До сада није постојала ниједна цјеловита научна синтеза о питању поријекла златног љиљана чији коријен сеже дубоко у хришћанску културу и традицију. Овај симбол везује се за хришћанске династије и државе, а љиљан је био симбол Пресвете Богородице.
Због тога су двоје младих историчара, Милена Михаљевић и Дејан Дошлић, одлучили да пишу о овој проблематици. Недавно су издали научну књигу „Од сребрног крина до златног љиљана“.
РАЗГОВАРАО: Александар Стојановић
Питање симбола одувијек је значајно за формирање једне заједнице. Посебно у БиХ, која представља државу комплексних друштвених, културолошких и духовних утицаја.
До такве ситуације је дошло зато што је створен нови оквир у коме се он поима, а који се заснива на савременом тумачењу и темпоралности, односно узима се у обзир само вријеме у којем сада живимо. Управо зато је било неопходно обрадити поријекло и значње овог симбола, његову злоупотребу, али и занемаривање, како би се на научно заснован начин актуализовало ово питање, како у круговима академске заједнице, тако и у јавном простору.
У разговору за наш портал ауторка Милена Михаљевић каже да је због свега горенаведеног је било неопходно обрадити поријекло и значње овог симбола, његову злоупотребу, али и занемаривање, како би се на научно заснован начин актуализовало ово питање, како у круговима академске заједнице, тако и у јавном простору.
Љиљан, златни, данас је симбол међу Муслиманима/Бошњацима. Како је до тога дошло? Одакле је поријекло тог симбола?
Михаљевић: Колега Дејан Дошлић је приликом свог истраживања установио да први помен љиљана срећемо у Старом и Новом завјету, као оличје чистоте, чедности, дјевичанства и Божије милости због чега је временом постао симбол Пресвете Богородице.
Ако томе додамо његову визуелну представу са три листа који се на горњем дијелу спајају у једну ћелину, алудирајући на Свету Тројицу, чини се да је неупитан дубоко религиозан хришћаски карактер овог симбола.
Иако је једно вријеме истицана теза о његовој арапској провенијенцији, ипак је у свјетској науци доказано да је његова употреба на новцу појединих арапских владара настала под западним хришћанским утицајима. Са ширењем хришћанства симбол љиљана је почео да се шири и у српским средњовјековним земљама.
Тако га проналазимо код Немањића, на печатима деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића, али је свакако најпознатији онај на грбу краља Стефана Твртка И Котроманића, преко којег је и остао запамћен као симбол ове династије.
Како онда постаје симбол Бошњака?
Михаљевић: Иако је јасно да је ријеч о симболу који на овим просторима припада српској културно-историјској башитини, он је на одређен начин злоупотребљен у посљедњој фази обликовања бошњачке нације.
Заправо, они су још од 1991. године преко овог симбола хтјели да се идентификују са средњовјековном босанском државом, сматрајући да ће повезивањем становништва око новог колективног симбола успјети уједно да им усаде традицију коју су почели прилагођавати потребама стварања синтетичке бошњачке нације.
Инсистирајући на наведеном, они који су од стране муслиманског/бошњачког руководства били задужени за рјешавање обиљежја у почетку су хтјели да искористе визуелну представу грба и печата краља Стефана Твртка И Котроманића под крилатицом да је најпогоднија јер персонификује суживот свих народа на територији БиХ.
Међутим, одмах по проглашењу тзв. Републике БиХ је постало јасно да је у питању обична флоскула јер су од почетка рата Србе и Хрвате повезивали са другим националним симболима, док су љиљан истицали као сопствено обиљежје.
Због наведеног је грб Стефана Твртка И Котроманића, са ситним измјенама у боји, прихваћен као грб тзв. Републике БиХ, док је његова представа на бијелој подлози усвојена је као застава. Да су овај симбол хтјели искључиво да вежу за себе, најбоље свједочи чињеница да је он био носећи елемент у готово свим војничким обиљежјима и номинацијама тзв. АРБиХ.
Има ли наше кривице у томе што они представљају тај симбол као свој? Да ли смо ми својим одрицањем допринијели томе? Шта мислите колико људи зна да се љиљан налази на грбу Србије?
Михаљевић: У тренутку када су на сједници Скупштине СР БиХ од 27. фебруара 1991. године посланици Странке демократске акције покренули иницијативу за промјену обиљежја, још увијек нису постојали приједлози грба који су подразумијевали симбол љиљана. Само се спомињало да се стилизује неки од оних који су употребљавани у средњовјековној босанској држави, тако да не можемо рећи да су српски посланици у овом тијелу били против тог мотива.
Касније, када је Стручна подгрупа, задужена од стране Скупштине СР БиХ, предложила своја рјешења која су подразумијевала грб дистатије Котроманића са одређеним измјенама, она никада нису ушла у уставну процедуру због избијања рата па не можемо са сигурношћу тврдити какав став би имали према њима.
С друге стране, по проглашењу Републике Српског народа у БиХ 9. јануара 1992. године, пред српским посланицима су се нашли озбиљни задаци који су подразумијевали доношење многих одлука везаних за њен опстанак. Такође, треба имати у виду да су српски посланици коначно изабрали привремена рјешења државних симбола у августу 1992. године, која су подразумијевала грб Немањића и заставу црвено-плаво-бијеле боје. Дакле, они су то учинили касније него што је тзв. Републике БиХ, односно тзв. АРБиХ, усвојила своја. Могуће да је и то утицало на њихову одлуку да мотиве са грба Котроманића не укључе у своја обиљежја, јер би тиме на одређени начин могли збунити становништво.
На политичком плану све је било условљено тренутном ситуацијом. А каква је свијест о поријеклу љиљана била међу народом?
Михаљевић: Почетком деведесетих, изузимајући спорадичне примјере који су излазили из пера српске академске заједнице, указујући на то да је династија Котроманића имала српски предзнак, већина становништва није имала јасно изграђену свијест о томе, а камоли да симбол љиљана треба да доживљава као нешто себи блиско.
У симболичком смислу Срби су се окретали ка интегралистичком, идентификујући се са елементима који су указивали на јединство српског националног корпуса. У овом случају без сумње то је био грб Немањића, који је изабран за званично обиљежје јер је становништву био близак, а и симболизовао је једниство.
А Бошњаци?
Михаљевић: С друге стране, Муслимани/Бошњаци су покушавали да покажу етничку посебност, бирајући оне симболе који би указивали на њихов континуитет на територији БиХ, без обзира што су се служили методама фалсификовања историјских чињеница. Такође, томе треба придодати и чињеницу да је у периоду од 1992. до 1995. године љиљан био главни симбол тзв. АРБиХ, што је додатно усложило њихов однос према овом симболу. Али и поред тога није у потпуности био занемарен од стране Срба, па се нашао као симбол одбране Добоја у мају 1992. године, а 1994. године усвојен је као носећи елемент грба те општине. Такође, нашао је своје мјесто и на првој серији динара коју је издала Народна банка Српске Републике БиХ као званичну валуту, као и у ознакама појединих једница Војске Републике Српске. Али и поред тога, могло би се рећи да је дошло до занемаривања овог симбола из српске историје, па иако се налази на грбу Србије и амблему Републике Српске добар дио српског становништва га у контексту симболике и даље везује за тзв. АРБиХ.
У књизи наводите и случајеве да су чланови Ел Муџахид покрета одбијали да приме Златни љиљан. Можете ли нешто више о томе рећи?
Михаљевић: Управо од свих званичних номинација везаних за тзв. АРБиХ, „Значка златни љиљан“ је била најзначајнија у том процесу који је довео до тога да симбол златног љиљана поприми потпуно другачије значење од изворног.
Од самих почетака њеног додјељивања љиљан златне боје почео се идентификовати искључиво са припадницима тзв. АРБиХ, чиме је његово значење попримило изразито милитаризован карактер. Стога не треба да чуди што је 14 припадника одреда „Ел Муџахид“ децембра 1995. године одликовано овом значком.
Од поменутог броја, одликовање су добила 3 борца са територије БиХ и њих 11 као страни борци који су дошли да се боре на овом подручју. Ријеч је о професионалним ратницима и плаћеницима, те борцима за џихад, који су већином долазили из исламских земаља и називани су муџахединима.
Интересантно је поменути и то да је током децембра, исте године, на приједлог команданта 3. корпуса, Сакиба Махмуљина, 11 припадника одреда „Ел Муџахид“ добило и ратно одликовање „Сребрни штит“, међу којима деветорица поријеклом нису била са простора БиХ.
Уз то, командант Генералштаба тзв. АРБиХ, Расим Делић, током новембра и децембра 1995. године, додијелио је похвале за 48 војника поменутог одреда, од којих је 45 било страног поријекла. Вјероватно би број одликованих или похваљених био и већи да неки од њих нису одбијали одликовања на којима се налазио љиљан, о чему је говорио један од припадника овог одреда наводећи да је одбио одликовање јер је сматрао „да је награда као што је златни љиљан иста као крст“.
Ово нам свједочи о чињеници да су страни борци имали јасну слику о томе што љиљан уистину представља за разлику од оних који су прихватили значење које му је током рата наметнулу муслиманско, односно бошњачко руководство.
Због чега бисте књигу препоручили и нпр. Бошњацима? Знајући наше односе овдје, сигурно да постоје предсрасуде да сте били острашћени. Оспорава ли књига право Бошњацима на тај симбол, јесте ли жељели да докажете да је он искључиво хришћански симбол или је циљ био да Србе упознате боље са историјом симбола?
Михаљевић: Иако је са аспекта научне обраде у питању анализирање једног веома комплексног феномена, колега Дејан Дошлић и ја потрудили смо се да наша студија буде методолошки утемељена. Како би дошли до нових научних сазнања служили смо се комбинацијом хеуристичке и компаративне анализе, те да би постигли објективност у мјери могућег критички смо анализирали све коришћене изворе.
Управо због таквог начина рада би и препоручили књигу Бошњацима, јер је у ратном периоду већина битних одлука везана за њихова обиљежја најприје реализована на терену, да би касније, ретроактивно била легализована законским актима. Ми смо се потрудили да поменуто ставимо у аутентичан временски период и хронолошки наведемо чињенице, па не сумњам да би и њима то било од користи.
Наша намјера заиста није била заснована на томе да оспоравамо право било коме да користи одређени симбол јер то у коначници и не би било коректно.
Заправо, посматрано теоретски значење сваког симбола у контексту времена подложно је трансформацији, па се уз помоћ симболичке стратегије може прилагодити ономе што се од њега очекује. На одређен начин они су у тим намјерама су успјели, па је љиљан током рата политичким и војним настојањима етницизован, тачније, искључиво су се са њим идентификовали Муслимани/Бошњаци, односно постао је „реликт из прошлости“ подесан за формирање новог идентитета.
Иако су му наметнули ново – изразито милитаризовано значење, без сумње је он довео до одређене врсте њиховог уједињења, али је са друге стране се његово значење битно удаљио од изворног, испунивши га елементима рата и негативног осјећања према другима. На тај начин као колективни симбол повезивао је становништво на темељима тадашње стварности, без икакве моћи да га доживе као остатак из прошлости.
Издавач је Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. Колико значи када иза такве књиге стану институције и вјерујете ли да би књига могла наићи и на подршку образовних институција? Па чак и пронаћи пут до ученика или студената као литература?
Михаљевић: Важно је да државне институције препознају важност научних истраживања. У овом случају захваљујући разумјевању вршиоца дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица господина Виктора Нуждића наше истраживање је добило адекватну институционалну подршку.
С обзиром да су рецензенти књиге професорица Смиља Марјановић Душанић са Универзитета у Београду, као и професори Горан Латиновић и Драгиша Д. Васић са Универзитета у Бањој Луци, јасно је да и ни та врста подршке није изостала. Уз то, имамо позитивне рекације академске заједнице, а остављамо времену да буде решето које ће у коначници показати вриједност ове студије.
Извор: Бањалука.нет
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
