Custom Linkovi

До почетка политичких превирања у БиХ 1990. године становништво општине Високо живјело је складно бавећи се свакодневним пословима и размирица на основу етничке припадности није било. Тадашња мјештанка Калотића Митра Мићановић свједочила је да су се Срби и муслимани међусобно уважавали и да су се посјећивали и учествовали у породичним слављима, итд.[1] Међутим, повратком вишестраначја долази до стварања тензија између Срба и муслимана у општини Високо. Као и у остатку БиХ муслимани су отворено исказивали непријатељски став према припадницима ЈНА, као и према Србима на том подручју. Срби су због учесталих пријетњи напуштали радна мјеста у Високом и најчешће се одсељавали из самог града у села са српском већином или према Србији.[2]

Још у априлу 1992. године у Високом се у касарни ЈНА „Ахмет Фетахагић“ формира логор за Србе. Хапшења су интензивирана у мају, а тада је и касарна „Мајевица“ такође претворена у логор. Управо су у тим логорима заробљени Срби преживјели велику физичку и психичку тортуру и малтретирање, а неколицина њих је и преминула након тих мучења. Тако је Светомир (Бориша) Вујисић[3] заробљен и одведен у логор „Ахмет Фетахагић“ 2. јуна, ту је и мучен, а од посљедица мучења је преминуо 6. јуна 1992. године. Сличну судбину је имао и Слободан (Видоја) Гогић[4] који је заробљен 16. јуна и доведен у логор „Ахмет Фетахагић“, а након мучења преминуо је 18. јуна.

Управо због наведених пријетњи и хапшења Срби су се, у насељима у којима су имали већину, попут села Калотићи, Доња Зимча, Мухашиновићи, као и у српским засеоцима Горње Зимче, Топузовог Поља, Мауровића, итд., организовали у сеоске страже и током ноћи дежурали на прилазима селима.[5] Такође, било је покушаја договора са представницима муслимана из Високог око међусобног ненападања. Ипак, ти преговори нису уродили плодом, а представници муслимана се нису либили да чак и запријете Србима. Такав примјер наводи Бошко Раковић из села Паљике који је учествовао у преговорима 15./16. јуна на стадиону у Паљикама када су се састали с представницима муслимана који су им тражили да Срби или предају оружје или уђу у састав тзв. ТО РБиХ, што су Срби одбили. Тада им је вођа муслиманске делегације изјавио да размисле пар дана и да им је „сваки минут дугачак“.[6]

Због неуспјеха преговора Срби су на прилазима својим селима поставили барикаде са стражама да би тако онемогућили улазак у села наоружаних муслиманских формација.[7] Поред тога, због лакше одбране у случају напада Срби су се морали иселити из неких удаљених заселака. Један од организатора одбране Живорад Дабић је то описао: „Увидјели смо да се нећемо моћи одбранити на широком простору уколико дође до напада. Зато смо смањили основицу за одбрану – пресељавањем становништва из појединих заселака у друга села. Тако смо један дио становништва преселили из Радовља на Пућиште, из Добриња и Порјечана у Горњу и Доњу Зимчу, из Топузовог Поља у Бискупиће. Исто тако, прије напада на Горњу Зимчу људи су ишли на Местовце, а из Горњег Моштра по ноћи су долазили у Зимчу. Са Дубрава су преслили у Бискупиће.“[8]

Већ 19. јуна почела је организована акција хапшења Срба у Високом. Званичан циљ ове акције био је одузимање „нелегалног оружја“ од Срба.[9] Међутим, као што се испоставило тог дана и дан касније у истој акцији ширег обима, циљеви су били хапшење, прогон или убиства Срба у општини Високо.

Тога дана убијен је замјеник јавног тужиоца у Високом Драган Радивојевић. Наиме, припадници тзв. Армије БиХ дошли су пред његову породичну кућу и том приликом ухапсили сина Драгановог стрица Младена Радивојевића.[10]

Затим је неколико припадника тзв. Армије БиХ ушло у Драганову кућу и један од њих је примјетио да у једној соби, иза тросједа, чучи једна мушка особа. Један војник му је наредио да устане, а након што то Драган није учинио исти војник је испалио два хица из пушкомитраљеза у зид. Након тога Драган устаје и бјежи у дневни боравак, а за њим је ишао поменути војник који је на вратима дневног боравка у Драгана испалио више хитаца, нанијевши му пет прострелних рана.[11] 

Након што је зачула хице и Драганове ријечи „јој, мајко, шта ми урадисте“ Драганова супруга, Бранка, потрчала је са спрата, гдје је претходно била скривена са дјецом, према приземљу куће и тада је видјела Драганово тијело у локви крви и четири муслиманска војника око њега. Тада је Драган још био жив и тражио је да пије воде што му је Бранка и дала. Недуго затим дошла је хитна помоћ која је одвезла Драгана у болницу, али је он у истој преминуо од посљедица рањавања.[12]

Драган Радивојевић

Синхронизован напад на српска села општине Високо започео је у јутарњим часовима, 20. јуна 1992. године. Као и дан раније, наводно, акција је имала за циљ „разоружавање становништва које је имало ‘нелегално оружје’, као и деблокаду града Високог, а у акцији су учествовале јединице ТО Високо и батаљон из Зенице.“[13]

Напад на српска села општине Високо изводиле су три групе тзв. Армије БиХ, пошто је напад био извођен из три правца. Једна група припадника тзв. Армије БиХ на чијем је челу био Нисет Рамић звани Минђуша ушла је у село Хлапчевиће и заробила је Срба из тог села. У породичној кући у Хлапчевићима тог јутра је био Зоран Дамјановић заједно са оцем Славком и мајком Даницом. Управо је он свједочио да је око 6.30 часова ујутру неко почео да лупа на врата њихове куће. Након што је отворио врата угледао је групу наоружаних, униформисаних војника који су им одмах наредили да изађу испред куће тражећи оружје од њих. Након заробљавања војници су им повезали руке на леђима конопцем те их повели у правцу сусједних кућа комшија Сретка Масала и Неђе Ристића. Тада су заробили и Сретка Масала, а из куће Неђе Ристића су заробили Жељка Ристића и његову мајку Душанку. Потом су их у колони упутили према Омладинском дому у селу. Они су били једно иза другог, а око колоне су били припадници тзв. Армије БиХ. Недуго затим заробљеним српским цивилима је наређено да скрену с пута у правцу куће Суада Капе, а након што су то и урадили наређено им је да се построје уз зид поменуте куће. Командир групе тзв. Армије БиХ која је заробила поменуте Србе, Нисет Рамић звани Минђуша, наредио је Жељку Ристићу да изађе из постројене групе заробљених Срба те је од њега захтијевао да му каже гдје се налази наоружање и гдје су минска поља према сусједним селима. Док се кретао према њему Жељко је одговорио да не зна након чега га је Нисет Рамић убио на лицу мјеста испаливши рафал из аутоматске пушке у њега. Одмах по убиству Жељка Ристића Нисет је запуцао и на остале заробљене српске цивиле. Тада је Зоран Дамјановић пао унапријед, а његова мајка је пала до њега и недуго затим је преминула.[14]

Поред Зорана Дамјановића стријељање је преживио и Сретко Масал и он је навео да им је приликом отварања ватре Нисет Рамић псовао „четничку мајку“. Након што су сви попадали послије рафала који је Нисет испалио, неко од присутних војника тзв. Армије БиХ му је сугерисао „ено, онај се врти“ да би се Нисет окренуо и испалио још један рафал по српским цивилима. Послије тога су се припадници тзв. Армије БиХ удаљили с тог мјеста.[15]

На лицу мјеста били су убијени Жељко и Душанка Ристић као и Даница Дамјановић, док су Славко, Зоран Дамјановић и Сретко Масал били рањени. Сретко Масал је први устао и побјегао према једној ливади, док су Зорана и његовог оца Славка збринуле комшије Суад Капо и Осман и његов син Абид Капо. Они су им пружили прву помоћ тако што су им превили ране и одмах су позвали хитну помоћ. Суад Капо је свједочио да је возило хитне помоћи из Високог стигло након пола сата те су Славко и Зоран превезени у Дом здравља у Високом, а одатле су упућени у болницу у Зеницу на даље лијечење. Међутим, на путу до зеничке болнице Славко је подлегао рањавању. Зоран је у болници остао шест дана, да би одатле био пребачен у КПД Зеница гдје је био затворен све до 31. октобра 1992. године.[16] 

Заједно са још неколико рањених Срба Зоран је био смјештен у посебно одјељење болнице у Зеници на чијим је вратима писало „четничка соба“. У болници су се тада налазили и рањеници тзв. Армије БиХ који су долазили до собе у којој је био Зоран и остали рањени Срби и том приликом су их тукли штакама и другим предметима које су имали.[17]

Убијени супружници Славко и Даница Дамјановић

Сретко Масал је био погођен у мишић десне руке, а након што се био удаљио са мјеста стријељања чуо је да га дозива комшија Незир Мушинбеговић. Недуго потом дошли су и Мухарем и Кемал Карахоџа који су му превили рану и одвезали га.[18] Послије тога Сретка су одвели припадници СЈБ Високо на испитивање у полицију. Он је у полицијској станици у Високом остао до касних вечерњих часова када је пребачен у затвор полицијске станице, да би сутрадан био одведен у затвор у једну приватну кућу у Доњој Зимчи, гдје је била затворена једна група Срба. Сретко је након седам дана проведених у том затвору успио да побјегне и пребаци се на територију Илијаша.[19]

Поред овог злочина истог дана се у селу Колошићи десио још један злочин који су починили припадници тзв. Армије БиХ. Наиме, тога дана је убијено шест српских цивила из породице Вуковића из Колошића. Једини преживјели био је Неђо Вуковић и захваљујући њему познато је на који начин су убијени његови родитељи и браћа.[20] Према његовом свједочењу, напад на српска села је почео око 5.30 часова, а он се тада налазио у својој кући након што се вратио са дежурства у селу. Међутим, иако су одјекивале детонације и чула се пуцњава у сусједним селима Зимча и Пућишће, припадници тзв. Армије БиХ нису нападали на Колошиће. У тим јутарњим часовима до њихове куће је свратио њихов комшија, муслиман, који је био кренуо у Високо на пијацу, али су га муслимански војници вратили назад. Неђо Вуковић даље наводи: „Тај комшија је навратио у наше двориште и попио кафу с мојим оцем и мајком, а затим отишао својој кући. У нашем селу се ништа није дешавало до око 14 часова, док се из правца осталих српских насеља и даље чула пуцњава и детонација. Након ручка, отац, братић Миодраг и ја смо изашли у двориште и договарали се шта даље да радимо. Предложио сам им да ми, мушкарци из породице Вуковић, одемо до центра села, али је отац тражио да претходно нахранимо стоку у штали.“[21]

Након што су отишли у шталу Неђо се попео на сијено како би га набацао оцу који је био у штали и распоређивао сијено које је Неђо бацао. Док су они то радили у њихово двориште је ушла једна група наоружаних војника и неколико њих се упутило према штали након чега су упитали Неђиног оца, Бошка, да им каже чија је то кућа. Бошко им је одговорио да је то његова кућа, а онда су га упитали „гдје су четници и њихови положаји“ на шта је он рекао да ту нема никаквих четника. Из штале су извели Бошка Вуковића у двориште, а за то вријеме Неђо је и даље био у штали на сијену и одатле је посматрао ситуацију у дворишту.  „Одатле сам видио да се у дворишту нашло око 20 муслиманских војника са шљемовима на глави и лицима маскираним разним бојама. У међувремену су војници видјели мог брата Рајка, који је излазио из своје штале, и позвали га да дође код њих. Како је Рајко посљедњих десет година његовао браду они су га назвали ‘окорјелим четником’ и рекли су да баш њега траже. Из куће је изашао и Рајков син, Миодраг, па су и њега позвали да приђе. Мајка се такође појавила на прагу куће и када је видјела шта се у дворишту дешава, почела је да кука. Чуо сам када им је рекла ‘нећете нас, ваљда, побити’, а један од војника јој је одговорио ‘зато смо и дошли’. Нешто даље од наших кућа муслимански војници су угледали моје рођаке Јеленка и Здравка, који су били у друштву комшије муслимана. Наредили су Миодрагу да их позове да дођу и они, па су они дошли у двориште, а комшија, муслиман, остао је код Јеленкове куће. Војници су одмах упитали зашто и трећи није дошао, па је Јеленко звао своју мајку да каже Фикрету да и он дође, међутим он није дошао.“[22]

Кућа и штала породице Вуковић фотографисане 2011. године

Након што су припадници тзв. Армије БиХ у дворишту куће Бошка Вуковића окупили Бошка, Рајка, Миодрага, Јеленка, Здравка и Драгињу Вуковић услиједила је жучна расправа међу њима када им је Бошко рекао „ево вам цијело моје имање само нас оставите живе“, на шта му је један војник одговорио „ми смо дошли са задатком да вас побијемо, а не ради богатства“. Након тога војници су запуцали из аутоматских пушака према српским цивилима и прво су убили Драгињу Вуковић која се налазила на прагу куће, а потом и преостале.[23]

Послије убиства чланова породице Вуковић војници тзв. Армије БиХ су се удаљили из дворишта, а Неђо Вуковић је и даље био у штали. Неђо свједочи да је недуго затим у двориште дошла друга група мушкараца које он није препознао. Они су се кратко задржали и затим су отишли, а након извјесног времена у двориште су дошле и Неђине комшинице, муслиманке, које су ушле у шталу с намјером да помузу краву. Једна од њих је коментарисала, мислећи на краве, „мајку им влашку, нису научиле на димије па се не дају помусти“, док је друга комшиница одговорила да се срами тих ријечи, јер су управо њој Бошко и Драгиња највише помогли да одгаји и подигне синове. „Након њиховог одласка чуо сам глас и плач мог стрица Милана, који је изашао из склоништа, а убрзо након тога је отишао. Након њега чуо сам и глас стрица Душана, који је такође плакао и кукао. Нисам знао које је доба дана или ноћи, а у даљини сам и даље чуо пуцњаву и детонације. Гласова више нисам чуо, изузев завијања наших паса.“[24]

По сванућу Неђо Вуковић је у дворишту видио свог комшију муслимана који је плакао и говорио „зашто их побише ни криве ни дужне“. Пошто није имао оријентацију о времену, Неђо не зна колико је часова било када је у двориште ушао камион са неколико мушкараца: „Чуо сам када је неко рекао ‘пази да нема кога, добро разгледајте, па ћемо даље да радимо’. У двориште је ушао камион и неколико људи које сам познавао, а сви су били муслимани из Доње Моштре, затим двојица муслимана из насеља Брадве и један из села Моштре. Дошли су да одвезу убијене. Почели су да их утоварају, а у међувремену се појавио комшија муслиман, који је исто јутро плакао када је видио убијене чланове моје породице, и чуо сам када је рекао ‘немојте их тако бацати, ја ћу их утоварати’. Док су утоваривали убијене мушкарце у камион, чуо сам када је један муслиман из те групе рекао ‘требамо и ону стару четникињу натоварити, ено је на вратима убијена’.“[25]

                Бошко Вуковић                          Драгиња Вуковић                          Рајко Вуковић

                Јеленко Вуковић                       Миодраг Вуковић                      Здравко Вуковић

Када су они отишли, у двориште је дошао један муслиман, кућни пријатељ породице Вуковић, заједно са једним муслиманским командантом. Тада је Неђо Вуковић одлучио да се јави том кућном пријатељу и да затражи од њега да га спаси. Овај му је одговорио да не може ништа сам. Међутим, он га је ипак примио у своју кућу гдје је Неђо провео пет дана, а онда је отишао да потражи рођаке који су се скривали у кућама других муслимана. Осмог дана скривања у село је дошао један муслиман рекавши да се преживјели Вуковићи могу вратити у куће Здравка, Јеленка и Душана Вуковића те је Неђо отишао у кућу Здравка Вуковића. Док је ту боравио сви они су били у кућном притвору тј. кретање ван дворишта куће им је било ограничено.[26]

Неђо Вуковић је на територију Републике Српске прешао илегалним путем уз помоћ неколико Хрвата из села Лијешево 7. јула 1992. године.[27] 

У селу Мауровићи, приликом гранатирања, рањена је дјевојчица Вишња Бајић, кћерка Слободана Бајића. Поред њеног рањавања, од гелера гранате погинуо њихов комшија, Хрват, Игор Стојчић. Наиме, недалеко од куће Слободана Бајића живио је Иво Стојчић, Хрват, који је био у браку са Српкињом Душанком и они су имали два сина, Игора и Горана. Када је почео напад на село, Иво је предложио Слободану да се жене и дјеца скрију у његовој кући, пошто је био Хрват па је сматрао да ће ту бити безбједнији. Непосредно након доласка жена и дјеце Ивиној кући почело је гранатирање ширег рејона око Ивине куће. Вишњин брат, Даворин Бајић, такође је био тог јутра скривен у Ивиној кући: „Прва граната је погодила тзв. Гај, мали шумарак поред Ивине куће, што смо јасно видјели са прозора. Помислили смо да гађају Гај јер је у њему био неки напуштени објекат ЈНА. Међутим, убрзо смо схватили да се гранате ‘примичу’ кући, свака сљедећа је падала све ближе. Када смо схватили да нас гађају, а не Гај, настала је паника, пошто Ивина кућа није имала подрум. У тој паници дошло се до идеје да претрчимо до наше куће јер је близу и има сигуран подрум. Одлучили смо да идемо у групама. У првој групи претрчало је, мислим, нас четири дјечкића. (…) У другој групи кренуо је Игор (Ивин син) и моје сестре Вишња и Оливера. У тренутку кад су изашли из куће испред њих је пала минобацачка граната.“[28]

Од гелера гранате на лицу мјеста је погинуо Игор Стојчић, а тешко је рањена Вишња Бајић, док је Оливера Бајић имала срећу те су јој гелери растргали одјећу, али је она била неокрзнута. Тада је Вишњин отац, Слободан, претрчао из своје куће према кући Иве Стојчића гдје је видио да је његова кћерка тешко рањена док је Ивин син Игор био мртав. Упркос погибији сина Игора Иво је смогао снаге и својим аутом је одлучио да превезе рањену Вишњу и њеног оца Слободана до амбуланте у селу Моштре. На путу према селу Моштре био је војни пункт на којем су се налазиле наоружане муслиманске формације које су отвориле ватру по Ивином ауту и том приликом су разбијена стакла на ауту. Вишња је примљена у тој амбуланти и одмах је возилом хитне помоћи превезена у болницу Црквице у Зеницу, а заједно с њом је ишао и њен отац Слободан. Недуго по доласку у болницу у Зеници Вишња је преминула.[29]

Вишња Бајић

Занимљиво је навести да је након пријема Вишње у болницу у Зеници дошао један муслимански војник који је наредио медицинском особљу да се „кап крви не смије дати повријеђеним и рањеним Србима“. Исти војник је тада наредио Слободану Бајићу да пође с њим у једну салу у болници гдје су га он и његови саборци страховито претукли. Од посљедица малтретирања Слободан је губио свијест, али је чуо када су му рекли да га воде на каменолом „Бабина ријека“ да га убију. Када су дошли на каменолом, муслимански војници су питали свог надређеног шта да раде са Слободаном, на шта им је он одговорио „јебите му матер, убијте га“, а затим се исправио рекавши „пуцајте му у ноге, нека остане доживотно богаљ“. Одмах након те наредбе муслимански војници су испалили један рафал у ноге Слободану Бајићу и он је том приликом рањен с два метка у лијеву, а једним метком у десну ногу.[30]

Након рањавања Слободана су одвезли у КПД Зеница, а након тога, због обилног крварења, пребачен је у болницу Црквице гдје је био смјештен у „четничку собу“ заједно са горе поменутим Зораном Дамјановићем. Као и Зоран Дамјановић и Слободан је описао да су у њихову собу долазили муслимански рањеници који су их тукли. Он је у болници провео неколико дана, а потом је враћен у КПД Зеница гдје је вођен на саслушања. Одатле је, 1. септембра, пребачен у логор „Ахмет Фетахагић“ у Високом гдје је вођен на принудне радове, а такође су га, заједно са осталим заробљеницима, чувари у логору страховито тукли и псовали „четничку мајку“. Размијењен је 25. октобра 1992. године.[31]

Приликом напада на Бискупиће српско становништво се махом извлачило у збјег према Мухашиновићима одакле ће касније кренути у пробој према Кисељаку. Међутим, поједини мјештани нису жељели, а неки нису ни били у могућности, напустити своје домове. Тако је Остоја Крајишник, старац који је у Другом свјетском рату био у заробљеништву у Њемачкој и који је био психички болестан, остао у својој кући и након што су припадници тзв. Армије БиХ ушли у село.[32] Од тада се он води као нестао, пошто његови посмртни остаци још нису пронађени. Сумња се да је Остоја убијен и запаљен у породичној кући.[33]

С друге стране, према наводима Живорада Дабића, приликом напада на села сеоске страже које су Срби били организовали у селима водиле су борбу са непријатељем, међутим цивилно становништво се почело склањати из својих кућа у околне шуме. Прва села у које су ушли припадници тзв. Армије БиХ је била су Радовље, Калотићи и сусједна села, пошто она нису имала адекватну заштиту. Међутим, примјера појединачне одбране у Радовљу је било, а такав је случај са Драганом Цвијетићем званим Бенеш који је бранио своју кућу и на крају извршио самоубиство активирајући бомбу како не би био заробљен.[34]

Драган Цвијетић Бенеш

Приликом напада на Доњу Зимчу рањен је Драган Кокотовић. Одмах по рањавању његови саборци, међу којима је био и Саво Глишић, износе га до Горње Зимче гдје се организују да га аутомобилом одвезе у болницу у Зеницу Небојша Стојанчевић. Небојша је успио прије него што је село потпуно окружено да се пробије до Зенице. Небојша Стојанчевић је свједочио да је Кокотовић био смјештен у болницу у Зеницу у одјељење на чијим вратима је био натпис „четничка соба“. Драган Кокотовић је од посљедица рањавања преминуо 21. јуна 1992. године.[35] 

Према наводима Живорада Дабића заједно са Драганом Кокотовићем погинуо је и Недељко Гаврић.  У борби са непријатељем погинули су још и Неђо Војновић, Рајко Глишић, Лазар Хрвачевић и Владимир Милановић.

                  Недељко Гаврић                   Неђо Војновић

                   Рајко Глишић                       Лазар Хрвачевић            

Цивилно становништво нападнутих села је махом спас од граната тражило у околним шумама. Тако Јасна Попић, предратна мјештанка Мухашиновића, свједочи да су цивили ишли у дубину села Мухашиновићи и почели се окупљати у једној шумици испод гробља Грабић. „Ту су дошле и друге жене са дјецом са Козараца и тај збјег је постепено постајао све бројнији. (…) Сједила сам са дјецом у том збјегу (увала окружена шумом). У неко доба дана поред нас је пала граната, али није експлодирала. Збјег се постепено почео пунити и са женама, дјецом и старима из удаљених села (Горње Зимче, Колошића, Топузовог Поља итд.).“[36]

Пошто је даља одбрана села била готово немогућа, јер су српске сеоске страже биле доведене у окружење, а такође су биле бројчано инфериорне у односу на снаге тзв. Армије БиХ, одлучено је да се крене у пробој према селу Подастиње у општини Кисељак. Тај правац пробоја изабран је након што су српске снаге из Чекрчића системом везе, шифрованом поруком, у Зимчу јавили да се „изврши пробој преко Горње Зимче, Колимбара и Колошића према Кисељаку.“[37]

Један од организатора пробоја Срба према Кисељаку био је Саво Глишић и он наводи да су и од Хрвата из Кисељака добили поруку да ће бити примљени и да крену у пробој према њима.[38]

Занимљиво је навести да су Срби из Високог, неколико мјесеци прије напада на српска села, израдили план пробоја према Илијашу. Према том плану извлачење становништва требало је да буде извршено правцем Горња Зимча – Бискупићи – Јужно Срхиње – Бањаруша – Збиље – Љубнићи – Илијаш. Међутим, ипак се одустало од ове маршруте што се испоставило као исправно јер је на дан напада, 20. јуна, у рејону града у засједи чекала већа јединица тзв. Армије БиХ.[39]

Убрзо се у два збјега скупило око 3.000 људи. Збјегови становништва налазили су се у Мухашиновићима (Тимина бара) и у Местовцима. Живорад Дабић свједочи шта се даље дешавало: „Оба збјега прикупили смо око 17 часова испод Местоваца, у близини гробља. Организовао сам начин кретања. На челу ове колоне одредио сам претходницу од тридесетак одважних момака наоружаних пушкомитраљезима чији је задатак био да неутралишу муслиманске војнике уколико би наишли на њих успут. Иза њих, на око 100 метара, ишле су двије чете, потом је с народом ишла једна чета, а за њима је ишао народ и на крају је ишао народ и још двије чете. На зачељу се кретало зачелно осигурање. Због услова на терену није се могла обезбиједити ширина маршевања у више колона већ је то била једна колона на једном путу.“[40]

Окупљени у збјег на Местовцима, Срби из височких села су одатле посматрали своје куће које су већ биле у пламену. Такође, могли су и да чују разне узвике војника тзв. Армије БиХ који су палили њихове куће. Живорад Дабић је описао и сам пробој према Кисељаку: „Одлучио сам да идемо правцем гробље у селу Местовци – Томића куће – Топузова коса – Столови – долина потока Пареш – село Подастиње (Кисељак). Кренули смо око 17 часова и врло брзо се наша претходница сукобила са муслиманима код Томића кућа на око 500 метара од нас. Енергично смо потиснули муслимане према Топузовој коси и наставили пут. Други сусрет с муслиманима био је на Топузовој коси гдје смо такође реаговали и отварањем ватре успјели смо да их одбацимо с Топузове косе. Муслимани су побјегли и на мјесту сукоба оставили један радио уређај РУП-15, један пушкомитраљез и два радио уређаја РУП-33. На заробљеном радио-уређају сам прислушкивао њихов разговор и сазнао сам да се они организују у кружну одбрану, наводно због тога што их ми нападамо. Ми смо наставили даље и током пута нас више нису нападали.“[41]

Приликом сукоба са групом војника тзв. Армије БиХ на Топузовој коси рањен је Љубиша Несторовић.[42] Њега су саборци носили све до села Подастиње у општини Кисељак.[43]

Карта пробоја Срба из села општине Високо према Кисељаку уз назначене локације двије засједе тзв. Армије БиХ

Такође, једна десетина бораца ХВО-а имала је задатак да оде у село Подастиње и сачека збјег Срба из Високог, а поред тога они су сигналним мецима показивали правац кретања колони како се не би десило да колона избјеглих Срба залута у шумама.[44]

Потребно је нагласити да је колона српских избјеглица била гранатирана током пробоја према Кисељаку. Још један интересантан детаљ износи Живорад Дабић. Наиме, око три часа ујутру, 21. јуна, збјег српских избјеглица дошао је до границе општине Кисељак, међутим наишли су на натпис „мине“. Управо због тог натписа колона Срба је одлучила да застане ту док не сване. „Кад се разданило кренуо сам да испитам наводно миниран терен. Нисам примјетио да има мина. Врло брзо сам угледао једну кућу и сеоску воду са коритом. Пришао сам кући и нашао човјека који се јако изненадио кад нас је видио. Од њега сам сазнао да је он из страха написао таблу ‘мине’. То је већ било село Подастиње, општина Кисељак.“[45]

Тиме је пробој Срба био завршен, пошто је управо село Подастиње био крајњи циљ пробоја. По доласку колоне избјеглих Срба у Подастиње Хрвати из овог села су показали хуманост тако што су изгладњеле и исцрпљене српске цивиле смјестили по кућама, нахранили, пресвукли дјецу из колоне итд. Вриједан историјски документ јесте видео-снимак који је начинио становник Подастиња Винко Шкоро. На том получасовном снимку Винко је снимио Србе у Подастињу, а уједно их је и кратко интервјуисао о околностима напада од стране тзв. Армије БиХ и о дочеку који су Хрвати припремили за њих у Подастињу.

Фотографије Срба у Подастињу 21. јуна 1992. године које је забиљежио Винко Шкоро

Занимљиво је навести да је најстарија особа која је била у збјегу Срба од Мухашиновића до Подастиња био Душан Дабић који је у том тренутку имао 89 година.

Душан Дабић фотографисан по доласку у Подастиње 21. јун 1992. године

С друге стране, најмлађа лица били су Дуња Попић, кћерка већ помињане Јасне, која је имала свега 45 дана, односно рођена је 7. маја 1992. године, као и Борис Ћулум који је био два дана млађи пошто је рођен 9. маја исте године.

Борис Ћулум у наручју баке Раде у Подастињу, 21. јуна 1992. године и Борисова фотографија из 2011. године.

По доласку у Подастиње Живорад Дабић је успоставио везу са командом бригаде ВРС у Илијашу и тада је добио наредбу да оружје које су посједовали Срби из колоне предају припадницима ХВО-а, а да ће их ХВО камионима пребацити до Раковице, односно до територије под контролом ВРС. Након тога Живорад је, заједно са двојицом војника ХВО-а, отишао у Кисељак гдје се састао са једним од команданата ХВО-а у Кисељаку. Након разговора с њим договорен је транспорт српских цивила према Раковици. Срби су превожени у два камиона „ТАМ – 150“ и „ТАМ – 4500“.[46]

Камион „ТАМ – 150“ ХВО-а којим су превожени српски цивили до Раковице

Међутим, иако је био договорен пријевоз прогнаних Срба из Кисељака до Раковице, страх код прогнаника за своју судбину је био присутан. О томе је свједочила Јасна Попић наглашавајући да се страх повећао оног тренутка када су војници ХВО-а спустили цераде на камионима и забранили српским цивилима да разговарају у току вожње.[47] Ипак, све те мјере предострожности су биле превентивног карактера и сви српски цивили су били безбједно превезени до Раковице.

Поред хуманог односа Хрвата из Подастиња према прогнаним Србима из Високог потребно је навести да су и протјерани Срби из села Добриње, такође у општини Високо, који су спас потражили у селу Гора у општини Какањ, наишли на једнако хуман третман какањских Хрвата. Према свједочењу Реље Гаврића, тадашњег мјештана села Добриње, једна муслиманка је обавијестила своју комшиницу Милену Јешић да се спрема напад на Добриње. Истог дана је у село дошао Паво Шљивић, командант ХВО Какањ, са двојицом војника који су понудили помоћ Србима овог села у пребацивању до Илијаша. Јединице ХВО-а Какањ су већ 21. јуна 1992. године „организовале и започеле превожење Срба до села Пољина и, даље, пјешке пребацивање у варешку општину – у села Славин и Планиница. Одатле су Срби наставили пут преко Вареша до села Округлица и Нишићи.“[48]

Приликом пробоја према Кисељаку поједини српски цивили били су заробљени од стране тзв. Армије БиХ. Један од њих је Младенко Аћимовић који се из Зимче повлачио према Кисељаку, међутим у току пробоја њега и једну групу од двадесетак Срба заробили су припадници тзв. Армије БиХ. Одмах по заробљавању он је био претучен и сви заробљени су затим превезени у логор у касарни „Ахмет Фетахагић“ у Високом. Он је ту провео четири мјесеца и у неколико наврата је био претучен од стране стражара. Крајем октобра 1992. године био је пребачен у Зеницу у КПД гдје је недуго затим осуђен за „нелегално посједовање оружја“ и осуђен је на годину дана затвора. У КПД Зеница је остао до 20. јуна 1993. године, а за то вријеме је био вођен на принудне радове. По изласку из КПД Зеница успио је да се пребаци према Кисељаку и даље на територију Републике Српске.[49]

Упркос томе што се 3.000 Срба успјело пробити према Кисељаку, остао је велики број српских цивила који није успио да се извуче из нападнутих села и они су исти дан или у данима који су услиједили заробљени од стране тзв. Армије БиХ. Неки од њих су и убијени на лицу мјеста. Тако су се мушкарци из села Паљике, пошто су увидјели да је немогуће даље пружати отпор, предали припадницима тзв. Армије БиХ. Они су одмах по предаји били малтретирани, а затим превезени у логор у касарну „Ахмет Фетахагић“, док су жене и дјеца из овог мјеста били одведени у дом културе у сусједно село Бузић Махалу. Ипак, два рођака, Рајко и Бошко Раковић нису хтјели да се предају 20. јуна, те су се они наставили скривати у селу. Други дан након напада на село једна патрола тзв. Армије БиХ је открила Рајка Раковића и убила га на лицу мјеста.[50]

С друге стране, Бошко Раковић тврди да је неколико патрола тзв. Армије БиХ, које су прошле кроз Паљике, видјело да је он остао у селу, али га нису дирале све до 23. јуна када га је једна патрола одвела у логор у касарну „Ахмет Фетахагић“. У том логору он је остао до 3. октобра 1992. године и за све то вријеме био је физички и психички малтретиран. У соби у којој је он био притворен од посљедица мучења преминули су 23. јула Стојан Гаврић и 17. септембра Владимир Самарџић.[51]

Такође, рођени брат Бошка Раковића, Војно, преминуо је у логору од посљедица мучења. Бошко је то овако описао: „Дана 31. августа 1992. године мој брат Војно, који се као заробљеник такође налазио у овој соби, иначе рођен 1933. године, тражио је да му се омогући да иде код љекара јер је претходно био тучен и малтретиран, разболио се и изнемогао. Стражари су га одвели у амбуланту и у њој, умјесто да га одведу код љекара, претукли га, а најјачи ударац је добио у предјелу тјемена иза лијевог уха. Када су га довели у собу видио сам да му крв цури из лијевог уха. Пришао сам до њега и покушао да му пружим помоћ. Он је под утицајем јаких болова бунцао и говорио нешто неповезано и видјело се да није био потпуно свјестан. Тражили смо да му се укаже љекарска помоћ, али том захтјеву није удовољено. Умро је сутрадан навече [1. септембар] око 21 час у мом наручју.“[52]

Из логора у Високом, Бошко Раковић је пребачен у КПД Зеница 3. октобра и тада су физичка малтретирања престала. Међутим, Бошку Раковићу је тада суђено „за учешће у непријатељској восјци“ и он је осуђен на 18 мјесеци затвора. У КПД Зеница је остао до 9. фебруара 1994. године када је пуштен на слободу и након чега се вратио у своје село, Паљике, гдје му је била супруга. На територију Републике Српске је прешао 16. јуна 1994. године.[53]

Поред већ наведене тројице Срба која су подлегла мучењу у самом логору, још су петорица Срба преминула од посљедица мучења након изласка из логора. Први од њих био је старац Светозар Крсмановић који је преминуо 23. јула 1992. године у свом селу. Иначе, према наводима Бошка Раковића он је био непокретан и болестан човјек.[54]

Новица Шљивић је током боравка у логору био претучен, а још прије рата он је био срчани болесник, и након што су га припадници тзв. Армије БиХ пустили из логора он је 19. новембра 1992. године преминуо од посљедица тортуре у Паљикама.[55]

Старац Ђорђо Топаловић је заробљен 21. јуна 1992. године након чега је одведен у логор у касарну „Ахмет Фетахагић“ гдје је био мучен, а након мучења пуштен је из логора. Међутим, од посљедица мучења је преминуо 21. маја 1993. године.[56]

У годинама након завршетка ратних сукоба у БиХ преминула су двојица бивших логораша из Високог. Ријеч је о Милошу Милановићу који је био заробљен 20. јуна у Калотићима те је у логору провео двадесетак дана. Преминуо је 14. марта 1999. године. С друге стране, Илија Панић је заробљен истог датума, али у селу Лијешеву одакле је одведен у подрум једне приватне куће у селу Доње Моштре, а затим у Мјесни уред Доње Моштре. Након што је са осталим заробљеницима ту и преноћио, одведен је у логор у касарни у Високом гдје је био подвргнут мучењу, а одакле је изашао путем размјене непознатог датума. Након завршетка рата настанио се у Бијељини гдје је и преминуо 29. јуна 2000. године.

Као што се види – заробљени Срби који су били у логору у касарни „Ахмет Фетахагић“ у Високом били су готово константно изложени физичком и психичком злостављању које је над њима вршено на разне начине. Као једна од метода мучења Срба у логору било је изгладњивање. Тако је, рецимо, Вукан Купрешак, који је живио у Калотићима, гдје је 20. јуна и заробљен, по доласку у логор имао 105 килограма, а када је размијењен, 30. августа 1993. године, имао је 69 килограма.[57]

Касарна „Ахмет Фетахагић“ у Високом, која је од априла 1992. године служила као логор за Србе, била је непосредно уз линију разграничења према српским положајима у Чекрчићима. Управо због тога, српски заробљеници били су изложени опасности од могуће артиљеријске или пушчане ватре. Стражари су заробљене Србе тјерали да „из соба, кроз отворен прозор, у правцу српских положаја, из све снаге вичу ‘Алаху екбер’. Уколико, по оцјени стражара, нису довољно гласно викали заробљеници су извођени у ходник и ту били жестоко претучени.“[58]

Осим тога, већина заробљеника је извођена у круг касарне на принудне радове односно на копање ровова и траншеја за потребе тзв. Армије БиХ.[59] Тако је од снајперског хица, 24. септембра 1992. године, убијен Миливој Бајић, док су дан касније од гелера гранате у логору „Ахмет Фетахагић“ погинули Трифко Глишић и Милија Крунић.

Као што је већ и наведено, заробљени мушкарци су најчешће одвођени у логор у касарни „Ахмет Фетахагић“ и у логор у касарни „Мајевица“, док је више од 200 жена и дјеца било затворено у Дому културе у селу Бузић Махала и у Друштвеном дому у Хлапчевићима. Поједине жене су повремено пуштане да оду кућама како би нахраниле стоку, али би се након тог посла одмах враћале у логор. Након седам дана проведених у Дому културе у Бузић Махали и Друштвеном дому у Хлапчевићима припадници тзв. Армије БиХ су пустили кућама жене и дјецу, али с мјером обавезног свакодневног јављања муслиманским властима.[60]

Такође, припадници тзв. Армије БиХ су, у данима након пробоја Срба према Кисељаку, кренули у претрес терена куда се кретала колона Срба. Као водиче они су користили заробљене Србе из тих села, јер су они јако добро познавали терен. Такав је био случај са Зораном Кретијом. Наиме, након што је изведен напад на његово село, Горњу Зимчу, за разлику од већина Срба који су кренули у пробој према Кисељаку он се сакрио код комшија Хрвата у селу. Већ 21. јуна у село су дошли припадници тзв. Армије БиХ, на челу са једним капетаном, жељећи да га приведу. Међутим, томе су се успротивиле комшије Хрвати, тако да је он био под њиховом заштитом. Неколико дана касније већа група припадника тзв. Армије БиХ (према Зорановим наводима између двије и три хиљаде војника) дошла је по њега тражећи да им он покаже куда се колона Срба пробила према Кисељаку. „Војска се распоредила у стријелце, гдје су били удаљени један од другог пет до 10 метара, а колона се пружала од Топузовог Поља до Моштра, а та је дужина око десет километара. (…) Војска која је ишла у претрес терена говорила је капетану да ме убију, да сам и ја четник, али је исти то спријечио. Приликом претреса терена војници су нашли један неисправан митраљез, док су остали улазили у српске куће у Доњој Зимчи, гдје су запалили кућу Виде Ћулума и Рајка Крсмановића. (…) Када смо дошли у Горњу Зимчу, гдје сам ја прије живио и познајем терен, затекли смо све куће попаљене као и пратеће објекте. Када смо дошли на Местовце јављено је од стране муслиманских војника да је пронађена мртва жена, те смо тада дошли на лице мјеста гдје смо затекли покојну Мару Вановац, коју сам иначе познавао, а ради се о старој и слијепој особи, која је испред штале лежала у локви крви.“[61]

Као датум страдања Маре Вановац узима се 20. јун 1992. године, јер је тада посљедњи пут виђена жива. Очевидаца њеног убиства није било све док у претресу терена муслимански војници нису пронашли њено тијело заједно са Зораном Кретијом.

Поред убистава Срба и одвођења у логоре забиљежен је и случај сексуалног злостављања. Наиме, у селу Кула Бањер, 27. јуна 1992. године, Асим Кадић је два пута заредом силовао Вановац (Неђо) Марту[62], рођену 1941. године.[63]

И у мјесецима који су услиједили било је примјера појединачних убистава преосталих Срба у селима око Високог. Тако је у свом селу, Мухашиновићима, 8. августа 1992. године, убијен Јован Шаренац, док је десет дана касније, 18. августа, такође у свом селу Доњој Зимчи убијен старац Благоје Ћулум.

Приликом напада на српска села у општини Високо, 20. јуна 1992. године, причињена је велика материјална штета. Припадници тзв. Армије БиХ су након заузимања села покретну имовину Срба отуђивали у данима након напада, а потом су куће паљене и уништаване.

Срби који су убијени или погинули 20. јуна у селима око Високог сахрањивани су од стране комуналног предузећа на српском православном гробљу у Високом. Њихови посмртни остаци су ексхумирани послије рата. Тако су, рецимо, посмртни остаци убијених чланова породице Вуковић након ексхумације сахрањени на гробљу у Пучилама код Бијељине пошто се једини преживјели из те породице, Неђо Вуковић, био населио у Бијељини.

Више о злочину у Високом можете погледати ОВДЈЕ.

Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.


[1] Записник о саслушању свједока Митре Мићановић, Основни суд у Козарској Дубици, број: Кри 14/97 од 9. 3. 1997. године.

[2] Записник о саслушању свједока Саве Глишића, Основни суд у Зворнику, број: Кри – 31/95 од 22. 1. 1995. године.

[3] ID: 632.

[4] ID: 17511.

[5] Записник о саслушању свједока Саве Глишића, Основни суд у Зворнику, број: Кри – 31/95 од 22. 1. 1995. године.

[6] Записник о саслушању свједока Бошка Раковића, Основни суд у Зворнику, број: Кри 163/94 од 24. 12. 1994. године.

[7] Записник о саслушању свједока Саве Глишића, Основни суд у Зворнику, број: Кри – 31/95 од 22. 1. 1995. године.

[8] РЦИРЗ, Изјава Живорада Дабића од 5. 3. 2010. године.

[9] Првостепена пресуда Кантоналног суда у Зеници у предмету против Едина Семића, број: 004-0-К-06-000 019 од 26. 3. 2007. године.

[10] Записник о саслушању свједока Бранке Радивојевић, Основни суд у Бањој Луци – одјељење у Котор Варошу, број: Кри 13/95 од 7. 9. 1995. године.

[11] Првостепена пресуда Кантоналног суда у Зеници у предмету против Едина Семића, број: 004-0-К-06-000 019 од 26. 3. 2007. године.

[12] Записник о саслушању свједока Бранке Радивојевић, Основни суд у Бањој Луци – одјељење у Котор Варошу, број: Кри 13/95 од 7. 9. 1995. године.

[13] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Нисета Рамића, број: X-KR-06/197 од 17. 7. 2007. године, стр. 13.

[14] Исто, стр. 15.

[15] Исто, стр. 17.

[16] Исто, стр. 16 и 18.

[17] Записник о саслушању свједока Зорана Дамјановића, Основни суд у Бањој Луци, број: Кри 69/95 од 3. 3. 1995. године.

[18] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Нисета Рамића, број: X-KR-06/197 од 17. 7. 2007. године, стр. 17.

[19] Записник о саслушању свједока Сретка Масала, Основни суд у Зворнику, број: Кри 120/96 од 12. 12. 1996. године.

[20] Неђо Вуковић је у више наврата свједочио о дешавању 20. јуна 1992. године у дворишту његове породичне куће у Колошићима. За потребе овог рада користићемо његову изјаву дату Основном суду у Бијељини 1995. године која је коришћена и у изради књиге Свједоци говоре – ратни злочини над Србима општине Високо 1992-1995.

[21] Записник о саслушању свједока Неђе Вуковића, Основни суд у Бијељини, број: Кри 138/95 од 17. 10. 1995. године.

[22] Исто.

[23] Исто.

[24] Исто.

[25] Свједоци говоре – ратни злочини над Србима општине Високо 1992-1995, РЦИРЗ, Бања Лука, 2012, стр. 116.

[26] Исто, стр. 117.

[27] Исто, стр. 118.

[28] Исто, стр. 79.

[29] Записник о саслушању свједока Слободана Бајића, Основни суд у Козарској Дубици, број: Кри 18/97 од 10. 3. 1997. године.

[30] Исто.

[31] Исто.

[32] Записник о прикупљању изјаве од лица Милована Крајишника, СЈБ Зворник, број: 12-1/02-2-230-139/07 од 1. 2. 2007. године.

[33] Записник о саслушању свједока Ненада Крајишника, Основни суд у Зворнику од 12. 12. 1997. године.

[34] РЦИРЗ, Изјава Живорада Дабића од 5. 3. 2010. године.

[35] Записник о саслушању свједока Саве Глишића, Основни суд у Зворнику, број: Кри – 31/95 од 22. 1. 1995. године.

[36] РЦИРЗ, Изјава Јасне Попић од 12. 2. 2011. године.

[37] РЦИРЗ, Изјава Радивоја Шљивића од 24. 4. 2012. године.

[38] Записник о саслушању свједока Саве Глишића, Основни суд у Зворнику, број: Кри – 31/95 од 22. 1. 1995. године.

[39] РЦИРЗ, Изјава Живорада Дабића од 5. 3. 2010. године.

[40] Исто.

[41] Исто.

[42] ID: 70840.

[43] РЦИРЗ, Изјава Јасне Попић од 12. 2. 2011. године.

[44] РЦИРЗ, Изјава Радивоја Шљивића од 24. 4. 2012. године.

[45] РЦИРЗ, Изјава Живорада Дабића од 5. 3. 2010. године.

[46] РЦИРЗ, Изјава Живорада Дабића од  5. 3. 2010. године.

[47] РЦИРЗ, Изјава Јасне Попић од 12. 2. 2011. године.

[48] Свједоци говоре – ратни злочини над Србима општине Високо 1992-1995, РЦИРЗ, Бања Лука, 2012, стр. 106.

[49] Записник о прикупљању изјаве од свједока Младенка Аћимовића, ЦЈБ Бијељина, број: 12-02/4- од 10. 5. 2006. године.

[50] Записник о саслушању свједока Бранка Раковића, Основни суд у Зворнику, број: Кри 161/94 од 19. 12. 1994. године.

[51] Записник о саслушању свједока Бошка Раковића, Основни суд у Зворнику, број: Кри 163/94 од 24. 12. 1994. године.

[52] Исто.

[53] Исто.

[54] Исто.

[55] Записник о прикупљању изјаве од лица Симе Шљивића, ЦЈБ Бијељина, број: 12-02/-4- од 30. 1. 2006. године.

[56] Свједоци говоре – ратни злочини над Србима општине Високо 1992-1995, РЦИРЗ, Бања Лука, 2012, стр. 182.

[57] Записник о саслушању свједока Вукана Купрешака, Основни суд у Козарској Дубици, број: Кри 15/97 од 9. 3. 1997. године.

[58] Записник о саслушању свједока Бошка Раковића, Основни суд у Зворнику, број: Кри 163/94 од 24. 12. 1994. године.

[59] Записник о саслушању свједока Рајка Топаловића, Основни суд у Бијељини, број: Кри 138/95 од 13. 10. 1995. године.

[60] Свједоци говоре – ратни злочини над Србима општине Високо 1992-1995, РЦИРЗ, Бања Лука, 2012, стр. 187-188.

[61] Записник о прикупљању изјаве од лица Зорана Кретије, ПС Јања, број: 12-01/4-1- /04 од 29. 12. 2004. године.

[62] ID: 46557.

[63] Првостепена пресуда Кантоналног суда у Зеници у предмету против Асима Кадића, број: 04 0 К 005141 13 К од 6. 2. 2014. године.