Custom Linkovi

Први сукоби у Мостару почели су у априлу 1992. године. Наиме, 3. априла 1992. године у диверзији хрватских снага на касарну „Сјеверни логор“ у Мостару погинуо је Кисић (Младен) Перо[1]. Наиме, тога дана је испред касарне паркирана цистерна напуњена експлозивом који је накнадно активиран. Занимљиво је навести да је цистерна напуњена експлозивом у мјесту Драгљани код Вргорца у Хрватској.[2]

С лијева на десно: фотографија Пере Кисића; изглед касарне Сјеверни логор након експлозије цистерне

Непосредно након ове диверзије у Мостару муслиманско-хрватске паравојне формације почеле су блокирати путне правце од Мостара ка Чапљини. Тако су муслиманско-хрватске снаге из рејона Шарића харема дејствовале по магистралном путу док је у граду била блокирана главна Улица маршала Тита. Након што је саобраћај на магистрали Мостар –Чапљина обустављен он је пресумјерен на регионални пут Мостар-Ходбина-Губавица-Бивоље Брдо-Домановићи-Тасовчићи. Међутим, муслиманско-хрватске паравојне снаге су у рејону Бивољег Брда биле блокирале и овај пут, а након тога једина веза између Мостара и Чапљина била је жељезница. Ипак, муслиманско-хрватске паравојне снаге су 12. априла „у рејону винограда код аеродрома Ортијеш, извршиле организовани напад на теретни воз који се кретао према Чапљини. Тиме је обустављен саобраћај и на тој саобраћајници, што је довело до потпуне изолације и блокаде Мостара.“[3]

С друге стране у Потоцима су муслиманско-хрватске снаге, 19. априла поставиле барикаду на магистралном путу и тиме блокирали Мостар и са те стране.[4]

У мјесту Буна је, 12. априла, нестао припадник ЈНА Перуновић (Василије) Милош[5]. Након заробљавања он је одведен у непознатом правцу и од тада му се губи сваки траг. До данас његови посмртни остаци нису пронађени те се он води као нестао. Постоје индиције да је одведен у логор „Лора“ у Сплиту гдје је физички злостављан и од посљедица тортуре је преминуо.[6]

Приликом гранатирања села Ходбине, 20. априла, у пољу недалеко од своје куће погинуо је Кајго (Јово) Миленко[7]. Он је био прва цивилна жртва рата у овом селу.[8]

Какви су међуљудски односи били непосредно пред почетак ратних сукоба у Мостару објаснио је један од тадашњих мјештана Мостара, Мирко Крсмановић. Он је свједочио да су се „осјетила политичка превирања у Мостару и долазило је до неспоразума и на послу и на другим мјестима између Срба, Хрвата и муслимана. Муслимани су посебно испољавали мржњу према Србима у виду пријетњи, тврдећи да ће сви Срби бити протјерани преко Дрине и да нема опстанка са другим нацијама на подручју Мостара.“[9]

Он даље наводи да како се рат ближио тензије су биле све веће „јер су муслимани и Хрвати говорили да је њихов Мостар, а и једни и други су тврдили да је Србима мјесто да иду преко Дрине и напусте Мостар. Њихова парола је била: `Срби преко Дрине у три пичке материне.`“[10]

Након блокаде Мостара припадници ЈНА нашли су се у веома тешком тактичком положају јер им је била пресјечена линија снабдијевања као и могућност сигурном проласка јединица из Невесиња према Мостару у случају слања испомоћи. Уједно са тешком ситуацијом за ЈНА у сложеној ситуацију нашли су се и српски цивили у Мостару и мостарским селима јер су путне комуникације биле пресјечене и контролу над њима су имале муслиманско-хрватске паравојне снаге.

Управо због тога припадници ЈНА су почетком маја кренули у акцију ослобађања блокираних путева на лијевој обали Неретве и протјерати снаге тзв. Армије БиХ и ХВО-а на десну обалу Неретве те тиме створити компактну цјелину од Мостара до Чапљине са стратегијском дубином у рејону Подвележја.[11]

Упоредо с том акцијом коју су изводиле снаге ЈНА на лијевој обали Неретве, на десној обали Неретве снаге ХВО-а су кренуле у заузимање српских села. То је била својеврсна увертира у акцију „Чагаљ“ коју су снаге ХВО-а и регуларне хрватске војске извеле мјесец дана касније.

Једно од села које су у мају 1992. године заузеле снаге ХВО-а било је село Горанци, односно заселак у коме су живјели Срби. Јањић (Здравко) Душко[12] је с породицом до тада живио у Горанцима, а онда су 18. маја 1992. године припадници ХВО-а ушао у Горанце и све Србе заробио и довео у центар села. У селу тада није било српских војних формација него само цивили односно мјештани Горанаца. У центру села су тада одвојили мушкарце које су одмах физички злостављали, а потом одвели у Мостар док су жене и дјецу вратили кућама. Према свједочењу Душка Јањића он је заједно с оцем Здравком одведен у затвор у факултет под Бијелим Бријегом. Заробљени Срби су ту саслушани и након три дана пребачени у логор „Ћеловина“ смјештен у згради бившег Окружног затвора у Мостару у Улици Алексе Шантића. Душко је ту био све до 18. августа 1992. године када је размијењен. За вријеме које је провео у том затвору осим физичког малтретирања одвођен је и на принудне радове.[13]

Непосредно послије напада на Горанце, припадници ХВО-а су 25. маја заузели село Рашка Гора. У покушају одбране села погинуо је Јањић (Мићо) Страхил[14], док су, након заузимања села, припадници ХВО убили три старице. Тада су убијене Јањић (Шћепан) Мара[15], Јањић (Шћепан) Ковиљка[16] и Јањић (Шћепан) Драгица[17]. Истог дана у својој кући је запаљен Јањић (Шћепан) Благоје[18], а од посљедица опекаотина које је задобио те прилике он је преминуо 6. јуна 1992. године.

Такође, приликом напада на Раштане, 27. маја, убијен је цивил Берак (Радојка) Никола[19].

Након што су снаге ХВО-а заузеле српска села на десној обали Неретве створили су услове за нападне акције на лијевој обали. Прве акције здружених снага ХВО-а и регуларне хрватске војске, у оквиру операције „Чагаљ“, кренуле су 7. јуна 1992. године нападима на српска села у околини Чапљине. Тог и наредног дана хрватске снаге су успјеле заузети сва српска села у општини Чапљина.[20]

Заузимањем чапљинских села била је угрожена одбрана Мостара са јужне стране фронта, односно продор хрватских снага према Буни и Ходбини био је готово извјестан. Већ 8. јуна 1992. године у Бијелом Пољу од дејства снајпера убијен је Рајковић (Душко) Раско[21]. Приликом гранатирања Дома ЈНА у Мостару, 11. јуна, погинули су Курибак (Милош) Никола[22], Јовановић (Градимир) Синиша[23], Чоловић (Лазар) Владимир[24] и Мирковић (Ранко) Драган[25]. Истог дана је приликом гранатирања Мостара погинуо и Топаловић (Данило) Предраг[26].

Такође, у дијелу Мостара који је био под контролом хрватско-муслиманских снага, 12. јуна, нестао је српски цивил Берак (Ристо) Бранислав[27]. Његови посмртни остаци размијењени су 1993. године, али до данас нису познате околности под којим је он убијен.[28]

Сутрадан је нестао још један српски цивил Чарапина (Петар) Мирослав[29]. Његови посмртни остаци до данас нису пронађени те се он и даље води као нестао.[30] На локалитету Царина, тога дана је погинуо Лозо (Данило) Драган[31] док је на положајима одбране касарне „Сјеверни логор“ тешко рањен Иванишевић (Неђо) Миленко[32], који је одмах хоспитализован у болници у Невесињу одакле је упућен на даље лијечење у Подгорицу, али је на путу према Подгорици подлегао ранама.

Упоредо с почетком операције „Чагаљ“ српско становништво је почело да напушта своја огњишта у селима која су била у околини Мостара. Такав је примјер са Србима из села Раштани, које се налази на десној обали Неретве. О томе је свједочила Славица Славић која је 1992. године живјела са родитељима и братом у Раштанима. Они су се 12. јуна иселили из свог села и отишли су за Ходбину. Међутим, пошто су се и Срби из Ходбине исељавали у правцу Невесиња они се нису дуго задржали у Ходбини већ су и они кренули с осталим српским цивилима у Невесиње.[33]

Ипак, било је и оних који нису жељели да напуштају своја огњишта иако су били изложени директној опасности. Такав је случај са брачним паром Спасојем и Надом Стевић из Ходбине. Управо то што се нису извукли на вријеме из села, испоставило се касније, за њих је било кобно.[34]

Напад на Мостар кренуо је 14. јуна 1992. године и он је изведен из више праваца. Један правац напада се изводио са јужне стране и био је усмјерен према селима Буна и Ходбина. Други правац напада извођен је у самом граду Мостару с циљем протјеривања припадника ВРС и српских цивила на лијеву обалу Неретве, а потом и даље према Подвележју док је трећи правац напада долазио са сјеверне стране у правцу села Горњи Јасењани.

Прво на удару нашло се село Житомислићи. Након заузимања овог села хрватски војници су до темеља уништили манастир Житомислић из 15. вијека. Одмах послије пада Житомислића хрватске снаге су наставиле продор према Буни и Ходбини. Због прекида у систему везе између јединица ВРС 12 војника и цивила је упало у засједу на мосту у Буни и сви су те прилике били убијени. Односно, они нису знали да је хрватска војска претходно била заузела Буну и да је пресјекла путну комуникацију.[35] Тако су тога дана Владо Шиндик, Славко Брстина и Саша Брстина око 15 часова кренули из Бишине према Ходбини како би из Ходбине извели једну краву. Међутим, они су упали у засједу и све тројица су поубијани.[36] Посмртни остаци Благоја Чабрила и Славка Брстине никада нису пронађени. Припадници хрватске војске су, непосредно након убиства Срба на мосту на Буни, снимили њихова мртва тијела.

Фотографије убијених Срба на мосту на Буни 14. јуна 1992. године

Припадници ХВО-а и хрватске војске активно су нападали и на касарну „Сјеверни логор“ као и на касарну „Конак“. Напад је изведен тако што су у јутарњим часовима хрватско-муслиманске снаге чамцима пребациле своје људство на лијеву обалу Неретве и форсирајући ријеку Неретву потискивале српске снаге.[37] У Мостару је тада смртно страдало 13 Срба. Поред војника који су махом изгинули на локалитету Шарића харема тога дана је хрватска војска одвела цивила Драгана Врљића и од тада се он водио као нестао. Његови посмртни остаци размијењени су 1993. године.[38]

Јединице ВРС су већ 14. јуна кренуле у одступање из града Мостара у правцу магистрале Сарајево – Мостар. Сутрадан, 15. јуна, настављена је офанзива у све три правца и тога дана је почињено доста злочина над Србима. Управо тог дана се брат већ поменуте Славице Славић, Синиша Марић, одлучио вратити из Невесиња за Мостар заједно са још једним својим пријатељем. „Ја сам тада дужила санитетски комби. У 15 часова и 15 минута брат и друг [Небојша Савић] сједају у комби и одлазе из Невесиња. Била сам љута на њега, галамила сам, они су се само смијали, свирнули ми и отишли. Нису жељели и мене да поведу. Рекли су да не могу да ме чекају док се ја обујем. Више се никад нисмо видјели.“[39] – наводи Славица.

Синиша Марић је нестао истог дана у Буни, а његови посмртни остаци размијењени су 1993. године, а идентификовани 2003. године. Односно, једино је бутна кост сахрањена док преостали дијелови његовог тијела никада нису пронађени.[40] Заједно с њим тога дана је нестао и Небојша Савић, а његови посмртни остаци размијењени су 1993. године, а идентификовани 2019. године.[41]

Истог дана у Буни је нестао Миленко Бошковић. Наиме, свега два дана раније он се заједно са својом породицом иселио у Невесиње. Међутим, одлучио је да се врати у Ходбину како би донио још неке ствари из куће. Међутим, њему се на Буни губи сваки траг. Његови посмртни остаци до данас нису пронађени.[42]

                 Синиша Марић                        Небојша Савић                      Миленко Бошковић

На Буни је тада нестао и Боривоје Брстина када је био на задатку извиђања терена и покушаја да сазна нешто о судбини Срба који се нестали претходног дана.[43] Наиме, Боривоје Брстина је тога дана заједно са Ристом Семизом кренуо у потрагу за Владом Шиндиком и Сашом и Славком Брстином који су, како је већ наведено, дан раније нестали на Буни. Међутим и њих двојица су тада нестали.[44] 

Посмртни остаци Ристе Семиза ексхумирани су из масовне гробница у Тасовчићима код Чапљине 1999. године, а идентификовани у Невесињу 2003. године.[45]

                        Владо Шиндик                               Саша Брстина                         Славко Брстина

                     Боривоје Брстина                           Ристо Семиз

Од снајперског хица на Буни је убијен и Миленко Џонлез. Поред убистава на Буни, 15. јуна 1992. године, у Ходбини је нестала Зорка Главаш чији посмртни остаци до данас нису пронађени. У Ходбини су тачно неутврђеног датума у јуну убијене двије старице, Босиљка и Василија Кајго. Треба напоменути да је Василија Кајго била глувонијема. Кћерка Босиљке Кајго, Борика Комлен, је свједочила да је у годинама након смрти своје мајке и тетке Василије чула разне верзије на који начин су оне убијене, од оних да су убијене убијене до оних да су живе запаљене у кући. Међутим, праве околности страдања још увијек нису утврђене.[46]

Такође, како је већ наведено, у Ходбини су остали супружници Стевић (Никола) Спасоје[47] и Стевић (Рајко) Нада[48]. Њихов син Срећко наводи да су његови родитељи, према његовим сазнањима, након пада Ходбине они су се скривали по ободима села, а до куће су навраћали само да би узели храну. По његовим претпоставкама када им је понестало хране упутили су се према Невесињу, али су ухваћени у ширем рејону Врањевића. „По једној верзији и изјави свједока они су одведени у Благај и убијени у станици војне полиције, а по другој верзији су одведени у село Косор и ту су убијени и нађени. Човјек који се вратио у Косор, некад у јесен 1992. године, нашао је испред своје куће згариште. Ти остаци су покупљени и сахрањени у празну гробницу у гробљу у Косору.“[49]

Срећко је тек 2005. године од власнике те куће сазнао у којој су гробници кости, а годину дана касније у Невесињу су ДНК методом идентификовани посмртни остаци његови родитеља, Спасоја и Наде.

Поред брачног пара Стевић у Ходбини су такође биле остале да живе мајка и кћерка Госпава и Рајка Главаш. Тачно неутврђеног датума у јуну 1992. године у њихову породичну кућу упали су припадници тзв. Армије БиХ и том приликом убили Госпаву и Рајку Главаш. Претходно су их обје силовали.[50] Након њиховог убиства они су опљачкали њихову кућу, а потом исту запалили заједно с тијелом Госпаве Главаш гдје су након рата и ексхумирани њени посмртни остаци, док је тијело Рајке Главаш ексхумирано у дворишту њихове породичне куће.[51]

Посмртни остаци Рајке Главаш приликом ексхумације у Ходбини 2001. године

У Мостару су припадници ХВО-а и хрватске војске, 15. јуна, изводили нападне акције на лијевој обали Неретве. Поново су се на удару нашле касарне „Сјеверни логор“ и „Конак“. Због недостатка људства за одбрану касарне „Конак“ из касарне „Сјеверни логор“ је био упућен један „пнцгауер“ са војницима који су стигли у испомоћ. Међутим и та помоћ није била довољна па се захтијевало још људства за одбрану. Како тражен апомоћ није стизала, а усљед великих муслиманско-хрватских снага даља одбрана касарне „Конак“ није била могућа припадници ВРС су се повлчаили правцем према Фортици и Подвележју. Када су се извукли у рејон православног гробља у Бјелушинама они су уочили један транспортер и тада су схватили да је ријеч о упућеној испомоћи бораца који су упућени у „Конак“. Нажалост, због тога што се испразнила батерија за напајање радио уређаја они нису могли ступити с поменутом групом у контакт, те је она наишла на засједу снага ХВО-а. У том транспортеру су тада погинули Мирослав Антељ, Тихомир Денда, Радомир Шиљеговић и Миленко Миловић чији посмртни остаци до данас нису пронађени.[52]

Након пада касарне „Конак“ даља одбрана касарне „Сјеверни логор“ била је практично немогућа те су припадници ВРС у вечерњим часовима, 15. јуна, одлучили да се извуку с тих положаја у правцу Врапчића. Због потискивања снага ВРС из Мостара чета која се налазила на положајима у, једином српском упоришту на десној обали Неретве, селу Раштани одлучила је да се извуче у правцу Врапчића.[53]

У борбама око касарне „Конак“ као и у насељу Залик и Бранковац, 15. јуна 1992. године, погинули су Душан Антељ, Васо Голијанин, Новак Шојић, Слободан Пантић, Борислав Јањић, Радован Дамјанац и Тихомир Кулиџан.

Истог дана у Мостару је нестала Тонка Главина и њени посмртни остаци до данас нису пронађени.[54]

Припадници регуларне хрватске војске су након заузимања Мостара запалили Саборни храм Свете тројице. Снимљен је и тренутак паљења поменутог храма.

Саборни храм Свете тројице у Мостару након што је запаљен 15. јуна 1992. године

Трећи правац напада у операцији „Чагаљ“ хрватско-муслиманске снаге су извеле у рејону села Горњи Јасењани. У селу је тада било свега око двадесетак војно способних мушкараца који су били организовани у сеоске страже и који су покушали да пруже отпор непријатељу. Међутим, због бројчане надмоћи хрватско-муслиманске снаге су ушле у Горње Јасењане и том приликом су запалили село. Из села су се тада српски цивили извлачили. Ипак, у Горњим Јасењанима је остало пет жена и један мушкарац.[55]

У Горњим Јасењанима је живио Бранко Рајковић са супругом Јованком, а по почетку рата код њих је дошао да живи њихов син Славко са супругом Јованком и дјецом Родољубом и Браниславом. Након што су мјештани села одлучили да се извлаче из Горњих Јасењана у селу су остали супружници Славко и Јованка. Бранко је свједочио шта се даље десило с њима: „Ја сам ујутру отишао из села са женом и унуцима. Славко и Јованка су остали и нешто касније када су хтјели да напусте кућу у дворишту наше куће, односно у близини куће, су их ухватили Хрвати и муслимани и то прво Јованку, а затим Славка па су их вратили у кућу вјероватно зато што су обоје били наоружани јер су као и други млађи Срби хтјели да бране наше животе и нашу имовину. По кући су тражили оружје, а затим су убили Славка тако што су га заклали и Јованку тако што је неким предметом ударена у главу и од тих повреда је умрла.“[56]

Док су се извлачили из села Бранко Рајковић свједочи да су видјели како горе куће у Горњим Јасењанима. Тада се његова супруга Јованка одлучила вратити у село, а све се то одвијало два часа након што су отишли из села, и тамо је на улазу у кућу затекла сина Славка, а недалеко од њега лежала је мртва његова супруга Јованка.[57]

Супружници Славко и Јованка Рајковић

Радован Рајковић се тада извлачио с осталим Србима из Горњих Јасењана, а заједно с њим ишла је и његова мајка Даница. Међутим, пошто је Даница била болесна и тешко се кретала она се вратила у село сутрадан, 16. јуна, а исти дан је и убијена.[58]

У Горњим Јасењанима је 15. јуна убијен и Марко Рајковић, док је нестала Јованка (В.) Рајковић. Њени посмртни остаци до данас нису пронађени.[59]

Марко Рајковић

У селу су након 15. јуна, остале двије старице, Роса и Сара Рајковић пошто нису хтјеле да напусте своја огњишта. С обзиром на то да је село Горњи Јасењани разуђеног облика, а да су положаји ВРС били иза села муслиманско-хрватске снаге нису 15. јуна запалиле цијело село. Међутим, како се ВРС повлачила према Зијемљима тако су муслиманско-хрватске снаге поново улазиле у Горње Јасењане. Тако је 19. јуна на кућном прагу убијена Роса Рајковић[60] док је 25. јуна убијена Рајковић (Стојан) Сара.[61] 

Оно што је битно навести јесте да је у јеку борби у Мостару и долини Неретве у јуну 1992. године иза положаја јединица ВРС било више села у којима су живјели муслимани. У почетку они се нису војно ангажовали, међутим како је операција „Чагаљ“ одмицала муслимани у Подвележју су се активно укључили у нападе. Тако су 16. јуна 1992. године муслимани из Подвележја, Ходбине, Благаја и Рабина извели нападе на снаге ВРС. Тога дана је у засједи погинуо начелник штаба 10. херцеговачке моторизоване бригаде Томо Пушара, а заједно с њим је погинуо и Саша Инђић.[62] 

                         Томо Пушара                                      Саша Инђић

С друге стране, према претходним наредбама, хаубичка батерија је требала да се измјести са положаја на Светој гори на положаје у рејону Мерџан главе. Тог јутра они су се и упутили према Мерџан глави, али су у рејону Гостине шуме упали у засједу. На лицу мјеста погинули су Лазар Кашиковић, Божидар Пиљевић, Митар Ивковић и Бошко Костић.[63]

Након што су заузели Горње Јасењане припадници ХОС-а и ХВО-а су извршили напад на село Равни. Напад је изведен 19. јуна, а у борбама за одбрану села погинули су Мирослав Тришић и Драган Каришик док су нестали Новица и Драган Пантић као и Жарко Вучић док је 15. јуна у Равнима погинуо Јеленко Митрић. Хрватско-муслиманске снаге су 19. јуна заузеле село Равни, а српско становништво се извукло према Врапчићима и даље према Зијемљима. Међутим, у селу је тада остао брачни пар Лојпур, Јово и Сава. Наиме, Јово је био непокретан, а Сава га није жељела оставити самог. Неколико дана касније њих двоје су убијени, а њихова кућа је спаљена. У дворишту њихове куће сахранили су их комшије муслимани.[64]

Након пада Горњих Јасењани и Равни хрватске снаге су имале отворен пут за напад на српска села у Бијелом Пољу. Врапчићи су нападнути 19. јуна 1992. године и у борбама су тада погинули Никола Маринковић, Милан и Велимир Бојанић. Истог дана у Врапчићима су убијена три старија српска цивила. То су Антељ Ристо и Зорка као и Стана Шешлија. Такође, убијен је Станин супруг Лука.

Поред Врапчића српски цивили убијани су и у другим селима у које су улазиле снаге ХВО-а и ХОС-а. Тако је 19. јуна у Жељуши нестао Томо Шаговновић. Јужно од Мостара, у Малом Пољу су дан раније, наведене јединице убиле Митра Капора а потом запалили његову кућу и тијело. Тачно неутврђеног датума у јуну 1992. године у Малом Пољу су убијени и Ристо Капор као и Милева Вановић, док је у јулу исте године убијена Папић (Саво) Милена.[65]

На ХЕ Салаковац је био заробљен Ранко Ковач који је након тога спроведен у логор „Ћеловина“ у Мостару гдје је био подвргнут великом психичком и физичком малтретирању, а од посљедица тортуре је и преминуо.[66]

Након што су хрватско-муслиманске снаге у потпуности запосјеле Мостар и долину ријеке Неретве напад су проширили према Невесињу и планини Вележ. Те борбе су остале запамћене као Битка за Подвележје.[67]

Поред прогона и убистава српских цивила и војника током јуна 1992. године у Мостару и долини Неретве многи Срби су заробљени и одведени у неки од логора који је био формиран у Чапљини, Мостару или Коњицу док су неки заробљени вођени у логор „Лора“ у Сплиту. Занимљиво је навести да су, поред разних облика мучења и тортуре коју су проживљавали у поменутим логорима, заробљеници тјерани да пјевају усташке пјесме из Другог свјетског рата или пјесме које су хрватски војници смислили након операције „Чагаљ“. Једна од тих пјесама је била и „Павелићу кућо стара, гдје су Срби од Мостара“.[68]

Сваке године, 15. јуна, локалне борачке организације и удружења проистекла из Одбрамбено-отаџбинског рата организују обиљежавање страда српских војника и цивила у Мостару и долини Неретве. Такође, 15. јун се обиљежава као дан несталих Источне Херцеговине. Тога дана се са моста на Буни, гдје су побијени српски војници и цивили 14. и 15. јуна 1992. године, бацају руже у ријеку Буну у част убијених.

Фотографија с обиљежавања злочина над Србима у Мостару и долини Неретве


[1] ID: 27117, рођ. 1953. године.

[2] Zilha Mastalić-Košuta, Vojna operacija „Čagalj“ i događaji na području Mostara juna 1992., str. 272, u Prilozi,Univerzitet u Sarajevu – Institut za historiju, Sarajevo, 2018., br. 47. 

[3] Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992-1995, Општина Невесиње, БОРС Невесиње, Удружење Невесињаца у Београду, 2017., стр. 94.

[4] Исто.

[5] ID: 42989, рођ. 1965. године.

[6] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 2633 од 30. 11. 2015. године.

[7] ID: 45456, рођ. 1936. године.

[8] Записник о саслушању свједока Борике Комлен, Основни суд у Требињу, број: Кри 40/96 од 12. 6. 1996. године.

[9] Записник о саслушању свједока Мирка Крсмановића, Основни суд у Вишеграду, број: Ки 18/94 од 26. 9. 1994. године.

[10] Исто.

[11] Zilha Mastalić-Košuta, Vojna operacija „Čagalj“ i događaji na području Mostara juna 1992., str. 273, u Prilozi,Univerzitet u Sarajevu – Institut za historiju, Sarajevo, 2018., br. 47.

[12] ID: 71654, рођ. 1973. године.

[13] Записник о саслушању свједока Душка Јањића, Општински суд у Бачкој Тополи, број: Кри 313/94 од 21. 10. 1994. године.

[14] ID: 41601, рођ. 1950. године.

[15] ID: 40371, рођ. 1916. године.

[16] ID: 40373, рођ. 1937. године.

[17] ID: 45450, рођ. 1938. године.

[18] ID: 45449.

[19] ID: 13676, рођ. 1960. године.

[20] Више о овом у поглављу о злочину над Србима у општини Чапљина.

[21] ID: 36622, рођ. 1966. године.

[22] ID: 27201, рођ. 1967. године.

[23] ID: 37353, рођ. 1953. године.

[24] ID: 37451, рођ. 1956. године.

[25] ID: 36380, рођ. 1973. године.

[26] ID: 36459, рођ. 1956. године.

[27] ID: 13675, рођ. 1967. године.

[28] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 0084 од 2. 2. 2015. године.

[29] ID: 39499, рођ. 1955. године.

[30] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 2039 од 25. 2. 2015. године.

[31] ID: 36429, рођ. 1954. године.

[32] ID: 37518, рођ. 1965. године.

[33] Доступно на: https://detektor.ba/2022/03/21/istu-bol-dijele-dvije-porodice-ukopali-samo-dio-kostiju/, посјећено 11. 8. 2022. године.

[34] Исто.

[35] Предраг Лозо, Одсудна одбрана, РЦИРЗ, Бања Лука, 2021., стр. 47.

[36] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 0180 од 18. 2. 2015. године.

[37] Предраг Лозо, Одсудна одбрана, РЦИРЗ, Бања Лука, 2021., стр. 45.

[38] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 1169 од 13. 10. 2015. године.

[39] Доступно на: https://detektor.ba/2022/03/21/istu-bol-dijele-dvije-porodice-ukopali-samo-dio-kostiju/, посјећено 11. 8. 2022. године.

[40] Исто.

[41] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 1760 од 24. 12. 2019. године.

[42] Доступно на: https://bljesak.info/vijesti/flash/u-lipnju-1992-posljednji-je-put-vidjela-oca-koji-je-nestao-na-buni-u-mostaru/385624, посјећено 11. 8. 2022. године.

[43] Увјерење о нестанку, ВП 7035, пов.бр. 5-239/96 од 18. 9. 1996. године.

[44] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 0180 од 18. 2. 2015. године.

[45] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 1788 од 17. 9. 2014. године.

[46] Записник о саслушању свједока Борике Комлен, Основни суд у Требињу, број: Кри 40/96 од 12. 6. 1996. године. 

[47] ID: 43051, рођ. 1936. године.

[48] ID: 43053, рођ. 1936. године.

[49] Доступно на: https://detektor.ba/2022/03/21/istu-bol-dijele-dvije-porodice-ukopali-samo-dio-kostiju/, посјећено 11. 8. 2022. године.

[50] Кривична пријава, ЦСБ Требиње, број: КУ-7 од 5. 11. 1992. године.

[51] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 4260 од 20. 4. 2015. године и РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 4671 од 20. 4. 2015. године.

[52] Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992-1995, Општина Невесиње, БОРС Невесиње, Удружење Невесињаца у Београду, 2017., стр. 158-159.

[53] Исто, стр. 160.

[54] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 2056 од 20. 4. 2015. године.

[55] Записник о саслушању свједока Радована Рајковића, Основни суд у Требињу, број: Кри-40/96 од 17. 6. 1996. године.

[56] Записник о саслушању свједока Бранка Рајковића, Основни суд у Требињу – одјељење у Невесињу, број: Ки I:5/96 од 15. 6. 1996. године.

[57] Исто.

[58] Записник о саслушању свједока Радована Рајковића, Основни суд у Требињу, број: Кри-40/96 од 17. 6. 1996. године.

[59] Извјештај, ЦЈБ Требиње, број: КУ 200/06 од 14. 7. 2006. године.

[60] РЦИРЗ, Картица несталог лица, број: 3177 од 18. 11. 2015. године.

[61] ID: 42597, рођ. 1909. године.

[62] Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992-1995, Општина Невесиње, БОРС Невесиње, Удружење Невесињаца у Београду, 2017., стр. 180.

[63] Исто, стр. 181.

[64] Записник о саслушању свједока Владе Лозе, Основни суд у Требињу, број: Кри 40/96 од 17. 6. 1996. године.

[65] ID: 14586, рођ. 1920. године.

[66] Извјештај, ЦЈБ Требиње, број: КУ 235/05 од 14. 9. 2005. године.

[67] Предраг Лозо, Одсудна одбрана, РЦИРЗ, Бања Лука, 2021., стр. 55.

[68] Првостепена пресуда Суда БиХ у предмету против Ивана Зеленике и других, број: С1 1 К 009124 12 Кри од 14. 4. 2015. године, стр. 119.