Српско село Ледићи нападнуто је 3. јуна 1992. године око 19 часова. Напад је извршио већи број припадника муслиманско-хрватских формација. Напад је трајао цијелу ноћ између 3. и 4. јуна. Идућег дана, односно 4. јуна, у Бањ потоку, између села Ледића и Дејчића, убијени су Ненад Васић и његова супруга Мара који су се тог дана затекли у селу Дејчићи. Због страха да и остале Србе из села Ледићи не задеси иста судбина, 5. јуна 1992. године већина мјештана овог села напустила је куће. Једна група мјештана, међу којима је било и петоро малољетне дјеце, упутила се преко планине Трескавице, с намјером да бјеже у правцу Калиновика. Ову групу су 6. јуна 1992. године, у поподневним часовима, на путу према селу Љута, на западној страни Трескавице, дочекали припадници муслиманско-хрватских формација, похватали 12 лица из те групе и на лицу мјеста их све побили, изузев једанаестогодишњег дјечака Драгана Васића који је остао рањен међу лешевима, а кога је накнадно извукао и спасио љекар муслиман из тих крајева. Тог дана мучки су убијени Миленко Тешановић, Милорад Тешановић, Раде Тешановић, Невенка Тешановић, Винка Тешановић, Радојка Васић, Славојка Васић и дјеца Слађана Секулић, Данијела Тешановић, Драгомир Тешановић и Милун Тешановић. Неколико часова прије овог масакра на планини Трескавици убијен је и Саво Кењић.[1]
Једна група становника Ледића напустила је домове 8. јуна 1992. године преко Страјишта у правцу Војковића те су успјели да стигну до Кризног штаба ВРС. Послије 8. јуна у селу Ледићи остало је још неколико старијих мушкараца и жена који су или убијени или похапшени и одведени у затвор у село Дејчићи. У затвор у Дејчиће одведени су Миленко Миовчић и Стојан Васић са супругом и троје дјеце, а старци Раде Миовчић и Савка Васић убијени су на кућном прагу. Приликом ексхумације тијела Савке Васић глава никад није пронађена што упућује на закључак да је одсјечена. Миленко Миовчић је након звјерског мучења убијен у ОШ у Дејчићима 11. августа 1992. године.[2]
Припадници муслиманско-хрватских формација 18. јуна 1992. године ухапсили су и одвезли пет старица које су биле посљедњи становници села Ледићи, у правцу Трескавице, измасакрирали их на мјесту званом „Ледићка кривина“ на макадамском путу Трново – Ракитница, а затим их бацили на хрпу око 15 метара испод пута. Увиђајем на лицу мјеста који је извршен 17. новембра 1993. године пронађени су на површини земље само костури без лобања и нешто одјеће на основу које је извршена идентификација жртава. Једна лобања, без доње вилице, пронађена је одвојена од осталог дијела костура, друга лобања је била смрскана у комадиће, док остале три лобање уопште нису пронађене. На овом мјесту убијене су Танкосава Миовчић, Иконија Васић, Љубица Васић, Милка Васић и Зора Васић.[3]
Треба напоменути да се као жртве напада на Ледиће на спомен-обиљежју у самом селу налазе имена и Стане Тешановић и Ленке Тешановић које су убијене снајперским хицима 2. августа 1992. године у Миљевини, јер су рођене и живјеле у Ледићима док нису избјегле у јуну 1992. године.[4]
Спомен-обиљежје српским жртвама у Ледићима
О самом злочину у Ледићима свједочили су и преживјели становници који су успјели избјећи. Између осталог, у овим свједочењима наводи се и сљедеће: „Већина становништва села Ледићи присуствовала је састанку 2. јуна 1992. године на који су дошли представници муслиманских села Дејчића и Дујмовића. Представници ових села дошли су с намјером да се договоре о будућем заједничком животу. Постигнут је споразум да не нападамо једни друге. О томе смо се у потпуности договорили и сагласили ако би дошла нека ‘туђа војска’. Наредног дана, наши људи који су били у извиђању видјели су да у село Дејчиће долази већи број униформисаних и неуниформисаних лица, као и већи број возила. Истог дана, у 16 часова, извршена је смотра, а у строју их је било око 200. Смотру је извршио Едо Годињак. Прије ове смотре Ненад Васић и његова супруга Мара чували су овце у близини села Дејчићи те су на том мјесту обоје убијени. Након постројавања, у 17 и 30 часова започело је опкољавање села, а истог поподнева извршен је и напад. Прва испаљена зоља је запалила шталу Миланка Тешана. Сви способни мјештани су почели пружати отпор нападачима. Међутим, у селу је било само 23 наоружана и способна човјека. Борба је трајала до два и 30 часова. У Ледиће су 5. јуна 1992. године дошла два лица из села Требечај и саопштили да су муслимани попалили сва околна српска села Трнова и све цивиле поклали. Такође су рекли да ће се извршити нови напад на Ледиће те вечери. Становништво Ледића се склонило у оближњу шуму. Један дио становника је пошао са ова два лица према планини Трескавици да би се домогао Калиновика. Остали дио становништва није пошао преко Трескавице него другим путем и накнадно се пребацио на српску територију.[5]
О свирепости и начину на који су убијени становници Ледића јасно говори и обдукциони записник са ексхумације двогодишњег Милуна Тешановића гдје је наведено да је „смрт насилна и да је наступила усљед разорења главе дејством тупине, тешког и замахнутог механичког оруђа.“[6]
Посмртни остаци осамнаестомјесечног Милуна Тешановића
МАСОВНЕ И ПОЈЕДИНАЧНЕ ГРОБНИЦЕ
Тијела убијених Срба из Ледића су након рата ексхумирана из двије масовне гробнице и једне појединачне. Ексхумација масовних гробница на локалитету Јаворска коса, планина Трескавица, шири рејон села Ракитница извршене су од 25. до 27. септембра 2001. године и у њима су пронађени посмртни остаци 12 лица. То су:
1. Тешановић Данијела 2. Тешановић Раде
3. Васић Славојка 4. Васић Радојка
5. Тешановић Миленко 6. Тешановић Винка
7. Тешановић Милорад 8. Тешановић Невенка
9. Тешановић Милун 10. Секулић Слађана
11. Тешановић Драгомир 12. Кењић Саво
Ексхумација српских жртава из Ледића на локацији Јаворинска коса 2001. године
Тијела Маре и Ненада Васића ексхумирана су из појединачне масовне гробнице 28. септембра 2009. године у селу Дејчићи, општина Федерално Трново.
[1] Посебан извјештај, ЦЈБ Сарајево, бр. 15-1/02-КУ-8/94 од 24. 2. 1994. године.
[2] Исто.
[3] Исто.
[4] Списак цивилних жртава, Општина Трново – Комисија за размјене и сахране, 1993. године.
[5] Свједочење становништва села Ледићи који су преживјели и избјегли, Српска општина Трново, 13. 3. 2000. године.
[6] Обдукциони записник, Комисија за тражење несталих и заробљених лица РС, бр. Са-74/01 од 18. 10. 2001. године.
