У општем нападу муслиманских јединица на сарајевско насеље Пофалићи у рано јутро 16. маја 1992. године, према српским изворима, убијено је око 200 цивила српске националности, а упоредо са ликвидацијом и протјеривањем српског становништва њихова имовина је опљачкана и спаљена.

Иако је као посланик у Народној скупштини Републике Српске Зоран Ђерић благовремено покретао иницијативе да се испитају и истраже злочини почињени над српским становништвом у сарајевском насељу Пофалићи, а МУП Републике Српске прикупио потребну документацију и поднио кривичне пријаве Тужилаштву БиХ, чињеница је да се већ дуги низ година по том питању ништа конкретно није урадило.

Ђерић је раније рекао Срни да то и не треба да чуди, јер Тужилаштво БиХ до сада ни по другим питањима и на другим мјестима гдје су почињени злочини над Србима није урадило готово ништа свих ових претходних година.
„Не може бити помирења међу народима у БиХ све док надлежне институције не буду објективно оцијениле и казниле починиоце злочина који су прављени на свим странама у БиХ“, рекао је Ђерић, који је током свог политичког дјеловања обављао и функцију министра унутрашњих послова Републике Српске, а сада је генерални секретар Предсједништва БиХ. Предсједник Предсједништва Борачке организације „Илиџански борац“ из Источне Илиџе Горан Шеховац у ранијој изјави Срни навео је да је веома разочаран некоректношћу Суда и Тужилаштва БиХ према страдањима Срба у насељу Пофалићи у Сарајеву, средином маја 1992. године.

„Они који су се заклињали да желе мултиетничко Сарајево починили су мучке злочине над невиним српским цивилима, а да за та своја недјела никада нису одговарали пред лицем правде. Сматрам да, због тога, дуго неће доћи до међусобног помирења у БиХ, односно све док муслиманске власти у Сарајеву не открију и санкционишу све оне који су чинили ратне злочине над Србима“, рекао је Шеховац.

Према његовим ријечима, мучки напад припадника муслиманских паравојних јединица Патриотске лиге и Зелених беретки на Србе у Пофалићима 16. маја 1992. године „отворио је очи“ Србима који су живјели на подручју сарајевске општине Илиџа, и који су успјели да се самоорганизују и пруже отпор нападу муслиманских фаланги који је, такође, изведен и на њих и њихова имања.

„Шта би било на територији Илиџе, да Срби тада нису схватили да их чека судбина браће из Пофалића и да нису били будни и опрезни? Сљедбеници Алије Изетбеговића имали су намјеру да побију Србе, да сатру све што је српско, и то им је био једини циљ. И данас већина муслиманских лидера у Сарајеву не крије своје намјере да од БиХ направе исламску државу. Е, то им нећемо никада дозволити“, поручује Шеховац.

Он је подсјетио да општина Источна Илиџа и Борачка организација „Илиџански борац“ ових дана низом пригодних меморијалних, културно-умјетничких и спортских манифестација обиљежавају Дан одбране Илиџе, Крупца и Војковића.
„За овај злочин још нико, ни послије 25 година није одговарао, а ми и дан-данас трагамо за још 21 лицем српске националости, који су нестали у нападу муслиманских фаланги на Пофалиће“, речено је Срни у Организацији породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Сарајевско-романијске регије.

Организација све вријеме, заједно са породицама жртава, покушава да утврди истину о несталим пофалићким Србима, али при томе стално наилази на проблеме и препреке, и административне и политичке природе, које им стварају власти у Федерацији БиХ и Кантону Сарајево, којима је циљ да прикрију стравичне злочине над сарајевским Србима.

О страдањима и прогону пофалићких Срба и јасној намјери муслиманског политичког и војног руководства да направи етнички чисто Сарајево и БиХ свједочи и документарни филм „Пофалићи“ новинара и бившег уредника РТРС-а Сњежана Лаловића.

„Филмови попут ‘Пофалића’ налазе се у Југословенској кинотеци и остаће тамо у архиву као једно свједочанство, о којем ће се неко некад интересовати. Наши филмови који говоре о злочинима почињеним над Србима немају баш велики пролаз“, поготово на Западу. Истина остаје онаква каква је била пласирана од 1992. до 1995. године“, рекао је Лаловић.
Према подацима којима располажу надлежни органи из Српске, а који су били доступни имедијима, напад на Пофалиће припремили су командант Територијалне одбране БиХ Хасан Ефендић и локални старјешина Територијалне одбране Идриз Салко.

На десетине људи, само због хришћанског имена и презимена ликвидирано је, а на стотине хапшено, брутално пребијано и терорисано. Од многобројних злостављаних жена, доказано је да су двије малољетнице силоване.
У акцији су учествовали одред „Пофалићи један“, чији је командант био Хабиб Идризовић, „Пофалићи два“, са командантом Јусуфом Лошићем и Одред „Велешићи“, којим је командовао сада покојни Енвер Шеховић, док је на челу батаљона Војне полиције био Џевад Топић.

Прије напада Пофалићи су свакодневно гранатирани, а по насељу је пуцано и из снајпера. У овим дејствима на Пофалиће погинули су Славица Ђуровић и њене комшије Саво Марић и Обрен Пантовић, док је теже рањен Славичин муж Добро.
Од снајпера је страдао Рајко Савић, а послије убиства пензионисаног полицајца Млађена Братића, међу становништвом су завладали страх и паника. Братић је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана рањен је Драгомир Игњатовић.

Десет дана касније убијен је Рајко Савић, након чега је почео терор над српским цивилима, уништавање и пљачка њихове имовине, да би 16. маја, у 5.30 часова на насеље, које је било у потпуном окружењу, почео напад из више праваца – од Жељезничке станице, Фабрике дувана, Бућа Потока и Кобиље Главе.

Убијена је и Нада Васковић, а брачни пар Војислав и Марица Пикулић одведени су из своје куће и до данас се воде као нестали. Убијен је и брачни пар Савић – Мирко и Роса, затим Божидар и Љубица Елек, који су касније запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.

Злочин у Пофалићима однио је стотине живота, мада број никада није прецизиран, јер су многи Срби с почетка рата тражили уточиште у већински српским Пофалићима, а многи се и данас воде као нестали, док многи од оних који су преживјели ову голготу нису вратили своју имовину, тако да и нису у прилици, нити у могућности да отворено говоре о страдањима својих најближих, јер страхују од опструкције и негативних реакција сарајевских власти на захтјеве за поврат имовине.