У Копривни надомак Санског Моста, мјесту догађаја из марта 1996. године који су аутору били инспирација за написано дјело, промовисан је роман “Помор стараца”, новинара и књижевника Михајла Орловића, у организацији Црквене општине и Удружења жена “Вретено” из овог мјеста.

.-Кобно-судбоносни податак да је само у два дана умрло више од стотину стараца, како је саопштила једна од непријатељских страна, побуђује, узнемирује и интригира главног јунака романа. У предузетој потрази да открије истину те пронађе одговоре о том чудном и невјероватном догађају, и уопште како се то могло десити, те ко је уистину крив за тај нечувени ‘помор стараца’, протагониста овог загонетног романескног свијета истовремено открива и много других случајева, који су на одређени начин везани за злу судбину тих уморених стараца“- навео је у рецензији романа Богомир Ђукић.

Говорећи о томе како је овај роман настајао, сјећајући се новинарског задатка и сусрета с људима који су чекали конвоје за размјену, Орловић је, прије свега, истакао да је “роман сачињен од фрагмената, мозаика и да је ријеч о двије приче које прате радњу”.

-Цијели сличај сам видо као Пикасову Гернику. Небо, ланци, тијела разбацана… Сакупљао сам каменчиће, односно фрагменте и слагао-навео је Орловић.

Аутор романа је у “интервјуу са самим собом” одговорио и на питање шта га је то излуђивало док је писао “Помор стараца”.

-Живимо у свијету који не зна, а не зна, јер не смије. Људи у њему су се толико навикли на зло да су постали болесни и неће да га мијењају низашта на свијету, јер мисле да постоји само горе, а они су се са својим крвно сродили и било би им тешко без њега. Како је то могло да се деси, и ако се десило шта је са савјешћу-запитао се Орловић и додао:

-Ко су старци из мог романа? Старци! Шта би могли да буду друго…Били су предмет, јер су размијењени. Шта се размјењује:ствар, роба, ријеч, псовке…Терет-оних који су их оставили и оних који су одлучивали о њиховој судбини. Свако их се желио ријешити!

Овај роман, према ријечима рецензента, битно и посебно карактерише његова истинска оригиналност те хармоничност и течност приповиједања и наратива, с врло испољеном моћи опсервације и најситнијих уцјеловљујућих детаља, али и оним и овдје присутним, карактеристично богатим и сугестивним описима људске природе и нарави, увијек равнодушне према човјеку, његовом страдању и патњама, но неријетко, што се и овдје евидентно показује, монструозна и непријатељска.