Правосуђе БиХ континуирано наставља да омаловажава српске жртве и игнорише поднесене тужбе, па чак и пресуде за злочине над Србима, што потврђују сазнања да нису затворени сви осуђени ни пола године након изречених пресуда за ратне злочине над српским цивилима у логорима.

Ни шест мјесеци након изречене пресуде за ратни злочин над српским цивилима у логорима „Силос“ у Тарчину, Основној школи „9. мај“ у Пазарићу и магацинима касарне „Крупа“ у Зовику у сарајевској општини Хаџићи, сви осуђени још не издржавају казну, већ се на разне начине опструише извршавање пресуде и налазе изговори зашто нису иза решетака.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Сребренице Бранимир Којић за Срну каже да се осуђеници слободно крећу, ругају и забијају нови нож у леђа породицама српских жртава.

Он сматра да на овај начин правосуђе БиХ наставља тортуру и малтретирање логораша, који су још живи и руга се њиховим породицама и цијелом српском народу.

Којић каже да је логор „Силос“ код Тарчина био један у низу казамата у којима су злостављани Срби све до Савиндана 1996. године, када су посљедњи затвореници пуштени након што су претрпјели страховиту тортуру и мучења. Дио логораша све те страхоте није преживио и умро је у логору, а други су убрзо након изласка преминули, не дочекавши правду.


За почињене злочине над Србима у „Силосу“ осуђена су шесторица Бошњака којима су у јуну изречене укупно 42 године затвора. То је срамотно ниска казна за злодјела и тортуре које су вршили над недужно затвореним српским цивилима, али је и данас, према нашим сазнањима, већина њих на слободи – истиче Којић.

Према његовој оцјени, то показује каква је БиХ, какав је Суд БиХ који правним насиљем жели присилити Србе да се одрекну идентитета и да сва кривица за ратна страдања буде пребачена на српски народ, а српске жртве се игноришу, занемарују и ниподаштавају, што је неприхватљиво.

Којић каже да је, према сазнањима породица заробљених и погинулих српских бораца и цивила, наводним вјештачењем утврђено да су тобоже болесни осуђеници за злочине над Србима у „Силосу“, који су још на слободи. Дошли смо до сазнања да љекари издају увјерења да су ови осуђеници болесни, те да не могу да иду у затвор. Питамо да ли ће они икад отићи на одслужење казне или ће бити на „вјечитом боловању“? Да ли ће правда икад бити бар дјелимично задовољена? Казна која им је изречена најблаже речено је симболична за злочине које су чинили четири године над недужним заробљеним Србима – наглашава Којић.

Он пита се да ли тај суд има разумијевања за бол жртава које су обољеле због звјерског понашања дотичних или се као и раније и овај пут ставља на страну, односно заштиту Бошњака. Није нам познат ниједан случај да је неки од оптужених, а камоли осуђених Срба, био поштеђен јер је болестан. Срби су и болесни ишли на суђења, али и на издржавање казне и умирали у притвору и затвору – напомиње Којић.

Он истиче случај Србина, професора Милана Богдановића, који је ухапшен у Сребреници са штакама у рукама јер му је тек био оперисан кук. За њега нико није имао разумијевања. Након боравка у притвору првостепеном пресудом био је ослобођен, док другостепену пресуду није дочекао, јер је оболио и преминуо од стреса који је доживио одлазећи на суђење за лажне оптужбе.

Којић је позвао надлежне да реагују и да осуђени буду приведени на одслужење казне јер се и даље ругају породицама жртава.


Ове наводе Срни је потврдио и предсједник Удружења логораша регије Бирач Винко Лале, који је био један од заточеника у „Силосу“.

Говорећи о предмету „Силос“, Лале је подсјетио је да је првооптужени у овом предмету Мустафа Ђелиловић преминуо прије коначне пресуде. Ђелиловић је првостепеном пресудом био осуђен на десет година затвора и Суд БиХ је, знајући за његову болест, намјерно одлагао изрицање другостепене пресуде и умро је избјегавши већу казну од првостепене јер су постојали докази да се изрекне оштрија – појашњава Лале.

Логораши сумњају да је Суд БиХ био упознат са његовим здравственим стањем и намјерно одуговлачио са пресудом како био он избјегао евентуалну казну.

Такође, због болести, посебно је изречена пресуда Шерифу Мешановићу коме је Суд БиХ издао акта за упућивање на издржавање казне као и осталим осуђеним у предмету „Фадил Човић и други“, али су они још на слободи – појашњава Лале.

Он прецизира да су осуђени Халид Човић и Нермин Калембер ступили на издржавање казни док су Фадил Човић, Незир Казић, Бећир Хујић, Мирсад Шабић и Шериф Мешановић још на слободи.

Према нашим сазнањима, њима је због наводне акутне болести одгођено извршење казни затвора на краћи период. Колико ће то трајати није нам познато, а након дугогодишње опструкције Суда сумњамо у тачност тих навода, односно сматрамо да постоји пристрасност љекарског тима који је вршио наводна вјештачења здравственог стања осуђених – преноси Лале оцјену логораша које су ови злочинци мучили или злостављали.

Лале каже да им је у Суду БиХ потврђено да због ових разлога четворица осуђеника за ратне злочине над Србима ни након скоро пола године од изрицања пресуде још нису на издржавању казне.

Ми и даље водимо борбу и доказујемо шта смо све доживјели и препатили у паклу Силоса, тортурама и данима када су живи завидјели мртвима. Још увијек наилазимо на опструкције и отпор правосуђа БиХ иако је свима још током рата познато било какве тортуре су спровођене над заробљеним недужним цивилима у тим логорима, а били су заробљени само због тога што су били Срби – наглашава Лале.

Он указује да је осуђена само мања група починилаца злочина у „Силосу“, да су им изречене симболичне казне, али да је та пресуда веома значајна јер је Суд коначно оквалификовао као логоре „Силос“, касарну „Крупа“ и школу „9. мај“ у Пазарићу.

Нажалост, велики број логораша није дочекао изрицање пресуде њиховим џелатима.

Лале истиче да логораши очекују да ће бити још судских предмета везаних за ове логоре и да није завршен процес доказивања истине и правде за све злочине и починиоце, али да је жалосно да је правосуђе БиХ потрошило четврт вијека да би изрекло прве пресуде за вишегодишња злостављања, тортуре и убијања Срба у ова три стратишта.

Предмети се развлаче и чека се да помру свједоци и да тиме починиоци остану некажњени због недостатка доказа, што је најомиљенија флоскула коју користи као образложење Суд БиХ и тиме правда свој нерад и једностран однос према жртвама, штитећи починиоце злочина над Србима или им изричући минималне казне за страшне злочине, док Србима изричу максималне казне због било какве ратне оптужбе – наглашава Лале.

Независна комисија за утврђивање истине о догађајима током рата у Сарајеву, констатовала је да је у самом граду било 211 логора и мјеста заточења за Србе.

Убијено је око 3.000 српских цивила, готово 1.700 тешко рањено, а већина мртвих и рањених Срба није имала везе са ратним дејствима јер су као цивили одвођени у логоре из својих кућа и станова или са радних мјеста и улице