

– Оштетили су му тело тако што би га испекли, тако да је имао опекотине до краја живота. Често су га стављали у самицу на неколико дана без хране и воде, без ћебета, кревета или било чега другог. Спавао је на бетонском поду пет и по мјесеци – рекла је Дијана.

Њена мајка Љубица је имала исту судбину као и отац.

Док је отац био у логору, живела у константном страху од тога да ће јој запалити кућу.

Примјећивала је да је све више Срба нестајало.

– Једног јутра, наша сусјеткиња, Српкиња, је пронађена мртва у својој кући. Њено голо тијело је пронађено на поду, била је силована, њени екстремитети су поломљени и имала је рану од пиштоља на грудима. Моју мајку су такође одвели у концентрациони логор 10. августа 1992. године. Редовно су је тукли и мучили на електричној столици као и мог оца. Пријетили су да ће довести сво њено четворо дјеце и убити их пред њом – испричала је Дијана.

Многи Срби су, каже, задржани и мучени у том логору, укључујући и њене стричеве, тетку и двојицу рођака.

– Многи од њих нису преживјели. Многе српске куће су прво пљачкане, затим запаљене и уништене, укључујући и нашу. Имам слику онога што је од ње данас остало. Једини разлог што су моји рођаци и родитељи преживели јесте то што су имали довољно среће да их региструје Међународни црвени крст током једне од њихових посјета логора. Пуштени су из логора кроз програм размјене затвореника. Овде имам сва документа, доступна су из организације Црвеног крста која свједоче о њиховом времену проведеном логору. Људи могу лагати, али документи не лажу – испричала је Дијана.

Напустила је, каже, свој град пре 33 године 1991. године и од тада није нашла снаге ни храбрости да се врати.

– Враћање би било као да се суочавам са сопственом смрћу. До данас нико није одговарао за ужасе које су Србији и мом граду доживјели. Ја сам овде данас, тражимо од Уједињених нација да нам помогне да добијемо правду за све ужасе које смо искусили сви ми данас присутни и многи Срби жртве овог рата – рекла је Дијана.

Тражимо од Уједињених нација да помогну да се врати вјера у човечанство и правду тако што ће нам помоћи да пронађемо правду за нас. Данас овде износим најтрауматичнија искуства која је моја породица проживела и која нам је потпуно промијенила животе. Увек ми је јако тешко када причам или говорим о томе, ипак покушавам да будем објективнија, разумијем и знам колико је тешко бити жртва рата. С друге стране, изненађена сам зашто ми, српске жртве, зашто смо дискриминисани у Уједињеним нацијама које уместо да нас уједињују, оне нас данас овдје дијеле. Рат у БиХ се завршио пре 29 година, људи из БиХ су своје ране залечили полако, а ми данас овде опет отварамо ране – рекла је Дијана.

Грегори Тоси: Чули смо сведочења која нису у једначини ниједне резолуције

Адвокат из Вашингтона Грегори Тоси, који је радио као генерални конзул за америчке сенаторе и чланове Представничког дома и као парничар у међународним споровима, истакао је да они који су свједочили не траже ништа друго сем једнаке правде.

– Они траже да све жртве имају једнаку правду – и српске, и хрватске и бошњачке – а резолуција која се налази испред УН-а, заправо, не води ка томе – рекао је Тоси.

Истакао је да су то свједоци данас јасно и лепо предочили и да би резолуција која се односи на све жртве и једнакој правди за све, била рјешење.

– Чули смо и о онима који нису успјели да преживе. Нисмо чули да су они дио те једначине резолуције, и ова резолуција их неће укључити. Важно је да се има на уму, када се размишља о резолуцијама, да се у обзир узму учесници, а у случају БиХ то су и Срби, и Хрвати и Бошњаци – закључио је Тоси.

Сматра да Срби нису узети у обзир приликом уобличавања резолуције.

– Она ће само да направи даља непријатељства – нагласио је Тоси.

Скупу су приуствовали и предсједник Србије Александар Вучић и министар спољних послова Марко Ђурић.

Панел је организовала Стална мисија Републике Србије при УН.

Седница Генералне скупштине УН, на којој ће се разматрати предлог резолуције о Сребреници, биће одржана сутра.

Извор: РТРС

Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.