У љето 1992. године муслиманске војне формације из Сребренице и Церске су изводиле готово свакодневне нападе на српска села у ширем подручју Сребренице, Братунца, Власенице и Зворника. Нарочито се то односило на насеља која су у непосредној близини Сребренице или Церске. Једно од таквих насеља су и Шадићи Горњи. Шадићи Горњи су окружени муслиманским насељима Церском и Шадићима Доњим. Почетком ратних сукоба на простору Власенице, Срби из Шадића Горњих се организују у сеоске страже за чување села. Критичног дана, 15. августа 1992. године, када је извршен напад на село, тачније на засеоке Корита и Вуковићи, на положајима у Шадићима Горњим су се налазили управо мјештани тог села са оскудним наоружањем и без могућности давања неког јачег отпора.
Међутим, прије тог догађаја, муслимани из Церске су извели неколико мањих пјешадијских напада на одређене засеоке Шадића Горњих. Први такав напад је изведен 23. и 24. јуна 1992. године, на српске положаје у рејону заселака Јасиковци – Мишићи. Према наводима из Кривичне пријаве СЈБ Власеница[1] припадници тзв. Армије БиХ су 23. јуна 1992. године око 18 часова извршили пјешадијски напад на Јасиковце и Мишиће и том приликом убили Саву Бачића и Банета Видовића[2] који су се у том моменту налазили у извиђању непријатељских положаја. Након убиства тијела су однијела према селу Церска гдје су их масакрирали бајонетима и тупим предметима, а тијела су пронађена тек 22. марта 1993. године.
Након овог напада услиједио је поновни напад 4. и 5. јула 1992. године када су у одбрани положаја животе изгубили Љубиша Вукотић, Душан Деурић, Радомир Пантић и Чедомир Пајић. Тих дана село Шадићи Горњи је одбрањено од напада припадника тзв. Армије БиХ из Церске.
Недуго потом, 17. јула 1992. године, на својој њиви бива убијен из снајпера Боро Лазаревић. Његовом погибијом почела је мучна судбина породице Лазаревић, јер ће 23. децембра 1992. године погинути и Борина два брата Саво и Станко приликом непријатељске засједе у Цикотској Ријеци.[3]
Дан прије општег напада на Шадиће Горње 14. августа 1992. године у борбама је погинуо Богољуб Лазаревић.
У Службеној забиљешци СЈБ Власеница[4], као и у Кривичној пријави коју је поднијела СЈБ Власеница[5] и Извјештају ЦЈБ Бијељина[6], наводи се да су у раним јутарњим часовима око 04:30, 15. августа 1992. године припадници ТО Церска извршили напад на село Шадићи Горњи, тачније на засеоке Корита, Вуковићи и Лазаревићи. Том приликом на свиреп начин је убијено десет лица српске националности, а причињена је велика материјална штета у самом селу.
О организацији сеоских стража и самом нападу на село од стране припадника ТО Церска свједочанство је изнијело више лица, међу којима је и Марко Мишић: „Моја породична кућа налази се у Шадићима Горњим у центру села, општина Власеница, гдје сам се у критично вријеме и налазио са групом комшија, гдје смо се самоиницијативно организовали на заштити наших кућа. Моје комшије и ја били смо удаљени неких 200-300 метара према Рогосији, а даље према Церској гдје су живјела лица муслиманске националности. (…) Цивилно становништво (нејач, жене, дјеца и старци) су били смјештени у кућама које су биле мало више удаљене од нама тада опасне зоне која веже за Гробић, Корита, Вуковића брдо, Градина, а тамо даље је село Церска гдје су стационирани, по нашим информацијама, наоружани мјештани муслиманске националности. Напомињем да ни по чему нисмо изазвали напад, имали смо ловачко наоружање и неко лични пиштољ. Ујутру, око 04:30 часова, у зору 15. августа 1992. године, пошто смо се ми налазили на бочном десном дијелу, нисам био очевидац тог злочина, а сјећам се да су били пуцњеви, детонације, разарања, кукњава, вриска и повремене провокације на нашем дијелу. Пошто смо чули и претпоставили да се напад одвија по дубини наше територије у унутрашњости села, ја и група људи, која је била са мном, повукли смо се на сљедеће брдо које се зове Шевар и Врањевац одакле смо имали оптичку видљивост на читаво село Шадићи. Тада сам лично видио како горе куће, штале и сви помоћни објекти, народ како бјежи од муслиманске војске, рику стоке и све вријеме је праћено пуцњавом из пјешадијског наоружања и урлицима и повицима од стране њихових војника.“[7]
Милена Мишић која је у тренутку напада на село имала 11 година овако описује сеоске страже које су штитиле село: „Наведеног датума ја сам се налазила у селу Шадићи, гдје сам живјела у породичној кући заједно са својим родитељима, оцем Неђом и мајком Пејом и млађом сестром Сандром. Тада сам ја била малољетна, имала сам 11 година, али ми је остало у сјећању да је у јутарњим сатима, негдје око 03:30 часова, извршен напад на наше село од стране тзв. Армије БиХ у чијем саставу су били војници искључиво муслиманске националности. Непосредно уз само село налазиле су се сеоске страже ради чувања безбједности цивилног становништва које се налазило у селу. Међутим, с обзиром на бројчано надмоћније и боље наоружане војнике тзв. Армије БиХ приликом напада практично није пружан никакав отпор у заштити становника села од стране сеоских стража.“[8]
Драгиша Гаврић кобног јутра је био на стражи заједно са Стевом Лазаревићем и још неколицином мјештана: „Дана 15. августа 1992. године ја сам се налазио у селу Шадићи када је у јутарњим сатима, око 3:30 часова, извршен напад на наше село од стране припадника тзв. Армије БиХ у којој су били војници искључиво муслиманске националности. Село је било опкољено наведеним војницима са свих страна и од стране истих отварана је ватра из аутоматског наоружања. У селу се налазило око 20 кућа у којима је живјело око 20 цивила, а дио становништва је већ био избјегао због личне несигурности усљед ратних дејстава до којих је често долазило у окружењу. Управо из наведених разлога око села биле су постављене сеоске страже и ја сам се налазио на другој страни, на локалитету Корита. Међутим, приликом напада практично није пружен никакав отпор јер, како сам истакао, сеоске страже нису биле адекватно ни наоружане ни опремљене да заштите цивиле од било каквог јачег напада, тако да су војне формације, које су извршиле напад, одмах ушле у село без икаквог отпора и започели су са паљењем кућа и свих објеката који су се ту налазили.“[9]
Недуго након напада такозване ТО Церска на Шадиће Горње припадници Војске Српске Републике БиХ из Власенице су повратили контролу над овим селом. На лицу мјеста је извршен увиђај. У Записнику о увиђају који је сачињен 16. августа 1992. године од стране СЈБ Власеница детаљно је описан напад на Шадиће Горње, као и начин убиства српских цивила: „…мјесто, тј. село се протеже једном косом од правца сјевера према југу. Критичног дана, 15. августа 1992. године, између пет и шест часова, муслимани су напали српска села Вуковиће и Лазаревиће и то из три правца. Из правца Потајника напали су Лазаревиће, из правца Драгаша напали су јужни дио села Вуковићи и фронтално право на Вуковиће гдје је кућа Вуковић Петка. (…) На почетку села Вуковићи, од југа на удаљености око 50 метара од своје куће, нађен је заклан Мишић Неђо, син Томе, рођен 1958. године, отац троје дјеце, а поред тијела велика локва крви. (…) Недалеко од тога нађен је убијен Мишић Драго, син Спасоја, рођен 1937. године. Убијен је из ватреног оружја – рафалом. Затим је запаљена кућа власништво Мишић Неђе. (…) У овој кући жив, али рањен, запаљен је Мишић Миливоје, син Драге, рођен 1964. године, ожењен, отац троје дјеце. Леш је пола изгорио, тј. нађена је само контура људског тијела. Идући даље према сјеверу види се запаљена кућа Славка Мишића (…), а изнад куће на ливади заклана је Пеја Мишић, кћи Боже и Стоје, рођена 1957. године. Над Пејом Мишић је извршен прави злочин, иста је силована, затим оштрим предметом (нож) сјечена је око полног органа и ударена у предјелу потиљка тврдим предметом (највјероватније трнокопом), који је нађен поред леша. (…) Недалеко одатле запаљена је кућа Мишић Јованке. (…) Изнад куће, поред једног камена, заклана је Мишић Јованка, тако што је преклана по врату, силована, загрнута сукња и гаћице и трнокопом разбијено чело (велико удубљење на челу). (…) Мало изнад овог леша нађен је Мишић Томислав, син Јуроша, рођен 1964. године. Томислав је ножем – камом прободен у предјелу груди доњег дијела грудног коша. У наведеној рани, тј. унутра у стомаку Томислава, муслимани су убацили чауре од ловачких пушака и забодена је шприца са непознатим садржајем који је истиснут у тијело. На овом лешу види се да је глава потпуно ненормално поцрнила и обим главе се повећао него што би било нормално код смрти од убиства. На брду, тј. у њиви Вуковић Радивоја, а према кући истог човјека, у ливади нађен је леш Вуковић Гојка, сина Радована, рођен 1932. године. Исти је убијен из ватреног оружја – рафалом, вјероватно док је као цивил ненаоружан бјежао пред муслиманима.“[10]
Тијела Јованке Мишић и Томислава Мишића. На њима су видљиви трагови мучења који су претходно описани.
У Записнику се даље описује страдање Милана Лазаревића: „У засеоку Лазаревићи рањен је одборник СО Власеница Лазаревић Милан, син Душана и мајке Саве, рођен 30. јуна 1952. године, кога су муслимани ставили на једна дрвена врата и однијели у Церску.“[11]
Мирсад Сулејмановић је истражним органима Републике Српске дао изјаву у којој се осврнуо и на напад на Шадиће Горње. Између осталог, он је тврдио да су одборника СО Власеница, Милана Лазаревића, мртвог однијели у Церску те да му је том приликом један муслимански војник одсјекао прст на којем се налазила бурма.[12]
Стево Лазаревић описује да је чувао стражу са комшијама из села. Око четири часа ујутру село је нападнуто тако што су окружили засеоке Корита и Вуковиће, а затим ушли у наведене засеоке, гдје су након уласка почели палити куће, штале, а затим су убијали редом цивиле које су затекли у наведеним засеоцима. У изјави се даље наводи: „Покушавајући да се извучемо из окружења сишли смо у већ запаљен заселак Корита и у једној штали пронашли рањеног Лазаревић Милана, мог комшију и рођака кога смо ја и Гаврић Драгиша, онако рањеног у ногу ставили на једна дрвена врата и носили га од штале до једне ливаде на коју је већ стигла муслиманска војска, тако да смо ми морали назад, оставивши рањеног Милана и заједно са осталим дошли смо до засеока Врањево, а затим у заселак Вуковиће гдје је напад муслиманске војске био најјачи и гдје је страдало највише цивила. Када смо дошли у то село /Вуковиће/, напад муслиманске војске је престао. Почео сам са остатком комшија да претражујем терен и извлачимо мртве, погинуле и рањене. Сјећам се да смо најприје наишли на погинулог Гојка Вуковића изнад његове куће на удаљености од око 150 метара, а свима нама је познато да је ово лице ретардирано и да никада није носио никакво наоружање. Затим смо наишли на Јованку Мишић која је лежала на путу погођена у главу која јој је била разнијета. Након тога, на удаљености од 20 метара од Јованке, пронашли смо мртво тијело Томислава Мишића које је било измасакрирано, а у груди су му стављене чауре /патрони од ловачке пушке/, након тога пронашли смо остатке запаљеног тијела Миливоја Мишића. Напомињем да је око ових мртвих тијела било много трагова крви, из чега смо закључили да су сви побијени – погинули били мучени од стране муслиманских војника.“[13]
Истовјетно свједочење о масакру над Србима изнио је и Марко Мишић: „Са те наше локације видио сам да човјек лежи на њиви изнад своје куће, а касније, када је напад завршен, видио сам да се ради о мом комшији Гојку Вуковићу који је убијен када је излазио из своје куће, а чини ми се да је убијен метком кроз прса, а он уопште није био наоружан, био је цивил у цивилној одјећи и у прострелну рану у грудима ставили су му чауру од ловачке пушке у рану. (…) Након завршетка напада видио сам мртво тијело Пеје Мишић, која је била полугола, видио сам ране по тијелу у предјелу бутина, полног органа, стомака, била је крвава и највјероватније да је и силована, а њено тијело је било 50 метара од њене породичне куће. На другој страни, десет метара од те куће у селу Шадићи Горњи, видио сам Неђу Мишића који је заклан, а имао је и рану од метка у предјелу главе. У запаљеној кући Неђе Мишића пронашли смо запаљено тијело Миливоја Мишића, који је вјероватно био рањен, а након тога запаљен. Такође смо пронашли тијело Драге Мишића који је убијен. Недалеко одатле пронашли смо и тијела Јованке Мишић и видио сам да јој је био скинут доњи веш и вјероватно је била силована, а после убијена трнокопом који смо пронашли поред њеног тијела, а била је видљива рана у предјелу главе. Недалеко од њеног тијела пронашли смо тијело Томислава Мишића, рођен 1964. године који је са ножем распорен у предјелу грудног коша и стомака. Тада сам видио да су се у унутрашњости утробе налазиле чауре од ловачког наоружања, а у груди је забодена шприца – инјекција нама непознатог садржаја. Касније сам чуо да је истовремено био напад и на други засеок Корита од стране муслиманске војске и да су тада ухватили мјештана села Милана Лазаревића, од оца Душана, рођен 1952. године у селу Лазаревићи, тада су муслимани ухватили њега живог, који је био рањен и одвукли га према Церској. (…) Послије је Лазаревић пронађен мртав на Гробићу. Сјећам се да је тада погинуо и рођак од мјештана који се налазио у том селу, а ради се о млађем момку од око 20 година, а звао се Сретен Томић, а носио је надимак Бели. Сјећам се да је тада била рањена Радојка Мишић, а рањена је у предјелу стомака, а од задобијене повреде након десетак дана умрла је.“[14]
Већ помињана Милена Мишић је као дјевојчица, заједно са млађом сестром Сандром, преживјела напад на Шадиће Горње. У изјави датој службеницима ПС Власеница она овако описује шта се десило у ноћи 14. на 15. август 1992. године: „Мене је пробудила мајка прије избијања напада када је мога ујака Миливоја позвао његов отац Драго да га замијени на стражи и у том моменту када је изашао на врата која су била отворена одмах је и рањен. Мајка је потом помогла Миливоју да се врати у кућу, а затим су долазиле комшије да виде шта се десило. Убрзо су исти напустили кућу, а онда је дошао Томислав Мишић који се није дуго задржао и када је он изашао, а за њим и моја мајка, онда се чула пуцњава са свих страна. Ја сам стајала на сред собе са сестром Сандром која је имала пет година и биле смо јако уплашене. Ујко Миливоје који је лежао рањен на кревету рекао нам је да легнемо на под и да је то безбједније за нас. Лежале смо на поду око 15-20 минута и након тога је престала пуцњава. Мој ујак је два до три пута затражио да му донесем воде, што сам ја и учинила, али одмах након тога смо видјеле да је он, практично, подлегао повредама јер смо га ми дозивале, али он није давао никакве знаке живота. Након што је престала пуцњава из ватреног наоружања ја и Сандра која је била уз то и боса, пошли смо до куће од стрица Томислава. Приближавајући се кући, ми смо видјеле велику групу непознатих војника и нисмо знале о коме се ради. Један од њих стајао је на улазним вратима куће и, с обзиром на то да је видљивост била мала, јер још није било свануло, ја сам мислила да је то мој стриц Томислав и у том увјерењу повикала ‘знаш ли да је изумро ујко Миливоје?’ У том моменту с леђа ми је пришао наоружани војник којег нисам познавала и упитао ме: ‘Који Миливоје?’ Ја сам одговорила да је то Миливоје Драге Мишића из Јасиковица. Он ми је тада рекао да Миливоја нису убили њихови војници него ‘четници’. Ја сам тад схватила да се ради о војницима муслиманске националности и управо у том моменту они су се окупили око мене и сестре, а онда сам примијетила како из позадине наведене групе људи према нама се гура, кроз масу, Шахбаз, (…), а са њим човјек којег сам од раније познавала из виђења, с тим да му не знам име и презиме. Био је средњих година, имао је бркове, који је био изразито висок и крупан. Кад су дошли испред нас, Шахбаз ме је упитао откуд ја ту кад не смијем бити, а ја сам му одговорила да сам хтјела да дођем кући и да сам пожелила да будем ту, а овај други, коме не знам име, питао ме је да ли знам колико има војске на том подручју. Ја сам му одговорила да не знам и да то мене не интересује, а онда је Шахбаз питао знам ли гдје ми је отац, ја сам рекла да не знам, питао ме је за маму и ја сам рекла да је изашла из куће када је Миливоје рањен и да не знам гдје је она. Шахбаз ме је затим питао да ли знам отићи до бабе која се налази у селу Цикоте, ја сам одговорила да знам, а онда је неки који се налазио на мјесту гдје је погинуо мој Томислав и баба Јованка Мишић, звао ‘доведите је горе, мајку јој четничку’. Једно НН лице у војној униформи и наоружано из наведене групе ме је онда повукло за руку, а Сандра је онда почела плакати као и ја. Шахбаз је рекао том лицу да ме не дира, односно да ме пусти, што је овај и урадио. Шахбаз је онда том лицу наредио да ме испрати до трафо станице која се налази изнад кућа, удаљена око 200 метара, да исто тако нико не смије пуцати за нама. Ја и сестра смо пошле са наведеним лицима и када смо пролазили кроз неко шибље видјела сам да жена лежи, али нисам могла препознати о коме се ради. Ја сам хтјела да приђем да видим о коме се ради, али он ми је наредио да идем даље да немам шта да гледам. Ја и Сандра смо наставиле кретање и отишле смо до села Врањевац гдје смо среле још људи, односно мјештана села Шадићи које сам ја питала да ли знају шта за моју маму и тату. Добила сам одговор да они не знају ништа и да их они нису видјели. Међу наведеним грађанима били су Пелка Мишић, којој сам рекла да је њен син Миливоје изумро у мојој кући, Вида Ковачевић и други. Неко је ту коментарисао да су куће у селу запаљене, а касније се испоставило да је у нашој кући изгорио Миливоје, с обзиром на то да су само пронађене кости. После два и по часа хода сазнали смо, ја и сестра, да су мој отац и мајка погинули, као и Драго Мишић, Јованка Мишић, Томислав Мишић и Гојко Вуковић. Имам сазнања да је моја мајка заклана и измасакрирана по разним дијеловима тијела и да је ухваћена жива, да је тад молила да мене и сестру макар оставе живу.“[15]
Тијела убијених с лијева на десно: Пеја Мишић, Неђо Мишић, Драго Мишић, Гојко Вуковић, Јованка Мишић и Томислав Мишић. На фотографији су јасно уочљиве ране на тијелу Пеје Мишић како су свједоци и тврдили.
Приликом напада на село причињена је велика материјална штета. Душан Лазаревић тако наводи да су у засеоку Лазаревићи запалили све куће.[16] Сава Вуковић тврди да је укупно запаљено 11 кућа у нападу на село Шадићи Горњи.[17] Као што је већ и наведено, запаљене куће су биле у власништву Неђе Мишића, Славка Мишића, Јованке Мишић, Ђокана Лазаревића, Петка Вуковића, Јована Вуковића, Саве Лазаревића, Душана Лазаревића и Богољуба Лазаревића. Такође је запаљена и стара кућа која је у власништву Анђелка и Душана Лазаревића.[18]
Уништене куће Срба у Шадићима Горњим. На другој фотографији је кућа Петка Вуковића.
[1] Кривична пријава, СЈБ Власеница, бр. 15-19/02-230-38, од 4. 3. 1994. године.
[2] Према наводима из Извода из МКУ и Увјерења о погибији Бане Видовић је погинуо 24. јуна 1992. године.
[3] Више о погибији Станка и Саве Лазаревића у дијелу Злочин у Цикотској Ријеци.
[4] Службена забиљешка, СЈБ Власеница, бр. 02-230, од 16. 8. 1992. године.
[5] Кривична пријава, СЈБ Власеница, бр. 01-13/02-230-139, од 2. 10. 1992. године.
[6] Извјештај о учињеном кривичном дјелу геноцид и других кривичних дијела ратног злочина, ЦЈБ Бијељина, бр. 12-02/4-230-163/05 и 140, од 9. 2. 2006. године.
[7] Записник о прикупљању изјаве од лица Марка Мишића, ПС Власеница, бр. 12-1-9/02-230-477/05, од 8. 11. 2005. године.
[8] Записник о прикупљању изјаве од лица Милене Мишић, ПС Власеница, бр. 12-1-9/02-230-168/05, од 20. 7. 2005. године.
[9] Записник о прикупљању изјаве од лица Драгише Гаврића, ПС Власеница, бр. 12-1-9/02-230-271-/05, од 21. 7. 2005. године.
[10] Записник о увиђају, СЈБ Власеница, бр. 01-13/01-02-230-, од 16. 8. 1992. године.
[11] Исто.
[12] Изјава Мирсада Сулејмановића, СЈБ Милићи, бр. 15-17/02-222-57/93, од 31. 5. 1993. године.
[13] Записник о прикупљању изјаве од лица Стеве Лазаревића, ПС Власеница, бр. 12-1-9/02-230- /05 од 6. 7. 2005. године.
[14] Записник о прикупљању изјаве од лица Марка Мишића, ПС Власеница, бр. 12-1-9/02-230-477/05 од 8. 11. 2005. године.
[15] Записник о прикупљању изјаве од лица Милене Мишић, ПС Власеница, бр. 12-1-9/02-230-168/05 од 20. 7. 2005. године.
[16] Службена забиљешка, СЈБ Власеница, бр. 02-230 од 16. 8. 1992. године.
[17] Доступно на: https://www.youtube.com/watch?v=6sMorhRzWPY, посјећено 12. 2. 2021. године.
[18] Записник о увиђају, СЈБ Власеница, бр. 01-13/01-02-230- од 16. 8. 1992. године.
