Поред борби са припадницима Војске Републике Српске припадници тзв. Армије БиХ неријетко су продирали у дубину српске територије изводећи разне диверзије или терористичке нападе. У тим подухватима нису биране мете. Тако је дуж цијелог Подриња 1992. године почињено мноштво злочина над српским цивилима. Убачене диверзантско-терористичке групе тзв. Армије БиХ су имале за циљ да својим акцијама у дубини српске територије унесу панику међу припадницима Војске Републике Српске, али и цивилним становништвом. Да би покушали спријечити веће ангажовање српских јединица, а нарочито артиљеријских одреда, неријетко су постављане противтенковске мине на путним комуникацијама које су им, у том тренутку, биле важне. С друге стране, те мине су постављане и у дубини српске територије управо из разлога да би се створио осјећај несигурности и да би се, на одређени начин, послала порука како је сваки дио територије једнако доступан и да не постоји апсолутно заштићени предјели.
Једна таква диверзија изведена је на регионалном путу Фоча – Заваит – Челебићи 13. септембра 1992. године.
Поменути регионални пут је био врло прометан, јер је повезивао комплетан југоисточни дио општине Фоча са градом Фоча. Дневно је тим путем пролазило на десетине возила у оба смјера, као и возила ВРС. Међутим, један такав пролазак биo je кобан за породицу Секуловић из Фоче.
Према наводима из Кривичне пријаве СЈБ Фоча, возило којим је управљао Ранко Секуловић је на путу Фоча – Заваит, у мјесту званом Бакић, нагазило на противтенковску мину и приликом експлозије исте погинула су четири лица, односно цијела породица Секуловић, док је тешко рањен Момчило Стевановић. Противтенковска мина је вјешто камуфлирана, тако што је искоришћено оштећење на асфалтном путу и мина је постављена на мјесту гдје је испуцао асфалт, а затим преко ње стављени дијелови истог.[1]
Ранко Секуловић, родом из Заваита, у критично вријеме кренуо је из Фоче са породицом и пријатељем Момчилом Стевановићем у Заваит, да би породицу склонио на сигурно, јер је Фоча била под константним нападима припадника тзв. Армије БиХ из правца Горажда.
Преживјели свједок, Момчило Стевановић, који је задобио тешке тјелесне повреде у виду отвореног лома лијеве наткољенице и повреде ока, укратко је описао сам догађај: „Дана 13. септембра 1992. године, кренуо сам са Ранком Секуловићем кући, у Заваит. Нашли смо се у раним јутарњим часовима и кренули његовим теретним возилом негдје око седам часова. Са њим је била његова породица, жена и двоје малољетне дјеце. На дијелу пута Фоча – Заваит у близини мјеста званог Бакић, док смо се кретали поменутим путем зачуо сам страховиту експлозију и кад сам се освијестио, извукао сам се и разваљеног возила. Стао сам на ноге а након тога сам пао, јер сам осјетио страховиту бол у ногама.“[2]
Рођака погинулих Секуловића, Бранка Саламадија, је у разговору са службеницима Центра истима навела како су у септембру 1992. године муслимани и даље боравили у околним селима око Заваита, прије свега у Драгочави и Викочу. Претпоставка је да је неко од муслиманских мјештана из Драгочаве и поставио поменуту мину, јер су се муслимани, непосредно након погибије породице Секуловић, почели кроз шуме извлачити према Горажду.[3]
У тренутку погибије Предраг Секуловић је имао седам, а његова сестра Данка свега двије године.
С лијева на десно: Фотографија Ранка Секуловића и Ранково тијело након погибије
С лијева на десно: Фотографија Раденке Секуловић и Раденкино тијело након погибије
С лијева на десно: Фотографија Предрага Секуловића и Предрагово тијело након погибије
С лијева на десно: Фотографија Данке Секуловић и Данкино тијело након погибије
Више о злочину у Заваиту можете погледати ОВДЈЕ.
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
[1] Кривична пријава, СЈБ Фоча, бр. 14-3/02-230-255/92 од 8. 10. 1992. године
[2] Службена забиљешка, СЈБ Фоча, бр. 14-3/02-230, од 13. 9. 1992. године.
[3] Разговор са Бранком Саламадијом обавили службеници Центра 1. 8. 1992. године.
