Сваког првог априла, Петар Митрић долази на мјесто највеће туге, братов гроб. Бол за убијеним Душком који је имао само 22 године и рођацима Петром и Милорадом не пролази ни послије 27 година.

Најмилије је пронашао у једној од највећих масовних гробница српског народа. Душко је на лијевој нози изнад глежња имао прострелну рану. Поред ране од метка на истој нози, на бутини се налазила велика рана настала од бајонета, ножа или оштрог предмета. Петар и Милорад такође су били мучени.

Сјећање на црне дане, прича, заувијек ће памтити.

Када је масовна гробница пронађена, сви су се, каже, потајно надали да неко њихов кога траже ипак није ту. Нажалост, надање је било узалудно.

„Сјећања не блиједе. Први април је дан када се кренуло у екшумацију, али још од четвртог фебруара, били смо на православном гробљу гдје су биле назнаке да је била масовна гробница, јер су крстови били у два реда испод, милион пута је то поновљено и сви причају ту је било од лисица, канапа, жице, плинских боца, све указује да је вршена егзекуција тим предметима. Онако потајно, сви смо се надали да наш неко кога тражимо није ту. Међутим, првог априла када се кренуло у екшумацију. Кренуло се ручно, па опет је било размишљање, можда је нема, можда је нека камуфлажа, међутим, довезли су машине и онда је нађена масовна гробница. Тада креће пакао како за породице тако и за грађане Мркоњић Града“, прича Петар Митрић.

Петар је био и припадник Војске Републике Српске. Боли га, прича, то што за монструозне злочине још увијек нико није одговарао иако се налогодавци и извршиоци знају.

Још тужније је што породице жртава изумиру, а правду нису дочекале.

Нови злочин и додатна со на рану породицама мучки убијених Срба десио се каже недавно, када је у Дервенти одликована злогласна 103. бригада ХВО-а.

„Мислим да се 28 година послије свих ових дешавања поново врши злочин над овим недужним, јадним, умореним жртвама, војницима, цивилима, јер ни послије толико година нико није одговарао, нико никога не процесуира. Свједоци смо да је само на стотињак, односно 150 километара од масовне горбнице у Мркоњић Граду прије пар дана предсједник Хрватске одликовао јединице Хрватске војске које су у Дервенти, Броду, Сијековцу, вршиле злочине онакве какви су вршени у Мркоњић Граду“, каже Митрић.

Дани туге не пролазе ни Мири Павичар.

У масовној гробници, након пола године пронашла је мужа. Момчило је имао 40 година. Стријељан је.

Сјећање на проналазак његовог тијела у масовној гробници никад неће изблиједити. Остала је сама са двоје малољетне дјеце. Каже, живи за дан када ће злочинце стићи рука правде.

„Било је то јако тешко, видјели смо многе лешеве, свакаве, отварали смо вреће сами и гледали да ли можемо препознати. У томе нам је помагао доктор Станковић. Ја сам препознала мужа по зубима, коси и бради јер је имао малу браду. Али опет, није човјек сигуран, имао је неке ожиљке на леђима од претходног рањавања па сам хтјела да погледам, али нисам видјела зато што је тијело било у фази распада и онда је дошао Станковић и онда ми је он то показао. Не осјећам се баш пријатно када дођем на ово гробље“, каже Мира Павичар.

Стравичне призоре никада неће заборавити ни Здравко Караћ. Добро памти када се вратио у Мркоњић Град и брата Недељка нашао у масовној гробници.

Тридесетседмогодишњи Недељко прво је мучен у заробљеништву, а потом свирепо убијен.

Здравка као и све Мркоњићане, неправда боли и дан данас.

„Нажалост, послије 27 година није нико одговарао, а не виде се никакви трагови да би неко могао да одговара. Што се тиче саме одговорности ту су заказали суд и Тужилаштво. Што вријеме даље одмиче, наравно да ће бити мање шансе да се покрене било какав поступак одговорности иако је он већ наводно покренут“, истиче Здравко Караћ, предсједник Удружења општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.

У септембру и октобру 1995. године почела је агресија Хрватске војске, и Петог корпуса такозване Армије БиХ на 13 западнокрајишких општина Републике Српске.

Разарали су, убијали и палили све што је било српско.

Са вјековних огњишта протјерали су више од 120.000 хиљада Срба. Убијено је њих 1.646, а још 420 цивила и војника води се као нестало. Након што је Република Српска поново вратила Мркоњић Град, на православном гробљу пронађена је једна од највећих масовних гробница.

Утврђена је и велика материјална штета од 680 милиона марака.

„У септембру, том несретном мјесецу услиједила су дешавања, услиједила је акција Хрватске војске која је након заузимања општина на териотрији данашње Републике Хрватске наставила акцију на територији Републике Српске односно на територији БиХ. Акција је била кодног назива Маестрал и у том мјесецу заузете су општине Кључ, Дрвар, Петровац, Шипово, Јајце. Одмах затим услиједила је и та друга акција Јужни потез у којој је заузет Мркоњић Град и избило се на потез Мањаче и вјероватно је замисао била да се заузме Бањалука. Нормално, српско становништво се у том периоду требало иселити“, прича Радан Остојић, предсједник БОРС-а.

Први април 1996. године, био је дан пакла за све Мркоњићане. Почела је екшумација из масовне гробнице, у којој је неко пронашао, сина, неко брата, мајку, пријатеље и рођаке.

У њој је пронађена 181 мучки убијена српска жртва. Међу њима 81 цивил од којих 10 жена, 97 бораца Војске Републике Српске и три припадника Министарства унутрашњих послова, док је у мањим гробницама на подручју Мркоњић Града, пронађено још 176 тијела.

Једина кривица свих, била је што су били Срби. Обдукција коју је радио патолог Зоран Станковић је показала да су сви они убијани без готово испаљеног метка. Звјерски. Лешеви су везани бодљикавом жицом, на гробљу су пронађени крвави трагови одјеће и обуће, плински бренер, чауре од пјешадијског наоружања. Све су то докази да су тако немоћни били изложени стравичном мучењу.

„Када већ говоримо о патологу Станковићу, морамо нагласити да је он радио обдукцију управо из ове масовне гробнице, гдје се видјела сва бестијалност и какви злочини су вршени над људима који су били покопани у ту масовну гробницу. О томе свједоче бројни обдукциони записи гдје је констанстовано на основу повреда да су људи најчешће убијани тупим оружјем, да фале одређени дијелови екстремитета да су лобање смрскане што све наводи на закључак да је након уласка војске на ова подручја, извршен масовни злочин над заосталим, претежно старијим српским становништвом. Иначе у погрому који је услиједио у западнокрајишким општинама треба истаћи да је преко 2.200 лица смртно страдало, од чега 750 цивила, а посебно оно што је трагично, страдало је 19 дјеце, што све свједочи о опсегу злочина који је извршен на овом подручју“, рекао је Виктор Нуждић, в.д. директора Центра за истраживање рата.

Упркос свим звјерствима који су над Србима учињени, за ове злочине још увијек нико није одговарао. Нажалост, ништа неочекивано кажу из Републичког центра за истраживање рата. Разлога је више, један од њих свакако су Суд и Тужилаштво БиХ.

„Оно што је нажалост специфично као и за много подручја гдје су Срби страдали јесте да процеса за злочине у Мркоњић Граду нема. Нема их из разлога што Хрватска не изручује своје држављане и нема никакву жељу да се бави процесуирањем, међутим, истовремено ни Суд БиХ не подузима било шта како би процесуирао ове злочине те починиоце довео правди. Оно што имамо јесу појединачни процеси који се обично проводе над припадницима такозване Армије БиХ али морам да кажем да ту нема систематског одговарања за ове злочине него се ради о појединачним злочинима“, додаје Нуждић.

Приједлог за подизање оптужнице против 45 лица предат је прије 18 година. Исто толико чека се на било какав помак, кажу из БОРС-а.

Злочин је по својој масовности и монструозности, поручују, захтијевао да буде давно процесуиран.

„Ускоро ће бити 30 година како за тај монструозан злочин нико није одговарао, познато вам је такође да је давне 2005. године Министарство унутрашњих послова Републике Српске водило истрагу, те је том приликом поднијет прједлог за подизање оптужнице против 45 лица. Достављен је Тужилаштву БиХ 2005. године и до данас дан, ниједно лице није процесуирано. Врло добро знате да су већину снага чиниле регуларне снаге Војске Републике Хрватске, двије, три гардијске бригаде, извиђачке, специјалне диверзантске јединице и одређени број јединица Хрватског вијећа одбране“, наводи Радан Остојић.

Иако систематског одговарања нема, воде се појединачни случајеви попут оног Атифу Дудаковићу, ратном командатна Петог корпуса такозване Армије БиХ. Ни овај процес, уобичајено и по свему судећи, још увијек неће добити свој епилог, бар онако како би требало. Опструкција је кажу много.

„Оно што је везано за западнокрајишке општине јесте свакако процес Атифу Дудаковићу међутим овај процес као што је познато јавности је у застоју с обзиром на то да је већ 2018. године потврђена оптужница још увијек немамо епилог овог суђења и неизвјесно је шта ће се са овим суђењем десити с обзиром на то да су бројна одгађања и бројне опструкције у овом процесу“, истиче Виктор Нуждић.

Када год су Срби жртве, у игри су двоструки аршини. На сцени је и покушај да се осуди што више Срба, а што мање Муслимана и Хрвата. На тај начин ствара се каже, Остојић, перцепција да су Срби агресорски народ док су друга два народа жртве, али се покушава обесмислити само постојање Републике Српске. Свједоци смо и да постоје одређени стандарди које је успоставио Хашки трибунал, који не иду у корист стварсном утврђивању чињеница о рату у БиХ.

„Оно што ја сматрам конкретно за масовну гробницу у Мркоњић Граду, у јесен 1995., да је то био само наставак али и мијешање страних западних елемента, читав рат је вођен под неком диригентском палицом западних ментора, сила Западне Европе, Сједињених америчких држава у овој акцији, акцији Олуја и овим акцијама које су услиједиле послије тога. Видјели смо и сами да је ту учествовао НАТО, те се и амерички амбасадор тада појављивао у Хрватској. Значи, то је све изрежирано, испланирано од стране америчких пензионисаних генерала и очигледно је да било какво процесуирање иде директно на њихову штету јер су и они учествовали у удруженом злочиначком подухвату. Опструкција се и у овом случају врши са тог вишег нивоа“, изјавио је Радан Остојић.

Управо због тога што смо као и увијек када је у питању правда ослоњени сами на себе, не смијемо никада нашу историју препустити забораву. Култура памћења један је од главних циљева Републичког центра за истраживање рата. Ангажовани су и на филму „Свједок“ који се између осталог бави и свједочењима патолога Зорана Станковића за масовну горбницу у Мркоњић Граду.

Ниједном народу историја се више пута није поновила него српском. Сјећање на све оне који су живот дали за Републику Српску, српском народу, а посебно младим нараштајима, треба да остане вјечно сјећање али и опомена да нам се никада више не понови.