Република Српска је водила одбрамбени рат од 1992. до 1995. године, а са становишта муслиманске политичке и вјерске елите у БиХ грађански рат је несумњиво био џихад за ослобађање муслиманских земаља од невјерника и успостављање исламске државе засноване на шеријатском закону на Балкану, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву у периоду 1991-1995. године.

Формирање одреда „Ел муџахедин“, као службене јединице Седме муслиманске бригаде Трећег корпуса такозване Армије БиХ, коју су сачињавали страни терористички борци из цијелог свијета, њихов модус операнди /модус операнди/, методе ширења пропаганде и везе са међународним терористичким организацијама откривају карактер и природу грађанског рата у БиХ са становишта муслиманске политичке и вјерске елите у БиХ /Алије Изетбеговића, СДА и босанског улема/, истиче се у Извјештају.

Такозвана Армија БиХ створена је као средство СДА и исламизована је и као таква била је поприлично моноетничка и муслиманска, те стога није имала морално право да изврши задатак да обезбиједи националну и социјалну равноправност за сва три народа у тадашњој РБиХ, указали су из ове комисије, пише у Извјештају, чије дијелове преноси Срна.

Међународно новопризната држава РБиХ починила је чин агресије на СФРЈ нападом на ЈНА у смислу члана 3 /д/ Дефиниције агресије према Резолуцији УН 3314.

Необорив доказ којим се потврђује ова агресија је „Директива о заштити суверенитета и независности Републике БиХ, строго повјерљиво бр. 02/2-1“, издата 12. априла 1992. године.

Директива је означила СДС, легалну политичку странку српског народа са 72 мјеста у парламенту РБиХ, као „непријатеља“ и упућивала је војнике такозване Армије БиХ на напад на ЈНА и српске аутономне области са српским становништвом.

У војном и политичком смислу, ова директива није била ништа мање од објаве рата против СФРЈ и њене савезне институције ЈНА, као и против српског народа у БиХ.

Такође, нова хрватска држава уложила је огромне напоре да рат пребаци у БиХ како би муслимане превела на своју страну против Срба, а с циљем да на крају рата прибави за себе дио територије БиХ, подсјетили су из Комисије.

Директни резултати грађанског рата у БиХ, који је био кобан за главне учеснике и маргиналан за странце који су интервенисали непозвани, били су вишеструки, а непосредан повод био је референдум о независности 1992. године, којим је игнорисана изричита воља Срба из БиХ да остану у Југославији, земљи у којој су живјели од 1918.

У Извјештају је истакнуто да узајамна нетолеранција, па и мржња, између свих бивших југословенских националности, посебно између три главне компоненте Социјалистичке Републике БиХ /Срба, Хрвата и Муслимана/, која је била прикривена током трајања југословенске државе, експлодирала је одмах након што су уклоњена ограничења током оружаних сукоба који су се истовремено разбуктали у свим дијеловима бивше Југославије.

Рат у БиХ у основи је био грађански и етнички рат њена три народа – Муслимана, Срба и Хрвата, у којем су се Срби у БиХ борили прво да спријече оно што се сматрало геноцидом 1941. године, а онда и за своја људска и грађанска права која им као конститутивном народу припадају. У том смислу, Република Српска водила је одбрамбени рат, наведено је у Извјештају.