Напад на Доњи Малован извршен је 3. априла 1992. године око шест часова од стране ХОС-а, ЗНГ-и и других формација из Дувна, Ливна, Лиштице, Посушја, Бугојна, Горњег Вакуфа, Прозора и других мјеста из Републике Хрватске. Истовремено, извршен је оружани напад и на друга села у општини Купрес у којима су претежно живјели становници српске националности, као што су Благај, Занаглина, Равно, Вуковско, Рилићи, Купрес и Бегово Село. Формацијама које су учествовале у нападу прикључили су се и житељи општине Купрес хрватске и муслиманске националности. Изненађени оваквим нападом, Срби у нападнутим селима и засеоцима пружили су спонтани и недовољно организовани отпор. Приликом артиљеријског и пјешадијског напада убијани су цивили, куће и пратећи објекти су уништени или спаљени, а нису били поштеђени ни вјерски објекти. Бројни заробљени цивили, међу којима и жене, дјеца и старци, одведени су у логоре гдје су претрпјели разне облике тортуре.[1]
Лешеви 11 мјештана Доњег Малована пронађени су 12. априла 1992. године у близини православне цркве у Доњем Маловану од стране српских бораца. Лешеви су били дјеломично закопани и прекривени најлоном. Утврђено је да су сви они страдали приликом оружаног напада на Доњи Малован. Чак девет страдалих било је из породице Дувњак. Сва тијела превезена су у Дом здравља у Купресу 13. априла 1992. године гдје су идентификовани од стране родбине и пријатеља, а о свему овоме снимљен је видео-материјал од стране војних органа Книнског корпуса.[2] Том приликом убијени су Владо Дувњак, Даринка Дувњак, Душан Дувњак, Маринко Дувњак, Милан Дувњак, Милош Дувњак, Митар (Д.) Дувњак, Митар (М.) Дувњак, Светозар Дувњак, Нико Канлић и Живко Максимовић.
Према изјавама очевидаца, мјештани Доњег Малована су пробуђени изненадним нападом на село и у страху су се одлучили на бјекство у три теретна возила у којима су махом били жене, дјеца и старци и којима су се упутили у правцу шуме изван села. Међутим, тада је на њих отворена ватра те су три лица рањена, а једанаест их је убијено. Митар Дувњак био је тешко рањен када су му пришла два војника у ХОС-овим униформама и убили га хицима из аутоматског оружја, док су друге рањене, заједно са осталим преживјелим, заробили и одвели у логоре у Дувно и Ливно, а неки од њих касније у логор „Лора“ у Сплиту гдје су физички и психички злостављани.[3]
О нападу на Доњи Малован свједочио је и Марко Канлић. Он је рекао да су 3. априла 1992. године у јутарњим часовима, док су још сви спавали, почеле падати гранате. Неки од мјештана су одмах кренули бјежати у шуму, а остали су се скрили у подруме кућа због граната. Након тога су тенкови ушли у село и почели гађати куће. Народ који је успио доћи до шуме побјегао је у Гламоч, а сви који су остали у кућама су заробљени. Када су дошли пред његову кућу, свједок је са женом и два малољетна сина био скривен у гаражи. Чим су ушли у гаражу почели су да их туку пушкама и ногама и онда су их избацили пред гаражу. Свједокова супруга је почела запомагати те су је срушили и почели газити ногама. Све заробљене су потрпали у возила, заједно са стварима које су износили из кућа. Било је ту и дјеце од годину дана и људи од 90 година. Свједок даље наводи да је то јутро одмах убијено 11 мјештана овог села.[4]
Мара Дувњак је у овом нападу изгубила сина и мужа. Рекла је да је напад кренуо из правца исјечене шуме, а да су у њему учествовали дојучерашње комшије Хрвати. Мјештани нису ни знали шта се дешава док није запуцало, а тад јој је погинуо син јединац. Хрвати су похватали све сељане и одвели их у логоре, прво у Шуицу, затим у Дувно.[5]
Након што су здружене јединице ХОС-а, ЗНГ-а и других формација 3. априла 1992. године извршиле оружани напад на Доњи Малован и на друга околна села, код мјештана Купреса, цивила који нису били униформисани нити наоружани, завладала је паника. Цивили су се већином скривали по подрумима зграда.[6]
Прије напада на Купрес услиједио је напад на Бегово Село. Артиљеријско-пјешадијски напад на ово село извршиле су хрватске формације 5. априла 1992. године између 15 и 16 часова. Приликом напада наношене су огромне материјалне штете на објектима у којима су били Срби, а српски цивили су заробљавани. Заробљени Срби из Беговог Села одведени су у село Оџак. Међу 20 заробљених цивила било је и стараца, а највећи број њих био је из породице Спремо. Сутрадан, у вечерњим часовима, заробљени цивили из Беговог Села пребачени су у сабирни центар у Творницу текстилне конфекције.[7]
Одмах сутрадан, 6. априла 1992. године око 13 часова, извршен је комбиновани напад на градско насеље Купрес из правца југа на насеље Кратељ. У том нападу коришћена су оклопна возила, тенкови и самохотке, а у самом нападу учествовали су наоружани и по лицу обојени припадници ХОС-а, ЗНГ-а, „Жути мрави“ и других формација. За вријеме напада неки од цивила су убијани, а неки заробљавани. Није вршена селекција, па су заробљавани и стари и болесни, жене и инвалиди. Истог дана, између 13 и 14 часова, у насељу Кратељ заробљени су сви Срби који су затечени у својим кућама. Приликом убијања и заробљавања Срба у насељу Кратељ артиљеријским нападом, као и из оклопних возила, уништавани су објекти Срба, паљене куће и пљачкана имовина. Заробљени Срби су били присиљени да се по киши и снијегу изују и скину голи до појаса, подигну руке на врат иза главе, те да у клечећем положају проведу од 14 до 20 часова. Неки од њих су извођени на саслушавање и одмах по заробљавању почело је са мучењем саслушаваних Срба. Око десет до петнаест заробљених Срба постављено је око тенка као живи штит, те су их присилили да тенк пуне гранатама да би затим тим тенком уништавали српске куће и индустријске објекте. Око 20 часова заробљени Срби одведени су у сабирни центар у Творници текстилне конфекције. Ноћу између 6. и 7. априла око четири часа заробљени Срби су од стране дотадашњих комшија из Купреса одведени у правцу Шуице. Неки су били голи и боси, а већина њих су ударани кундацима, ногама и шакама. На путу према Шуици један од заробљеника је убијен. По довођењу у Шуицу заробљени Срби везани су жицом, а потом је од њих захтијевано да се пењу на камион, тако што су морали да улазе појединачно, да стану на постављену флашу и пењу се на каросерију. Они који нису могли на тај начин да се пењу премлаћивани су. Жицом повезани заробљени мушкарци довезени су до једне гараже у село Бришник, општина Томиславград, а затим је од њих захтијевано да један по један излазе кроз групу наоружаних хрватских бојовника који су у рукама држали тољаге. Један по један заробљеник пролазио је кроз тај „коридор“, при чему су ударани тољагама. На такав начин пропуштен је сваки заробљени Србин, а нису били поштеђени ни инвалиди и старци и многи од њих су том приликом задобили тешке повреде. Након тога, стрпани су у једну тијесну гаражу, а потом су у гаражу убризгавали сузавац, што је код заробљеника изазивало кашаљ и надражај очију. Док су били затворени у гаражи, вани су чули гласове који су говорили да их треба побацати у јаму. Одатле су утоварени у један камион и превезени до Сплита у логор „Лора“. Приликом доласка у „Лору“ поново су претучени, а већи број њих био је повријеђен и онесвијешћен. Натјерали су их да се построје те су их све претресли и одузели им све што су имали код себе. Након тога су распоређени по ћелијама, а у затвору је настављено мучење. Мучени су ударањем, полијевањем горивом, прикључивањем струје на удове и на друге начине. С обзиром на то да су неки од њих били тешко повријеђени, пружана им је љекарска помоћ, али прије тога им је запријећено да не смију говорити на који начин су повријеђени. Након прегледа у болници у Сплиту враћени су у затвор у „Лори“, а један од заробљеника је умро. Срби су такође били изгладњивани и понижавани. Из „Лоре“ су на саслушавање вођени у Томиславград. Већина заробљеника вожена је и у Сплит. Након тога су пребачени у Еминово Село у општини Томиславград. Ту је настављено мучење, а након тога су превезени у логор у Вргорцу.[8]
Током напада на Купрес истиче се и злочин у тзв. „Вилиним кућама“ у Купресу када је 6. априла 1992. године убијено девет цивила српске националности.[9]
О злочинима у „Вилиним кућама“ свједочио је једини преживјели Марко Милиновић. „Нас десеторицу Срба цивила затворили су у подрум куће Миленка Виле. Ту су нас чувала тројица чувара са упереним пушкама. У 13 часова и 40 минута у подрум је ушао један припадник ХОС-а по имену Фрањо који је у руци држао снајперску пушку. Он је питао стражаре да ли је све у реду, па су одмах након тога сва четворица почела да пуцају у нас. Ја сам том приликом био погођен у лијево раме и десну шаку и пао сам. Када су испуцали рафале, стражари и тај Фрањо су отишли. Убрзо потом, у подруму се појавио неки доктор који нас је позвао да устанемо. Тада смо устали само ја и Јово Павловић, остали су лежали, били су рањени или мртви. Том приликом видио сам да су убијени одмах на лицу мјеста Момчило Шешум из Купреса, стар око 60 година, Владо Дувњак, стар око 55 година и Недељко Каран, стар око 50 година. Рањени су били углавном у предјелу стомака, груди и ногу Мирко Канлић, стар око 45 година, Предраг Баштић, стар око 22 године, Драго Шормаз, стар око 45 година, Властимир Јарчевић, стар око 40 година и Јово Зубић, стар око 45 година. Тај доктор је нама само овлаш пружио помоћ, да би послије пола сата отишао. Рањеници су јаукали од болова и ја сам им доносио воду, пошто сам једини могао да се крећем. Послије сат-два умро је и Предраг Баштић, а убрзо за њим и Драган Шормаз. У међувремену, Мирко Канлић ми је тражио да му дам нешто да се убије. Негдје пред мрак, Мирко је разбио порцуланску шољу из које је пио воду, узео једно парче, пресјекао себи вене, након чега је убрзо умро. Остале нас одводе пред Текстилну фабрику. Ту у једном тренутку Јово Павловић покушава да побјегне. Један од припадника ХОС-а пуца и убија га. Јово Зубић и Властимир Јарчевић који су били живи кад су нас довезли у круг фабрике, послије су пронађени мртви, заједно са преосталом седморицом који су са мном затворени.[10]
Имајући у виду да је Југословенска народна армија у том моменту била једини међународно признати војни субјекат, ЈНА је предвођена Славком Лисицом 7. априла 1992. године ослободила Купрес и купрешка села. О стању које је затечено у ослобођеном Купресу најбоље свједочи сам Славко Лисица:
„Око 20 часова (7. априла 1992. године, прим. аут.) мене обавјештавају да у неком подруму има масакрираних Срба. Већ је ту био дошао доктор задужен за асанацију бојишта и поред мог наређења да се ништа не дира, јер је за сутра био најављен долазак екипа ТВ, новинара и хтио сам да се све те измасакриране жртве нађу на мјесту злочина, па нека то свијет види. Нека буде виђено оно што одавно или никада нису видјеле људске очи. Али, доктор није извршио моје наређење или оно до њега није дошло на вријеме, покупио је све те несрећнике, у неким случајевима само њихове дјелове и све то донио у Дом здравља.
Лешеви су у Дому здравља били постављени како се то обично ради. Све је то сутрадан приказала телевизија, снимци су преплавили новине. Док сам се обраћао гледаоцима телевизије и када сам разговарао са новинарима ја сам имао осјећај да се налазим у правом паклу. Чини ми се да сам тада рекао, ја не знам да ли је то објављено, да је Данте ово видио, слике његовог пакла, оне у књизи, вјероватно би биле другачије. Тада сам се јавно запитао да ли усташе желе да иду у Европу, коју су толико прижељкивали, са маљем, са камом, са ножем и пилом. Ја нећу да описујем то невиђено убијање, иживљавање над жртвама, ту острашћеност са којом је све то рађено. Зато ће бити потребно неко друго перо, нека нова мисао и ријечи у које ће се моћи вјеровати. Јер, то што сам видио својим очима, од чега су само један дио видјели телевизијски гледаоци, дјеловало је шокантно, невјероватно, варварски. У анималном свијету такви призори не постоје, а ето, то су урадили они што се поносе ‘тисућљетном културом и еуропејством’ и њихова муслиманска братија. Поменућу тек неколико монструозних мучења послије којих је ма какво убијање било својеврсно избављење.
Нека буде запамћено за вијек-вијекова! На Купресу је, љета господњег 1992. године, смрт била једини спас за многе Србе.
Једном Србину са Купреса чупали су нокте, сјекли прсте, одсјекли нос, па уши, чупали зубе, пробадали га бајонетима, али не кроз виталне дијелове тијела, како би крвнички пир трајао дуже и након свега, Боже мој, након свих мука маљем му размрскали лобању.
Његовом комшији су одсјекли полне органе, ко зна након којих других мука и пошто су га заклали везали му их око пререзаног врата…
Да ли треба, на крају, да кажем да су се сви ти несрећници предали без борбе, били су ненаоружани – цивили, нису пружали никакав отпор. Ишли су на вјеру са лудом надом у срцу и с лудом главом на раменима, од којих многе само неколико часова касније више нису биле ту. Биле су без суда осуђене, јер су биле српске. Показало се да су их у усташке руке предали комшије муслимани, који су им обећали да ће их, ако затреба, безбједно провести до српских територија, према Гламочу или Грахову.“[11]
Више о злочину у Купресу можете погледати ОВДЈЕ.
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
[1] Кривична пријава, СЈБ Купрес, бр. КУ-11/93 од 23. 3. 1993. године.
[2] Кривична пријава, СЈБ Купрес, бр. 28-03-230-КУ-57/92 од 3. 12. 1992. године.
[3] Изјава Стане Дувњак, СЈБ Купрес, од 3. 12. 1992. године; Изјава Анђелка Дувњака, СЈБ Купрес, од 3. 12. 1992. године; Изјава Руже Дувњак, СЈБ Купрес, од 3. 12. 1992. године; Изјава Зоре Дувњак, СЈБ Купрес, од 3. 12. 1992. године; Записник о саслушању свједока Милице Дувњак, Основни суд у Бањој Луци, бр. Кри 316, од 25. 9. 1995. године; Записник о саслушању свједока Мирка Дувњака, Основни суд у Бањој Луци, бр. Кри 316, од 25. 9. 1995. године.
[4] Мутић, Р. (2011), Читуља за Купрес, документарни филм, Савез логораша Републике Српске.
[5] Исто.
[6] Кривична пријава, СЈБ Купрес, бр. 28-03-230-КУ-57/92 од 3. 12. 1992. године.
[7] Кривична пријава, СЈБ Купрес, бр. КУ-11/93 од 23. 3. 1993. године.
[8] Кривична пријава, СЈБ Купрес, бр. КУ-11/93 од 23. 3. 1993. године.
[9] Извјештај ЦЈБ Бања Лука, бр. 11-1/02-230-КУ-55/92 од 24. 9. 1992. године.
[10] Мутић, Р. (2011), Читуља за Купрес, документарни филм, Савез логораша Републике Српске.
[11] С. Лисица, Командант по потреби, Сомбор, 1995, стр. 100-101.
