Custom Linkovi

Етнички мјешовита општина Власеница се и прије почетка ратних дешавања налазила у језгру националних нетрпељивости. Такво стање кулминира у прољеће 1992. године када долази до првих оружаних сукоба у средњем Подрињу. Пошто је дио тадашње општине Власеница био наслољен на подручје општине Сребреница, коју су доминантно контролисале снаге тзв. Армије БиХ, српска села Власенице често су била изложена нападима.

Село Рогосија и сусједна села Доњи Залуковик, Којчевина, Тикварићи и Неђељишта били су настањени искључиво српским становништвом. Почетком оружаних сукоба 1992. године мјештани тих села су организовали сеоске страже у циљу одбране од напада муслиманских оружаних формација из Церске.[1]

О претходним нападима на село Рогосија свједочи мјештанин Славко Ашћерић: „Дана 7. априла 1992. године, муслимани из сусједних села су извршили изненадни оружани напад на Рогосију, због чега смо сви ми мјештани морали да избјегнемо из својих кућа и побјегнемо у село звано Брда. Сутрадан смо се вратили у село, јер је дошао тадашњи предсједник општине Станић са милицијом и организовали смо заједнички састанак са муслиманима на коме је договорено да нас муслимани више не нападају. И поред тога, један број мјештана је напустио село и отишао у безбједнија мјеста код своје родбине, а ја сам са својом супругом остао.“[2]

Други напад на Рогосију Ашћерић описује овако: „Дана 2. јула 1992. године, у Рогосију је дошао представник муслимана из Коркутовића. Дошао је у кућу Радивоја Ашћерића, мог рођака и рекао да нема потребе да се плашимо, да бјежимо из села и да нас муслимани неће дирати јер је он главни за Коркутовиће. Сутрадан увече, муслимани из сусједних села напали су Рогосију, пуцајући са свих страна. Ја сам изашао из куће и придружио се осталим мјештанима са намјером да пружимо отпор уколико муслимани упадну у село. Ту ноћ смо провели ван кућа, а све вријеме падала је киша. По сванућу, киша је престала, а моја жена је дошла и донијела ми је одијело да се пресвучем. У том моменту муслимани су поново извршили снажан напад и сви мјештани су на брзину напустили село, међу којима и моја супруга, а ја сам остао сам. Пустио сам стоку из штала, а затим сам отишао код осталих мјештана ван села, али нисам нашао никога, већ сам на једном мјесту затекао седморицу људи из села Цикоте, који су кренули у помоћ нама у Рогосији. Код куће Митра Бјелогрлића, која се налази на рубу шуме, изнад Рогосије, нашли смо тијели Алемпић Станимира из Рогосије, који је био убијен од стране муслимана, а у његовој близини био је рањен Бобар из Цикота, чије име не знам. Тијело Станимира смо оставили у подруму Митрове куће, а рањеног Бобара смо однијели са собом у Шадиће, а одатле га пребацили у Власеницу. Пошто су сви мјештани напустили село Рогосију, муслимани су опљачкали све куће, одвели стоку са собом и запалили село.“[3]

Након ова два напада на Рогосију у њој није било цивилног становништва, међутим она се налазила на првој линији фронта. Због сталне пријетње да ће муслимани из правца Церске напасти српска села, српске сеоске страже су се укључиле у Трећи пјешадијски батаљон Власеница. Већину бораца на положајима у Рогосији чинили су мјештани напријед наведених српских села. Положаји су држани све до 26. септембра 1992. године, само с једним циљем и то да се заштите српска села и нејач у селима на том локалитету.“[4]

Дана 25. и 26. септембра 1992. године, у раним јутарњим часовима, извршен је широк и систематичан напад на српска села Рогосију и Неђељишта. Усљед тог напада, српско становништво из села Неђељишта је прогнано у сусједна села, а приликом упада муслиманских оружаних формација ТО Церска, село Неђељишта је опљачкано, порушено и запаљено, док је у селу запаљена и основна школа.[5]

У раним јутарњим часовима 26. септембра 1992. године извршен је трећи напад на Рогосију с циљем да се нанесу што већи губици у људству, а при чему су употребљивани разни методи иживљавања и нечовјечног поступања према заробљеницима.[6]

Свједок напада на Рогосију била је Драгослава Пантић која је навела: „Критично јутро око шест часова на нашу чету су напале муслиманске формације из два правца, као и са бокова, што значи да смо били у окружењу тог момента. Познато ми је да нас је било укупно око 90 бораца који су се налазили на линији разграничења. (…) Борба са муслиманима трајала је од шест до десет часова, када смо се ми извукли, а муслимани упали у наше ровове. Мој вод је остао без муниције. Наводим да је скоро сваки борац имао само три до четири метка која је чувао за себе.“[7]

Приликом напада на Рогосију муслимани су користили и методе застрашивања о чему је у изјави свједочила и Драгослава Пантић: „Приликом напада муслимани су имали пратеш који је носио канте са којима је лупао, као и мегафон са којим су објављивали да се предамо, а мене су лично препознали и псовали ми мајку и да ће ме рашченути.“[8]

Још један учесник одбране, Зоран Петровић, тврди: „Дана 26. септембра 1992. године, око шест часова, наш положај муслимани из села Церске су напали сприједа и отпозади. Наша чета је бројала око 80 бораца. Моја десетина се налазила на лијевом крилу чете. Муслимани су запуцали сприједа, а истог момента и слеђа. Међу нама је настала паника, једни смо се окренули унатраг, а једни смо пуцали напријед.“[9]

И Зоран Петровић спомиње методе застрашивања: „Приликом напада на нас, муслимана је било много више од нас и они су узвикивали ‘држите четнике’ и ‘кољите све пред собом’.“[10]

Такође, и овај свједок износи податак да су браниоци села оскудијевали са муницијом: „У овој борби свим борцима је било при крају муниције, а они који нису имали су позајмљивали једни од других по десет метака.“[11]

Тијело Драгомира Јаћимовића на коме се види очигледна рана од клања

Искуство у одбрани Рогосије изнио је и Добривоје Јурошевић: „На положају је било укупно око 100 бораца, а по неким процјенама муслиманске снаге бројале су око 700 људи. Напад је почео око шест часова изјутра, а главни удари били су са бочних страна и са леђа. Наше положаје су тукли пјешадијским наоружањем, минобацачима и ручним ракетним бацачима званим ‘зоље’. Борба је трајала до 11 часова. Током ове борбе био сам рањен у груди и у обје ноге. Такође сам видио да су током борбе погинули мој брат Љубомир, Јаћимовић Драгомир, Станишић Неђо (…) Када сам наишао на тијело погинулог брата Љубомира, покушао сам да га повучем са лица мјеста, али у томе нисам успио јер сам и ја био рањен. У 11 часова моја јединица је кренула у пробој из обруча и у томе је и успјела, а мене су кроз обруч изнијели рањеног.“ [12]

Након рањавања и извлачења из обруча Добривоје бива хоспитализован у болницу у Милићима, а недуго потом тијела убијених бораца су допремљена у болницу због идентификације. „Ја на ову идентификацију нисам ишао, али сам чуо да су тијела свих погинулих и рањених српских бораца, који су остали на мјесту борбе била страховито измасакрирана.“[13]

О пробоју из обруча тог јутра говори и Мирољуб Драшковић: „Јаке муслиманске оружане снаге извршиле су око шест часова ујутру изненадни напад на наш положај у Рогосији. Борба са њима трајала је до 11 часова. Како нисмо били у могућности да пружимо даљи отпор, одлучили смо се на пробијање обруча, у чему сам учествовао и ја. Пуцњава је била скоро престала када сам чуо глас Пејновић Горана како запомаже и вришти, па сам претпостављао да је он био ухваћен жив од стране муслимана.“[14]

Детаљан опис планирања и извршења напада на Рогосију видљив је и из изјава муслимана који су били непосредни учесници напада. Тако Халил Бећировић о нападу говори: „У саму акцију кренули смо 26. септембра 1992. године ујутро између три и четири часа. Кренули смо са локације зване Велика њива која се налази изнад села Коркутовићи. Било нас је око 300 људи, сви борбено способни и сви распоређени у три групе. Имали смо задатак да опколимо српске положаје и уништимо српску војску. (…) На саму Рогосију дошли смо око пет часова ујутро, средили се и припремили за напад, тако да смо у напад кренули нешто прије шест часова. Прије него што смо кренули у ту акцију наши извиђачи су дуго, можда свих десет дана, извиђали положаје српске војске..“[15]

Позивање на предају, о којем је говорила Драгослава Пантић, у исказу износи и Халил: „Неко од бораца, коме не знам презиме, узео је мегафон и говорио ‘предајте се, четници, опкољени сте’.“[16]

Након битке и повлачења бранилаца Рогосије, муслиманске формације су вршиле иживљавања над заробљеницима и погинулим браниоцима. Један од облика мучења било је спаљивање људи. Халил Бећировић тврди: „Један војник је извадио из цистерне десет литара нафте, па смо тако нафтом палили српске војнике. Ко је све палио тачно не знам. Знам, јер сам видио, да је запаљен један српски војник, а да ли су паљени и остали не знам јер сам убрзо као курир морао отићи у Церску.“[17]

Изгубљене положаје на Рогосији Војска Републике Српске је сутрадан повратила, а након тога пронађена су масакрирана тијела бранилаца Рогосије.

У Кривичној пријави МУП-а Републике Српске се наводи: „Дана 26. септембра 1992. године, око осам часова, ИКМ са Рогосије, путем радио-везе, обавијестило је команду 3. ПБ Власеница и СЈБ да су припадници тзв. Армије БиХ из Церске, истог дана око шест часова напали са свих страна на српске положаје у селу Рогосија. Након примљеног обавјештења организована је помоћ линији одбране на Рогосији, те је село ослобођено, а након ослобађања на лицу мјеста нађени су трагови нечовјечног понашања припадника тзв. Армије БиХ над рањеним или заробљеним српским борцима, као и над борцима који су се предали или остали без средстава за одбрану. Такође су вршили мучења заробљених српских војника који су одложили оружје, предали се или остали без средстава за одбрану, на тај начин што су им живим вадили очи, одсијецали поједине дијелове тијела, клали испод врата, палили их, разбијали главе тупим предметима, пробадали их ножевима по читавом тијелу и вршили друга звјерства.“[18]

Такође, и Мирољуб Драшковић свједочи о размјерама масакра над заробљеницима који је затекао приликом повратка изгубљених положаја: „У једном рову пронашао сам Милана Мијића, Мићу Митровића и још једног кога нисам познавао. Видио сам да је Мијић био заклан, као и овај војник кога нисам познавао, а Митровићу је била разнесена глава од ударца тупим предметом, односно, вјероватно сјекиром јер је мозак био расут око његовог тијела. Друге повреде на њиховим тијела нисам загледао. Од других који су били на идентификацији убијених српских војника, чуо сам да је Горан Пејновић био такође масакриран, а да му је полни орган био одсјечен.“[19]

У поменутој кривичној пријави наводи се и сљедеће: „Све повреде нађене на лешевима указују на то да су српски борци мучени уз употребу маљева, сјекира, разних сјечива, специјално направљених ножева за клање, паљењем живих заробљеника или рањених, пуцањем из близине у главу рањених и слично.“[20]

Тијела Миће Митровића, Љубомира Јурошевића и Душана Ђурића на којима су видљиви трагови иживљавања и масакрирања

У обдукцијском налазу се наводи да је тијело Миће Митровића изложено великим повредама на предњој страни лобање те да недостају мождана ткива и да је рана прекривена црвима.[21]

Још један од облика мучења видљив је на тијелу Жарка Продановића. „На грудном кошу више расјекотина ножем, као и двије до три расјекотине испод врата, са десне стране грудног коша отвор у грудну шупљину, а около згрушана крв. Све ране уцрване. Лијева половина главе промијењена са расјекотинама лобање без можданог ткива, такође уцрване. Лице унакажено, крваво. Десна подлактица здробљена, а у предјелу доњег дијела трбуха са лијеве стране расјекотина равних ивица у дубини до цријева.“[22]

Тијело Жарка Продановића на којем су видљиве ране описане у обдукцијском налазу

Милован Мијић је ишао тога дана на идентификацију жртава у болницу у Милиће и тамо је препознао брата Милана: „Отишао сам у болницу у Милиће гдје су била допремљена тијела погинулих бораца. Видио сам да су сви били масакрирани, а поједини спаљени до те мјере да их је родбина једва препознала. Глава мог брата, на десној страни, била је потпуно разбијена и претпостављам да је то било од ударца тупим предметом, на десној мишки имао је убод ножем, а  тијело било му је спаљено, осим лијевог рамена и лијеве стране лица.“[23]

У обдукцијском налазу за Милана Мијића се наводи да је у предјелу главе имао више расјекотина, а тијело је било потпуно угљенисано.[24]

Угљенисано тијело Милана Мијића на којем су видљиве повреде из обдукционог налаза

Kao што је и наведено, поједине српске борце припадници тзв. Армије БиХ су спаљивали. Поред Милана Мијића, такав је случај и са Милованом Ковачевићем, Миломиром Продановићeм и Миланом Вујичићем. У обдукцијском налазу за тијело Милована Ковачевића стоји: „Угљенисани леш са свих страна са изгорјелом кожом, поткожним ткивом и дијелом мишића.“[25]

Угљенисано тијело Миломира Продановића на којем се види изливени мозак у предјелу десне стране расјечене лобање

У обдукцијском налазу за Милана Вујичића се налази: „Дјелимично угљенисани леш са више повреда на лицу и врату нанесених дијелом оштрим, а дијелом тупим оруђем. На десној шаци нема прстију – дијелом одсјечени, а дијелом угљенисани. На грудном кошу и абдомену више убодних рана нанесених оштрим предметом. Десна поткољеница, нешто испод кољена, одсјечена, неравних ивица. Комплетне ране нападнуте црвима.“[26]

Угљенисана тијела Милована Ковачевића и Миломира Продановића

Угљенисана тијела Милана Вујичића и Веле Мајсторовића

Заједничкој сахрани српских жртава убијених у Рогосији присуствовао је државни врх Републике Српске на челу са предсједником др Радованом Караџићем.

Предсједник Републике Српске др Радован Караџић на сахрани српским жртвама у Рогосији

Послије рата породице убијених су самоиницијативно подигле неколико појединачних спомен-плоча на Рогосији. Тако је подигнута спомен-плоча Драгомиру Јаћимовићу, као и Милету Станишићу.

Спомен-плоче Милету Станишићу и Драгомиру Јаћимовићу на Рогосији, фотографисано јуна 2022. године

Такође, поред појединачних спомен-плоча на Рогосији је подигнут централни споменик за све Срба који су убијени 26. септембра 1992. године.

Споменик подигнут у част српских жртава на Рогосији, фотографисано јуна 2022. године

Више о злочину у Рогосији можете погледати ОВДЈЕ.

Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.


[1] Извјештај о учињеном кривичном дјелу геноцид и других кривичних дјела ратног злочина, ЦЈБ Бијељина, бр. 12-02/4-230-163/05 од 9. 2. 2006. године.

[2] Записник о саслушању свједока Славка Ашћерића, Основни суд Власеница од 21. 2. 1995. године.

[3] Исто.

[4] Кривична пријава, СЈБ Власеница, број: 15-19/02-230-КУ-22 од 28. 5. 1993. године.

[5] Извјештај о учињеном кривичном дјелу геноцид и других кривичних дјела ратног злочина, ЦЈБ Бијељина, број: 12-02/4-230-163/05 од 9. 2. 2006. године.

[6] Кривична пријава, Војно тужилаштво при Сарајевско-романијском корпусу Соколац, број: 15-19/02-230-__-22 од 28. 5. 1993. године.

[7] Изјава Драгославе Пантић, СЈБ Власеница.

[8] Исто.

[9] Изјава Зорана Петровића, СЈБ Власеница, број: 15-19/02-230 од 17. 6. 1993. године.

[10] Исто.

[11] Исто.

[12] Записник о саслушању свједока Добривоја Јурошевића, Основни суд Власеница, од 21. 2. 1995. године.

[13] Исто.

[14] Записник о саслушању свједока Мирољуба Драшковића, Основни суд Власеница од 22. 2. 1995. године.

[15] Записник о саслушању Халила Бећировића, Основни суд Власеница од 15. 4. 1993. године.

[16] Исто.

[17] Исто.

[18] Кривична пријава, СЈБ Власеница, број: 15-19/02-230-КУ-22 од 28. 5. 1993. године.

[19] Записник о саслушању свједока Мирољуба Драшковића, Основни суд Власеница од 22. 2. 1995. године.

[20] Кривична пријава, СЈБ Власеница, број: 15-19/02-230-КУ-22 од 28. 5. 1993. године.

[21] Обдукцијски налаз – Мићо Митровић, Болница Милићи.

[22] Обдукцијски налаз – Жарко Продановић, Болница Милићи.

[23] Записник о саслушању свједока Милована Мијића, Основни суд Власеница од 20. 2. 1995. године.

[24] Обдукцијски налаз – Милан Мијић, Болница Милићи.

[25] Обдукцијски налаз – Милован Ковачевић, Болница Милићи.

[26] Обдукцијски налаз – Милан Вујичић, Болница Милићи.