“ОЛУЈА 95” – Шта је истина (1): Туђман ултиматумом минирао мировне преговоре

Иако хрватске власти и након 27 година од “Олује” тврде да је ова војна акција била “чиста као суза” и да није било планског прогона српских цивила – ратна документа, транскрипти разговора и свједочења говоре сасвим супротно.

Она откривају и како су пензионисани амерички генерали били умијешани у планирање ове акције, току преговора око мировног плана З-4 и разлозима зашто су они на крају пропали, али на свјетло дана доносе и све ратне игре тадашњег хрватског руководства и зеленом свјетлу тадашњег америчког амбасадора Петера Галбрајта да “Олуја” може да се изведе како би се спријечио пад Бихаћа. Документа откривају и како је читава ова акција имала за крајњи циљ не само да “ослободи” Крајину, већ да се овај дио територије претвори у чист као суза етнички простор без Срба, што се уосталом може видјети и из транскрипрта разговора Туђмана са генералима, одржаног само пар дана пред почетак “Олује” на Брионима 31. јула 1995. године.

Према ријечима директора Документационог центра “Веритас” Саве Штрпца, доказано је како су у припреми ове војне акције учествовали и амерички пензионисани генерали који су радили за компанију МПРИ.

– Колико ми је познато они су још у октобру 1994. по наруџби Загреба кренули са прављењем планова за “Бљесак” и “Олују”. МПРИ је чак са најсофистициранијим оружјем и опремом наоружао хрватску војску па чак и са дроновима за извиђање – каже Штрбац који је у то вријеме био секретар Владе Републике Српске Крајине.

Наводи и да судска нагодба која је прије неколико година постигнута о исплати штете пред судом у Чикагу најбоље доказује њихову умијешаност. До ове нагодбе је, како каже, дошло јер је адвокатски тим који је тужио правног насљедника ове америчке компаније МПРИ остао без новца, те је био принуђен на један овакав потез.

Колективна тужба Крајишника прогнаних у “Олуји” поднесена је 2010. Федералном суду у Чикагу против америчке консултантске куће “Л-3 Сервисиз инк” као правног сљедбеника МПРИ ради накнаде нематеријалне штете на име душевних боли због изгубљеног завичаја по основу саучесништва у геноциду.

– Можда нису успјели наплатити комплетну штету, али је дио свјетске јавности бар упознат са српском трагедијом, којој су увелико кумовале америчке организације – закључио је Штрбац.

МПРИ се иначе теретио да је савјетовао, обучавао и кршећи ембарго, опремао хрватску војску за операцију “Олуја”, а као доказ суду су достављени и уговори између америчке компаније и Хрватске.

Штрбац појашњава да су избјегли Крајишници са својим адвокатима на крају пристали на нагодбу, јер су у америчком систему суђења, који је постављен тако да спорове добија онај ко има новца и може да истраје, за противника имали компанију која је само ове године имала склопљене уговоре са Владом САД вриједне 150 милиона долара. Сматра и да је интерес америчке компаније да се нагоди свакако био да избјегне огромне трошкове за велике адвокатске хонораре у дуготрајном поступку, али и да нико не иде у поступак преговора о нагодби ако не осјећа одговорност.

Наводи и како је интересантно да је хрватска страна са припремама за ову војну акцију кренула готово у исто вријеме, паралелно са напорима дијела међународне заједнице да поново актуелизује и оживи план З-4.

Према том плану, српска територија формализовала би се у аутономну област у Хрватској. Она би била састављена из два дијела, са укупно 11 општина, са најширим могућим овлашћењима, која су ишла чак и до склапања међународних уговора и штампања сопственог новца.

У једном тренутку на засједању Скупштине РСК у Книну изгледало је да је прихватање плана З-4 готова ствар. Странка Милана Бабића СДС већ је подијелила документ посланицима и он би био и усвојен да наводно није стигла супротна наредба из Београда. Слободан Милошевић је наводно био забринут због тога што би се тај документ могао искористити за присилно рјешавање кризе у српској аутономној покрајини КиМ.

Разговори о мировном плану ипак су поново отворени и 2. и 3. августа 1995. у Женеви, гдје је организован састанак на ком су крајишка и хрватска делегација требало да разговарају о мирном политичком рјешењу хрватско-српског сукоба.

– Међународна заједница је понудила наставак разговора по плану З-4 и наша делегација је на то пристала и парафирала. По доласку у Женеву Хрватска је међутим изашла са новим захтјевом, да РСК потпише безусловну капитулацију. Они су тај захтјев изнијели, јер су знали да ми то нећемо прихватити. Хтјели су да ови преговори пропадну. Једноставно, Туђману је био потребан алиби како би само пар дана касније могао да нареди покретање “Олује”. Туђман је већ на Брионима 31. јула, значи пар дана прије мировних преговора у Женеви, донио одлуку о нападу на РСК, што значи да је све била једна фарса како би се српска страна опет оптужила за некооперативност – каже Штрбац.

Наводи и да је сам амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт касније признао како су САД дале зелено свјетло за ову акцију. Он је у једном од интервјуа рекао и како му је Гојко Шушак 20. јула 1995. пренио да Хрватска не смије допустити пад Бихаћа те да ће кренути у “акцију”. Галбрајт се није томе успротивио, наводећи да је то урадио из неколико разлога. Први је што српско руководство РСК није прихватило план З-4 у Женеви. Други разлог је била Сребреница и све оно што се у њој и око ње десило у јулу 1995. године и трећи јер је, према Галбрајтовом мишљењу, постојала процјена да би Срби могли напасти и освојити заштићену зону бихаћког џепа.

– Галбрајт ми је једном приликом рекао и како су САД свјесно жртвовале Србе из РСК, како би заштитили житеље бихаћког џепа и бојазни да би се и на овом подручју могла поновити Сребреница – истакао је Штрбац.

Лоша процјена

Напад на РСК почео је 4. августа у раним јутарњим часовима. Према неким процјенама у самој акцији “Олуја” учествовало је, што директно, што индиректно око 200.000 припадника војних и полицијских снага. Иако су у Книну имали обавјештајне податке да би могло доћи до ове акције, чак се спекулисало и самим датумом, готово нико озбиљно није схватио ову пријетњу. Према ријечима Саве Штрпца, тадашњи војни врх је вјеровао како ће ово бити само ограничен напад и то на подручју Кордуна.

– Увијек се питам како наше службе нису имале добре процјене о величини ове акције. Када вам неко на полазне положаје нагомила толику војску, то не можете а да не примијетите. Све у свему, сматрам да се РСК није могао одбранити. Наша војска није била припремљена за један такав снажан удар. Одбрана се прави мјесецима, не преко ноћи – сматра Штрбац.

Извор: ГЛАС СРПСКЕ