Custom Linkovi

Ако би се сва голгота коју је српски народ доживио у Сарајеву за вријеме минулог Одбрамбено-отаџбинског  рата  могла приказати у само једном дану, онда би то вјероватно био 16. мај 1992. године. Тога дана извршен је широк и систематичан напад од стране муслиманских снага на српско становништво у насељу Горњи Пофалићи када су грађани српске националности заробљавани, тучени, одвођени у логоре, убијани на кућном прагу, а њихова вјековна огњишта су опљачкана, попаљена и отета. У само једном дану 16 квадратних километара простора на којем је српски народ вјековима живио потпуно је очишћено.

До тога дана старосједелачке српске породице Горњих Пофалића чиниле су већину у овој мјесној заједници. Већина муслиманских породица у Горње Пофалиће дошла је 70-их година. О томе свједоче и становници Горњих Пофалића: „Раније је у Пофалићима живјело углавном становништво српске националности, а отприлике 15 година прије избијања рата у бившој БиХ, општина је одузела скоро сво српско земљиште и додијелила га муслиманима досељеним из Санџака и из источне Босне који су ту подигли своје куће. И поред тога што се у Пофалиће доселио велики број муслимана из претходно наведених подручја, српско становништво у Горњим Пофалићима као дијелу општине Ново Сарајево било је већинско[1].

Свједок Милан Андријашевић који је у Горњим Пофалићима живио од 1938. године на адреси Хумска бр. 222 говори да је у његово вријеме у насељу живјело око 3.500 Срба и врло мало Муслимана, односно до 1945. године живјеле су само три муслиманске породице Фочо, Стрик и Хасић, а да се ситуација почела мијењати пред сам рат.[2]

Како се етничка структура становништва мијењала на штету Срба казује и Милош Оџаковић: „Рођен сам у старосједелачкој сарајевској фамилији на чијем се некадашњем имању сада налази насеље Бућа Поток (насеље које граничи са Пофалићима, прим. аут). Почевши од 1965. године дијелови ових имања су од стране општинске власти одузимани за наводне потребе Завода за изградњу града. Међутим, дијелови ових имања су парцелисани и на њима су изграђиване индивидуалне породичне куће муслиманских досељеника из Санџака и Подриња. Ово насељавање је посебно интензивирано од 1980. године.“[3]

Панорама насеља Пофалићи над којим доминира брдо Хум са ТВ репетитором

Па и поред тога, све до првих вишестраначких избора у БиХ који су одржани у новембру 1990. године живот у Горњим Пофалићима се одвијао нормално. Комшијски односи су били добри, Срби и муслимани су се међусобно поштовали, а националне тензије нису биле изражене. Сама општина Ново Сарајево је била економски добро развијена, на њеној територији била су смјештена предузећа попут „Електропривреде“ „Сарајевске мљекаре“, „Фабрике духана Сарајево“, Главна жељезничка станица, као и велики број занатских радњи. Срби у Горњим Пофалићима су се претежно бавили производњом, трговином и услугама, имали су велика и богата имања те вишечлане и добро ситуиране породице.

До  погоршања односа у Пофалићима, као, уосталом, и у цијелој Босни и Херцеговини долази након поменутих избора. Како је Сарајево било етнички измијешано, тако су се сви проблеми који су изражавани на републичком нивоу одражавали и на нивоу мјесних заједница. Поларизацији становништва на националној основи доприноси запаљива страначка реторика, као и неодговорна политика представника локалне власти и полиције. На Србе се све чешће гледа са подозрењем, дугогодишње добре комшије називају се четницима и наједном постаје битно ко се којем Богу моли. Кривица српског народа била је та што није желио да прихвати живот у оној БиХ гдје би изгубио своју конститутивност и могућност да самостално брани властите интересе. Тензије између припадника републичког МУП-а у којем су све важније функције заузимали муслимани и припадника ЈНА као симбола заједничке државе бивале су израженије из дана у дан.

Плакати на улицама Сарајева на којима су представници Срба представљени као ратни злочинци, психипате и крволочне звијери

Први озбиљнији безбједносни инцидент у Пофалићима дешава се 20. августа 1991. године када је од стране припадника градског СУП-а претресена кућа Милана Крстовића који је у том периоду обнашао функцију предсједника мјесног одбора Српске демократске странке у Пофалићима. Претрес је извршен у раним јутарњим часовима уз претходно хапшење Крстовића и његове супруге који су одведени са својих радних мјеста. „За акцију је ангажовано неуобичајено велики број специјалаца, по причању очевидаца око 40 са аутоматским пушкама уз претходно блокирање читавог насеља са 6 возила. Приликом акције искључени су телефони, а разлог претреса је био да има сумњи да Милан Крстовић посједује велике количине оружја и да код њега спава већа група наоружаних људи. Уз залегнуте специјалце са свих страна куће претресли су прво двориште, а послије цијелу кућу од крова до подрума. Претрес је трајао четири сата, а пошто ништа нису нашли са стола су, као алиби, узели малу радио станицу која је уз знање свих комшија ту постављена још прије пет година. У образложењу потврде за претрес наведено је да се на други начин није могло доћи до релевантних података, што је имајући у виду све околности заиста смијешно. Овај догађај изазвао је велико узнемирење српског становништва на подручју Новог Сарајева, тако да већ има покушаја самоорганизовања становништва. По мишљењу Српске демократске странке одбор Ново Сарајево, ради се о врло неодговорној акцији која је унијела немир међу све грађане ове општине, а посебно је индикативно да о овој акцији није обавијештена Станица јавне безбједности Ново Сарајево. Имајући овај догађај у виду, општински одбор СДС Ново Сарајево, на ванредној сједници одржаној 21. 8. 1991. године у 10.00 часова, донио је сљедеће закључке: 1. Пошто су овом акцијом већ нарушени међунационални односи и безбједносна ситуација у овом насељу, а постоји опасност да се прошири, СДС Ново Сарајево улаже оштар протест МУП БиХ, ЦСБ Града Сарајева, СЈБ Ново Сарајево са захтјевом за потпуну информацију о овом догађају и именима одговорних лица која су руководила овом акцијом; 2. Српска демократска странка Ново Сарајево стаће у заштиту српског становништва на подручју општине уколико буде индиција да ће се сличне неодговорне акције и даље спроводити, те ће приступити самоорганизованој заштити.“[4]

Из претходно цитираног саопштења види се да су на мети муслимана били политички представници српског народа који су у то вријеме у својим срединама уживали највећи углед и повјерење својих суграђана. Очигледан циљ је био заплашити српски народ и натјерати га да искаже лојалност муслиманима и њиховом виђењу будућег уставног уређена Босне и Херцеговине ако већ не напусти Пофалиће. Све чешће су се могли видјети наоружани људи на улицама Сарајева и насељима гдје су Срби били већина. Сарајлија Љубомир Васковић у изјави пред Окружним судом у Београду говори да су у јесен 1991. године на улицама почели да се појављују углавном млађи људи са униформама и зеленим береткама и ознакама „љиљана“ који су били наоружани пјешадијским наоружањем а који су претходно били на обуци у разним камповима по Хрватској и Мађарској. Да су ове тврдње тачне јасно је на основу увида у документацију Странке демократске акције а која се налази у посједу Центра.[5] О наоружавању муслимана и застрашивању српског живља говори и Србислав Драгутиновић. „Још у току 1991. године чуо сам о томе да се муслимани настањени у Пофалићима илегално наоружавају, у чему је посебно био активан Ејуб Терзо, активни милиционер СЈБ Пофалићи. Организатор илегалног наоружавања према овим причама био је Идризовић Хабиб, настањен у Хумској улици. Ова појава, као и стално подстицање национализма међу муслиманима унијело је доста узнемирења међу српским становништвом у овом дијелу града, па су они од првих дана априла 1992. године организовали ноћне страже испред својих кућа… Још крајем марта 1992. године муслимани у Пофалићима су почели са сталним провокацијама према Србима у овом насељу. Примјећена су њихова груписања и тајна састајања посебно у кући Ровчанин Смаје у Хумској улици, иначе запосленог у „Сарајевској мљекари“. Крајем априла учестале су појаве пуцања на српске куће, а ове појаве су се додатно учестале почетком маја 1992. године, као што је случај пуцања на кућу Радујко Николе у Хумској улици“.[6] Српски народ је постао свјестан да га у Сарајеву чекају неизвјесна времена. Након проведеног референдума за независну БиХ који је српски народ бојкотовао те убиства српског свата Николе Гардовића 1. марта 1992. године, на сарајевским улицама се почело славити уз велику пуцњаву. Божидар Какућа, тадашњи становник Пофалића, добро се сјећа мартовских дана 1992. године: „Гласање за независну БиХ пропраћено је једном салвом и канонадом паљбе.  Међутим, једна ствар која је мени тада запала за око јесте та да сам примјетио да су и многи муслимани били изненађени том паљбом и нису знали о чему се ради.“[7] Уплашен оваквим развојем догађаја, српски народ је поставио барикаде испред својих насеља, на шта су муслимани одговорили постављањем барикада на улазу у насеља која су они контролисали. Ускоро је Ново Сарајево у којем су смјештени и Пофалићи комплетно блокирано од стране припадника промуслиманске Патриотске лиге. Временом је постало је неизводљиво набавити и основне животне намирнице.[8] На подручју Новог Сарајева препреке на путевима постављене су на сљедећим мјестима: код Фабрике дувана, према Дринској улици, на пружном прелазу у Велешићима, код касарне „Маршал Тито“ на излазима према жељезничкој и аутобуској станици, код Техничке школе, на раскрсници у Пофалићима, код Економске школе, на раскрсници улице Ивана Крндеља и заобилазнице.“[9]

Барикада постављена од стране муслимана испод надвожњака у Доњим Пофалићима

С обзиром на то да се насеље Пофалићи дијелило на Доње и Горње Пофалиће муслимани су као већина контролисали насеље Доњи Пофалићи које се наслањало на Грбавицу, док су се Горњи Пофалићи пружали према брду Хум и били су окружени са једне стране насељем Бућа Поток, а са друге Велешићима. Неформална граница између ове двије мјесне заједнице била је продавница позната као „Плави гранап“. Дакле, српски народ у Горњим Пофалићима био је у потпуном окружењу муслимана и у случају напада једини излаз на сигурну територију имао је преко брда Жуч према Вогошћи. С обзиром на то да су муслиманске снаге оличене у републичком МУП-у, Територијалној одбрани и паравојној организацији „Зелене беретке“ контролисале улаз и излаз из насеља, Србима је све теже било да се слободно крећу и напуштају своје домове. У априлу је постало потпуно јасно да је становништво Горњих Пофалића практично одсјечено и да ће се морати формирати страже како би заштитили преостали српски живаљ. Пропагандна хистерија против српског народа била је у пуном јеку. Медији под контролом СДА ширили су дезинформације како су Горњи Пофалићи велико прочетничко упориште препуно митраљеских гнијезда одакле се спрема напад на град. Од свега тога истина је била да се у насељу једино налазила кафана по имену „Равна гора“ што су муслимани искористили да власника и посјетиоце означе војводама и четницима. Ове неистине пласиране су из два разлога: први је да се умјерено муслиманско становништво које није подржавало екстремистичку политику СДА окрене против дојучерашњих комшија Срба и исте сматра непријатељима које треба уништити, а други да се домаћа и инострана јавност припреми за да будућу акцију, те напад на Горње Пофалиће сматра оправданим и неопходним. Градом су се шириле приче како су у Горњим Пофалићима смјештени „аркановци“, добровољачки одред „Вукодлаци“ (мислећи ваљда на војску из Вуковара), те друге плаћеничке групе из Србије спремне да заједно са војском СДС-а и ЈНА ратују за Велику Србију.

Да су те тврдње заиста биле тачне и да су у Горњим Пофалићима заиста биле смјештене паравојне формације из Србије, као и „наоружана војска СДС-а“ (како је данима пред напад тврдила муслиманска пропаганда), онда би се локални српски живаљ осјећао далеко сигурније и не би напуштали своја огњишта још прије 16. маја 1992. године. „Пред сами напад муслиманских снага у Горњим Пофалићима није остало можда ни 30% српског становништва зато што је раније избјегло, тако да су остале само напуштене куће. У појединим кућама могли су се затећи само старци, жене или нико…“[10]Дакле, није било организоване одбране српског народа, а такође није постојао професионални војни кадар који би од преосталог локалног становништва успио формирати респектабилне снаге за отпор. Поред тога, велика грешка локалног становништва српске националности била је то што су до посљедњег тренутка неосновано вјеровали да ће им Југословенска народна армија пружити заштиту. У наредним редовима слиједи хронолошки преглед догађаја у Горњим Пофалићима који су довели до тога да се српски народ исељава са својих огњишта у првој половини маја 1992. године. То био увод у егзодус српског народа у Пофалићима.

Прије коначног напада 16. маја 1992. године муслимани су са неколико спорадичних напада испитивали степен организованости и јачину наоружања Срба у Горњим Пофалићима. Као резултат тих акција пала је и прва српска жртва у овој мјесној заједници. То је био Млађен Братић[11], пензионисани полицајац, настањен у улици Хумска бр. 133, отац четворо дјеце, угледни домаћин и особа од повјерења код локалног српског становништва који је цијели живот провео у Горњим Пофалићима. Он је 4. маја 1992. године наочиглед својих комшија у непосредној близини породичне куће смртно рањен снајперским метком у предјелу стомака након чега је убрзо издахнуо. Прије Млађеновог убиства, пар минута раније рањен је Драгомир Игњатовић који се добро сјећа критичног дана: „Тога 4. маја 1992. године изашао сам из своје куће обучен у спортску тренерку и отишао сам пред ‘Плави гранап’ у Хумској улици да бих нешто купио. У непосредној близини ове продавнице био сам неочекивано погођен пушчаним метком у лијево кољено. Највјероватније је на мене пуцао неко од муслимана који су у то вријеме били масовно наоружани. Напомињем да до тада, ни ја нити чланови моје породице са муслиманима из сусједства а и шире нисмо имали никаквих неспоразума или сукоба, па ми ни данас није јасан мотив зашто би неко пуцао на мене. Одмах послије рањавања, о овом случају био је информисан Братић Млађен, пензионисани милиционер из Пофалића. Он је пошао да види шта се десило са мном, и на путу ка мени у истој улици, на удаљености око 100 метара био је погођен у стомак, највјероватније дум-дум метком, након чега је убрзо подлегао.“[12] На Млађена су, према изјавама очевидаца, пуцали непознати извршиоци из правца куће Хрвата Рагужа. Конкретног повода за напад није било, а разлоге за убиство треба тражити у чињеници да је Млађен Братић као пензионисани радник МУП-а својим искуством могао помоћи комшијама у организацији одбране. Недуго након тога слиједи гранатирање Горњих Пофалића са територије коју су контролисали муслиманске снаге. Наиме, 9. маја 1992. године приликом пада гранате на улицу у Горњим Пофалићима на лицу мјеста је погинула Славица Ђуровић[13], док је њен супруг Добро остао без једне ноге. У жељи да пруже помоћ Ђуровићима смртно су страдали Обрен Пантовић[14], таксиста из Пофалића, као и Саво Марић[15] који је од посљедица рањавања преминуо 14. маја у болници „Кошево“, а његови посмртни остаци су ексхумирани са гробља „Лав“ 14. 10. 1999. године.[16] Рајко Савић [17] из Орловачке улице бр. 156 убијен је 15. маја у вечерњим часовима док се шетао баштом. За њега је био кобан хитац из снајпера који га је погодио у леђа и усмртио на лицу мјеста, a на основу изјава свједока убио га је први комшија муслиманске националности. Детаља са његове сахране сјећа се Здравко Шалипур: „Дан послије убиства сахрањен је у мјесном гробљу уз највећу опрезност и мали број присутних, с обзиром на то да су биле сталне оружане провокације муслимана из правца Бућа потока. У вези тога догађаја муслимански Радио Сарајево је почео објављивати вијести да се у ‘четничком’ Пофалићу отварају затвори за муслимане који се хапсе и слично. У вечерњим сатима истог дана муслимани су почели са нападима на дијелове Горњих Пофалића.“[18]

Евидентно је да су горепоменуте жртве убијене на крајње подмукао и свиреп начин, у тренутку док нису били спремни за борбу и док су се налазили готово на кућним праговима. Сви они су били старосједеоци Сарајева, становници Горњих Пофалића српске националности, рођени у Босни и Херцеговини.

Напад на Горње Пофалиће 16. маја 1992. године заувијек ће остати дубоко урезан у колективном сјећању преживјелих Срба ове мјесне заједнице. Повод за напад муслимани су образлагали тврдњама да „четници“ желе Сарајево пресјећи на два дијела, те да је Србима примарни циљ да своје снаге повежу на правцу Лукавица – Грбавица – Касарна „Маршал Тито“ – Пофалићи – Жуч-Угорско – Вогошћа. Као аргумент за ове тврдње послужила им је и 16. сједница Народне Скупштине Републике Српске на којој је усвојено шест стратешких циљева који су приоритетни за српски народ у Босни и Херцеговини. Један од тих циљева, под редним бројем пет, био је „подјела града Сарајева на српски и муслимански дио и успостављање у сваком од ова два дијела ефективне државне власти те конститутивне државе“.[19] Јасно је да је ово муслиманима био само алиби за предстојећи ратни злочин и да би напад свакако услиједио што се може закључити на основу тога што су Срби у Пофалићима убијани већ у првим данима маја 1992. године.

Сам напад почео је у рану зору, између четири и пет часова. План нападача је био да се постигне што већи степен изненађења. Из перспективе муслиманских нападача на српски живаљ у Горњим Пофалићима ситуација се одвијала на следећи начин: „На главном правцу напада Хум – резервоар – дом Горњи Пофалићи наступале су снаге Одреда Велешићи, појачане ударним групама РгШТО које су водили Енис Срна и Џевад Топић Топа. Њихов задатак је био да у садејству са лијевим сусједом, одредом Пофалићи 2, снажним и изненадним нападом разбију непријатеља на предњем крају и изврше продор у циљу расијецања насеља, опкољавања и разоружавања непријатеља. Снаге Одреда Пофалићи 2, са ударним снагама војне полиције које су водили Керим Лучаревић и Исмет Бајрамовић Ћело, напао је правцем: Ул. Ранка Шипке – ул. Руђера Бошковића – воћњак Баждарево – кафана ‘Равна гора’. Једним водом Одред је затварао правац Жељезничка станица – брдо Бакаревац – Мљекара, ради обезбјеђења дејстава од евентуалне интервенције непријатељских снага из касарне ‘Маршал Тито’. На правцу: ул. Дринска – ул. Петра Мећаве – Чангаловића чесма – ул. Хумска – ‘Плави гранап’, према Обаду и положајима 3. чете напао је Одред Пофалићи 1, појачан групом Ферида Омеровића са Кошева и групом полицајаца СЈБ Ново Сарајево . Правац ул. Адема Буће – ‘Зрак’- Горњи Долац требала је затворити ојачана чета ОпШТО Нови Град са командиром Дервишом Гаџом, са задатком да веже дио српских снага на Обаду и падинским дијеловима Орловачке улице, као и да спријечи евентуалну интервенцију и појачања из правца брда Орлић. На десном крају везивање снага и спрјечавање интервенције из правца Орлића био је задатак снага ОпШТО Вогошћа на линији Хум – Кобиља Глава – Граховиште. Укупне ангажоване снаге у нападу биле су око 550 бораца. Након доброг почетка на главном правцу напада, у коме су добро опремљене ударне групе противоклопним средствима елиминисале бункере и утврђене положаје српских снага на потезу од резервоара и игралишта према Хумском брду и омогућиле напредовање снага Одреда Велешићи на том правцу на том правцу и напредовања на правцу напада Одреда Пофалићи 2, око 11 сати дошло је извјесног застоја у бици. Противоклопоне ударне групе на правцима Одреда Велешићи и Пофалићи 2 су се повукле из битке, а напад Одреда Пофалићи 1 био је заустављен ватром из јаког српског упоришта код Цвијетића пекаре. У то вријеме су се упалили мотори тенкова ЈНА у касарни ‘Маршал Тито’ и чинило се да ће с те стране услиједити напад на пофалићке боце истовременом с контранападом који су српске снаге подузеле из правца ‘Плавог гранапа’. У насељу су се чак почеле проносити гласине да је битка изгубљена и да ће Пофалићи пасти. Тенкови ипак нису покренути из касарне, а српски протунапад је осујећен. Након тога у борбу је уведена једна ударна група из специјалне јединице Јуке Празине којом је командовао Самир Пезо. Одред Пофалићи 1 коначно је уништио непријатељско утврђење и направио продор код Цвијетића пекаре. На главном правцу Велешићки одред је наставио напредовање пофалићком гредом, док је одред Пофалићи 2 наставио напредовање на свом правцу напада према ‘Плавом гранапу’. Убрзо су се се команданти одреда сусрели на локалитету Чангаловића чесма, а дејства су настављена према Орловачкој улици и позицији опкољене 3. чете Одреда Пофалићи 1. У попдневним сатима извршено је спајање с борцима ове чете и њихово деблокирање. На тим позицијама напад је заустављен. У току ноћи било је проблема у задржавању снага на достигнутим линијама и организацији нове линије одбране. Под окриљем мрака, преостале српске снаге, заједно са већином становништва из дијела насеља које су оне контролисале, преко Жучи су напустили Пофалиће. Битка за Пофалиће била је добијена.“ [20]

Називајући почињени злочин величанственом битком, готово сви бошњачки аутори су на исти начин описали најцрњи дан у животима Срба из Горњих Пофалића. Наглашавајући оперативно-тактични значај заузимања насеља, а свјесни размјере почињеног масакра, у својим извјештајима о извршеној акцији намјерно су игнорисали убиства немоћних српских цивила, паљење њихових кућа, пљачку имовине и заробљавање великог броја жена и стараца, те одвођење Срба у логоре и затворе. Муслимани су ову акцију представили као побједу и ослобођење територије од агресора. Мит о добијеној „Битки за Пофалиће“ и данас почива на костима невино страдалих становника српске националности који су убијени и заклани у својим домовима. Како је заиста извојевана та „велика побједа“ муслиманске војске и кога су то побиједили најбоље се види из аутентичних свједочења српских цивила који су имали среће да преживе тај дан.

„Напад је почео у раним јутарњим часовима. Ми смо, да тако кажем, прилично наивно држали неке страже код својих кућа. Група наших момака је држала положај на једном брду који смо ми звали ‘Равна’ зато што је горе била некаква зараван и ту је било ископано неколико ровова. Ти ровови су пали негдје прије подне, не знам сада тачно сат јер нико од нас није гледао на вријеме и након тога настаје један хаос“, говори Божидар Какућа.[21]

„Напад је био апсолутно изненадан, добро планиран и координисан. Једна група је кренула из Бућа Потока, једна из Велешића и једна преко Хума знајући да немамо доле гдје према Фабрици дувана, према Грбавици, значи апсолутно смо били одсјечени и нисмо били спремни за тај напад“, сјећа се некадашњи становник Горњих Пофалића Милан Ковачевић. [22]

Миладин Буњевац је живио у Горњим Пофалићима, у Улици Хумској број 15. До пада Горњих Пофалића живио је уобичајеним животом. У самом Сарајеву га је пoзнавао велики број људи. Радио је на Ветеринарском факултету у Сарајеву, био је афирмисани спортски радник, а једно вријеме и  тренер фудбалског клуба „Жељезничар“. У вријеме напада на Горње Пофалиће налазио се у кући брата Ратка. „Муслимани су извршили изненадан оружани напад из правца Бара, Велешића, Кобиље главе, Бућа потока и Доњих Пофалића тако да су Горњи Пофалићи били одсјечени са свих страна изузев правца према брду Жучи. Ја сам био потпуно затечен. Одмах по нападу муслимана, српско становништво се груписало и формирало збјег кренувши према брду Жуч гдје сам се налазио и ја заједно са супругом. Када смо заједно дошли до моје шуме, главнина збјега се одвојила према брду Жуч, а ја сам стицајем околности сам те сам се успио пребацити у своју шталу. Велики број становништва је у паници бјежао према Жучи, а са мјеста на коме сам се сакрио нисам могао видјети све шта се дешавало тада. Међутим, док сам се налазио у збјегу, у близини куће Пикулић Ненада видио сам око 30 убијених мјештана Срба, цивила са торбама и пртљагом које су бјежећи понијели са собом. Нисам био у ситуацији да им приђем ближе и да неког од њих препознам, па нисам могао ни видјети из каквог оружја су убијени.“[23]

Када су пробијене линије одбране коју су држали мјештани, муслимани су кренули са гранатирањем насеља. О томе пише и Керим Лучаревић Доктор, командант чете Војне полиције која је учествовала у нападу на Горње Пофалиће. „Борци Исмета Бајрамовића Ћеле засипали су тромблонима четничке положаје. Изгледало је као да и ми имамо артиљерију. Као да смо четнике гађали минобацачима“.[24] Да би изазвали што већу панику и страх код народа, муслимански војници почињу са паљењем српских кућа. „Доносим одлуку да палимо куће у којима су четници. За само двадесетак минута запаљено је тридесетак кућа. Створила се ужарена ватра. Шири се у правцу кућа у којима су четници. Моји борци трче кроз димну завјесу и запосједају велики простор…Четници бјеже. Кад је пламен кренуо према ‘Плавом гранапу’, зачу се езан (исламски позив на молитву, прим. аут) са балкона једне велике куће. То борац Алмир, који је имао надимак Хоџа, својим танким али мелодичним гласом езани. Езани о нашој великој побједи…“[25] Из ових редова Лучаревићеве књиге закључује се да је муслимански напад на Пофалиће био првенствено вјерског карактера чији је крајњи циљ био етничко чишћење православног становништва. Непријатељ није палио само оне куће које су због близине могле угрозити имовину муслиманског становништва, као и оне у које су имали циљ да се одмах уселе. У свеопштем хаосу преостало српско становништво покушава да се прибере. Формира се збијег према једином излазу из круга смрти – брду Жуч и даље према Вогошћи. Старији и немоћни остају у својим кућама. Неки су убијени на лицу мјеста, некима је наређено да не излазе вани. Један од њих је и Јован Марић. „Када су муслимани дошли пред нашу кућу и почели викати, супруга и ја смо изашли пред њих. Никога од њих нисам познавао… Супругу су издвојили у страну, а мене су одмах почели тући и то кундацима, чизмама и шакама.

Гранатиранe и запаљенe куће Срба у Пофалићима

Један од њих ме ухватио за косу и главу ми снажно ударао о зид. Приликом вршења детаљног претреса куће водили су ме од просторије до просторије којом приликом су ме такође тукли. У једном тренутку прислонили су ме уз зид, наредили ми да дигнем руке у вис и припремили се да ме стријељају, али је у задњем наишао неки њихов командант који је наредио да ме не убију. Овом приликом задобио сам повреду три кичмена пршљена као и повреду главе, односно оштећење мозга што је касније констатовано на прегледу на ВМА у Београду 1993. године.“[26] Милош Мијовић је имао кућу у Хумској улици бр. 7, поред Фабрике духана „Сарајево“. У вријеме напада са њим у кући су били супруга Милка, кћерка Весна, као и комшија Недељко Ћелић са породицом. Убрзо су му у кућу упали наоружани муслимани, међу којима је познао своје комшије Зухида Зијанића, Алију Баловића, Изета Баловића, Мурата Карића који је био братанац генерала Вехбије Карића и вођа поменуте групе. Претходно су кућу засули рафалима, а по уласку су кренули са претресом. Из куће су однијели све вредније ствари и новац који је Милош имао. Све вријеме су га жестоко тукли кундацима пушака псујући му четничку мајку. Милош је заједно са осталим мушкарцима из куће одведен у логор.[27]

Док су муслимани вршили претресе кућа које нису биле запаљене, збјег српског народа се у колони кретао према брду Жуч. „Пошто смо се задњи извлачили из Пофалића, та наша група у којој сам ја био, заиста је било мучно и јако тешко гледати све. Наилазили смо на лешеве, наилазили смо на рањене људе, неке од њих сам и познао. Неки од њих су били још увијек живи, али остављени јер их није имао ко вући. У том извлачењу, ја сам од своје куће неких сто метара, нама је већ била постављена засједа и није се могло изаћи. Морали смо се пробијати и ја сам у том пробијању тешко рањен. Срећа је била што је са нама био један млади студент медицине па ми је ставио неке даскице на ногу јер сам рањен у бутну кост, касније ће се испоставити дум-дум метком који ми је разнио 11 центиметара кости. Након тога ставили су ме у каселе у којима се носи малтер. Тада је рањена једна госпођа Нада Васковић и још њих пар. Успјели смо изаћи из тог првог круга окружења и ући неких три стотине метара у шуму која из Пофалића води ка Жучи. Нисмо дуго ишли, поново су нам направили засједу. Ту је дошло до правог хаоса и покоља. Једноставно, људи који су ме носили, бацили су и мене и каселу у којој сам био и покушали да се спасу. Остали смо сами ја и госпођа Нада Васковић која је била тешко рањена, као и мој отац (Милинко Ковачевић прим. Аут.) који је био жив у том тренутку и није хтио да ме остави. Тада до нас стижу три муслиманска војника која са собом воде заробљење Пофалићане Драгана Драганића и Раденка Марића који је био младић од деветнаест година. Прво што су урадили, опљачка ли су нас. Документе, папире и све што смо имали код себе узели су нам. Ја сам у том тренутку, можда несвјесно, направио страховиту грешку. Имао сам цигарете, чини ми се ‘Плаву мораву’ и како ми је тај војник узео све, тражио сам да ми да бар једну цигарету. Он је на те моје ријечи извадио огроман нож и кренуо да ме закоље. Међутим, други муслимански војник је скочио и рекао му ‘да се не мучи, да пусти четника да се пати док не искрвари јер му спаса нема’. Тако су они отишли и одвели мога оца, Драгана Драганића и Раденка Марића а мене и Наду Васковић оставили да умремо. Посебно ми је остала у сјећању сцена кад су нас пљачкали. Наиме, Драганић је био наш подстанар и комшија и ја никад нисам примјетио да на десној руци има велики прстен. Међутим, муслиманима је тај прстен запао за око и они су му наредили да га скине. Он је рекао да не може, али су они одмах извадили нож да сјеку прст. Драганић је на то одреаговао тако што је јако трзнуо прстен и успио га је скинути одгуливши сву кожу тако да је крв пљуштала на све стране. Они су узели тај прстен и отишли даље оставивши мене и Наду. Она је била тешко рањена и молила ме је да ју убијем.“[28] Милана Ковачевића је спасило то што га је, повлачећи се кроз шуму, Божидар Какућа чуо како јауче од болова. Пришавши му, видио је да је Милан тешко рањен у ногу и да  не може сам ходати, а да је Нада Васковић рањена у груди и да много крвари. Тражила му је воде, али он није имао ништа код себе, па је одлучио да оде на брдо Жуч како би нашао неког од избјеглог становништва да му помогне да понесу рањенике. Када су се вратили по њих, Нада Васковић[29] је усљед тешког рањавања већ  била на смрт искрварила, док је Милан Ковачевић био жив. Како су муслимани поступали према Србима које су затекли у својим кућама, свједочи и случај Љубице Елек која се за вријеме напада налазила у своме дому на адреси Хумска улица бр. 234а. Љубица, рођена 1904. године, била је удана за Божидара. Мајка једног дјетета није хтјела да напусти кућу, јер је сматрала да никомe ништа није скривила и да нема разлога да је било ко дира. Ипак, муслимани су у свом крвавом походу запалили кућу у којој су остали Љубица и Божидар. Након извјесног времена група Срба која је остала у насељу сахранила је убијее Србе, те су тако на згаришту куће Елека пронашли Љубичине кости и сахранили их у дворишту куће. Посмртни остаци Љубице Елек пронађени су у дворишту породичне куће током активности Комисије за тражење несталих и заробљених лица Републике Српске 17. новембра 1992. године. Идентификација је извршена 29. фебруара 2000. године у Лукавици.[30] Посмрти остаци Божидара Елека до данашњег дана нису пронађени.

Посмртни остаци Љубице Елек

Голгота српског становништва у Горњим Пофалићима није била завршена 16. маја 1992. године. Преостало малобројно становништво је данима и мјесецима након пада Горњих Пофалића малтретирано и убијано. Већина оних који су помислили да им се неће ништа десити и да ће бити поштеђени од стране муслиманске власти, завршили су под земљом. Изјаву о својим страхотама дала је и Ангелина Пикулић: „ Након осам дана од напада, муслимани су дозволили да се вратимо својим кућама у Пофалиће. По повратку, мене су, као и Тришић Срету и његову супругу Босу, као и Какућа Душана и друге, муслимани позвали да препознајемо лешеве убијених Срба у Пофалићима и да их сахрањујемо. Тада сам видјела убијене Мађаревић Сретка и Буху Радована. Срето Мађаревић је сахрањен у близини куће Радовића, а леш Радована Бухе је размијењен.“[31] Колико су муслимани били безобзирни у свом крвавом походу доказује и случај убиства Славка Рајчевића коме је глава ритуално одсјечена од тијела. О том случају Ангелина Пикулић каже: „Такође сам видјела леш једног студента из Доњих Пофалића, који је убијен приликом покушаја бјекства у правцу брда Жуч. Био је убијен у близини куће Јове Јовичића и тек дванаестог дана је сахрањен низ обалу. Међутим, приликом ове сахране његова глава је била набијена на колац ограде, а тијело сахрањено без главе. Ја сам, кријући се заједно са Босом Тришић и Хрватицом Златом – чијег презимена се не сјећам, главу овог студента закопала у башту Јове Јовичића испод његове штале.“[32]

Зоран Пикулић је живио у Горњим Пофалићима у Улици Хумској бр. 163. Приликом напада на насеље спасио се тако што је избјегао у Рајловац, док су његови родитељи, отац Војислав и мајка Марица, остали у породичној кући. „По мом одласку из Пофалића, повремено сам одржавао телефонске везе са мајком, јер су оне тада још увијек функционисале. Она ми је рекла да код њих свакодневно долазе различите групе млађих муслимана, наоружани и обучени у црне униформе те их малтретирају и односе све вредније ствари из куће. Посљедњи пут сам се са њом чуо 27. јула 1992. године. Између осталог, тада ми је рекла да се вјероватно више нећемо ни чути ни видјети, не објашњавајући ми због чега. Дана 2. августа чуо сам се са телефоном са Хасаном Мутапчићем, секретаром МЗ „Пофалићи“, са којим сам од раније био у добрим односима и који је повремено обилазио Србе који су остали у насељу након напада. Он ми је рекао да је тог дана био пред мојом кућом али да није нашао моје родитеље. У кућу су се уселили неки њему непознати људи, који такође нису знали гдје се налазе моји родитељи.“[33]

Према расположивим информацијама Војсилав Пикулић и Марица Пикулић заједно су са комшијама Љубицом Ковач и Станом Ковач, као и брачним паром Стеваном и Станом Васковић одведени од стране непознатих лица из куће 2. августа 1992. године у оближњу шуму у правцу Хума те су ту убијени и закопани. У њихове куће су се одмах уселиле муслиманске породице.

Посмртни остаци многих Срба убијених у Горњим Пофалићима су више пута прекопавани, што говори о намјери нападача да прикрије злочин. У сахрањивању Срба учествовао је и Срећко Тешић. „За вријеме наведеног напада муслимана на Пофалиће један број српских лешева је остао несахрањен, па су муслимани мене, Душана Какућу и Гавру Брезара приморали да их сахрањујемо. Сјећам се да су лешеви били скоро у фази распадања или полуспаљени, па их нисмо могли ни препознати. На мјесту званом ‘Језеро’ код брда Жуч сахранили смо два леша, а у близини куће Недељка Пикулића три леша, међу којима сам препознао леш Буха Радована. У близини куће Бакић Зорана било је затрпано пет до шест лешева које смо ми извадили и поново закопали, а на једном од њих није било главе. У близини Хум брда закопали смо леш Рајчевић Мише и једног студента, такође презимена Рајчевић, али му не знам име (ради се о жртви Славку Рајчевићу, прим. аут.). Иза куће Радовић Бошка сахранили смо још један, а иза куће Недељка Пикулића још два леша. Сахрањивали смо их тако што смо ископавали рупе дубине 40 цм и лешеве затрпавали онако како смо их налазили. Након извјесног времена муслимани су поново позвали нас тројицу, натјерали нас да пронађемо мјеста гдје смо закопали ове лешеве које смо морали да извадимо, а муслимани су их затим однијели ради размјене.“[34]

Омер Габела који је испред ТО БиХ био задужен за односе са становништвом Пофалића

Из свега наведеног видљиво је да је над Србима у Горњим Пофалићима почињен ратни злочин. Муслиманске тврдње да се радило о чисто војној акцији у којој су мета били наоружани „четници“  просто немају упориште у материјалним доказима. Јасно је то на основу изјава преживјелих свједока, обдукционих записника, медицинске документације и аудио и видео доказа. Одмах након почињеног злочина муслимани су се дали на прање крвавих руку, па је за те потребе вјероватно и урађена репортажа новинара Зекеријаха Смајића, Мухарема Османагића и Шемсудина Ченгића којим су почињени злочин покушали представити војном акцијом усмјереном на терористе, а српске старине присиљавати да пред камерама афирмативно причају о муслиманским властима.[35]

Од пада Горњих Пофалића утврђена је смрт великог броја српских цивила и то Гавре Брезара, Сретка Чангаловића, Душана Косића, Душанке Мађаревић, Радомира Марића, Владе Пикулића, Драгомира Подинића и Рајка Подинића, Ђорђа Симеуновића, Војина Вукадина и Борише Шојића.

Документ који јасно показује да су Срби убијани на лицу мјеста

Сарајевско „Ослобођење“ од 17. маја 1992. године – насловница која српске цивиле представља као агресоре

Посмртни остаци Наде Васковић која је у вријеме убиства била у другом стању


[1] Записник о саслушању свједока Љубомира Васковића бр. 531/96-2 од 19. 9. 1996. године, Окружни суд у Београду

[2] Записник о прикупљању изјаве од лица Андријашевић Милан бр. 14-2/2/05 од 12. 6. 2005. године, МУП РС ЦЈБ Требиње.

[3] Записник о саслушању свједока Милоша Оџаковића од 15. 6. 1997. године, Основни суд у Сокоцу.

[4] Српска демократска странка, општински одбор Ново Сарајево, саопштење за јавност бр. 39/91 од 21. 8. 1991. године.

[5] Странка демократске акције Сарајево – Списак кандидата за обуку специјалаца у МУП-у Републике Хрватске, бр. 1258/91 од 8. 7. 1991. године, електронска база докумената Центра ИД 117689.

[6] Записник о саслушању свједока Драгутиновић Србислава бр. 35/97 од 16. 5. 1997. године, Основни суд у Сокоцу .

[7] Доступно на https://youtu.be/P1AGrdjVbtE посљедњи пут посјећено 10, посљедњи пут посјећено 08. 2022. године у 15:30 ч.

[8] Исто.

[9] М. Шадинлија, „За Сарајево, за Босну своју – од 13. новосарајевске до 111. витешке брдске бригаде“, Сарајево, 2010, стр. 32.

[10] Записник о прикупљању изјаве од лица Андријашевић Милан бр. 14-2/2/05 од 12. 6. 2005. године, МУП РС ЦЈБ Требиње.

[11] ИД жртве у електронској бази података Центра 17107.

[12] Записник о саслушању свједока Игњатовић Драгомира бр. 37/98 од 21. 5. 1998. године, Основни суд у Сокоцу.

[13] ИД жртве у електронској бази података Центра 17202.

[14] ИД жртве у електронској бази података Центра 14047.

[15] ИД жртве у електронској бази података Центра 14440.

[16] Фото-документација ексхумација тијела изпојединачних гробница гробље „Лав“ Сарајево, архива РЦИРЗ

[17] ИД жртве у електронској бази података Центра 12250.

[18] Записник о саслушању свједока Шалипур Здравка бр. 66/94 од 4. 11. 1995. године, Основни суд у Илиџи

[19] Записник са 16. сједнице српског народа у Босни и Херцеговини одржане 12. маја 1992. године у Бањој Луци, архвива РЦИРЗ.

[20] М. Шадинлија, „За Сарајево, за Босну своју – од 13. новосарајевске до 111. витешке брдске бригаде“, Сарајево, 2010, стр. 39-40.

[21] Доступно на https://youtu.be/P1AGrdjVbtE посљедњи пут посјећено 10. 08. 2022. године у 15:30 ч.

[22] Исто.

[23] Записник о саслушању свједока Миладина Буњевца, бр. 66/94 од 31. 10. 1995. године, Основни суд у Илиџи.

[24] К. Лучаревић, „Битка за Сарајево“, ТЗУ, 2000, стр. 140.

[25] Исто.

[26] Записник о саслушању свједока Јована Марића бр. 296/97-9 од 20. 6. 1997. године, Основни суд у Сокоцу.

[27] Записник о саслушању свједока Мијовић Милоша бр. 872/95-3 од 21. 12. 1995. године, Основни суд у Сокоцу.

[28] Доступно на https://youtu.be/P1AGrdjVbtE посљедњи пут посјећено 10. 08. 2022. године у 15:30 ч.

[29] ИД жртве у електронској бази података Центра 11969.

[30] ИД документа у електронској бази података Центра 73574.

[31] Записник о саслушању свједока Ангелине Пикулић бр. 66/94 од 31. 10. 1995. године, Основни суд у Илиџи.

[32] Исто.

[33] Записник о саслушању свједока Зорана Пикулића бр. 26/98 од 19. 2. 1998. године, Основни суд у Бијељини.

[34] Записник о саслушању свједока Срећка Тешић бр. 66/94 од 1 . 11. 1995. године, Основни суд у Илиџи.

[35] Доступно на https://youtu.be/3friYjIOw6U, посљедњи пут посјећено 16. 8. 2022. године.