У пресуди претресног вијећа МКСЈ у предмету Насер Орић наведен је опис географског положаја Факовића: „Факовићи се налазе на западној обали Дрине, приближно 15 километара источно од Сребренице. Подручје Факовића састоји се од више заселака у близини села Факовићи и укључује Дивовиће и Радијевиће, смјештене два до три километра југоисточно од Факовића. (…) Најближе село у којима су већинско становништво били муслимани била су Жањево, Абдулићи, Јагодња и Јошева која се налазе у кругу од два до четири километра од Факовића.“[1]
Факовићи су једно од најстрадалнијих српских села у Подрињу. Током 20. вијека над становницима овог села извршени су злочини. У Другом свјетском рату јединице усташке „Црне легије“, у прољеће 1942. године, извршили су стравичан покољ над Србима из Факовића. Заједничко свједочанство о томе су оставили Радиша Симић, Шемсо Риђић и Станиша Весић. У Записнику Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, МНО Факовићи, од 30. августа 1946. године наведено је: „У прољеће те године (мисли се на 1942. годину – примједба аутора), пошто су се четници у овоме крају растурили и дјелимично повукли се у Србију, Францетићева ‘Црна легија’ заузела је и наше подручје и као и у цијелом овом крају извршили су покољ православног становништва, које није на вријеме успјело да се спасе бјежањем у Србију. Међу масом народа из срезова Источне Босне, које су усташе побили на самој обали Дрине приликом покушаја бјежања у Србију, убијено је десетак Срба и са нашега подручја и бачено у воду. На нашем подручју су организатори и наредбодавци покоља, који су извршиле усташе, били усташки официри Прпић и Слеко. Прпић се звао Иван, а Слеку другог имена не знамо.“[2]
Они даље описују злочине усташа: „Усташе су на путу све од Дрине па до нашега подручја похватали преко двјеста људи, жена и дјеце, које су држали затворене у једној кафани у Факовићима, те су их исте ноћи поубијали. 56 од ових жртава усташе су заклали пред поповом кућом, али се не зна њихова гробница, те су жртве вјероватно бачене у Дрину, која ту близу тече. 179 жртава усташе су одједанпут побили из митраљеза и побацали у двије ископане јаме, које су унапријед биле припремљене. Лешеви су били тако плитко закопани да су одијела жртава вирила кроз набацану земљу. Ове заједничке гробнице тих жртава и данас се налазе на истоме мјесту у Факовићима.“[3]
Такође, са подручја сребреничког среза Срби су одвођени и у логоре с краја 1942. године: „Том приликом је и са нашег мјесног подручја отјерано у логор сво православно становништво. Нису тјерали у бараке само оне српске фамилије које су имали некога у њемачком заробљеништву. У међувремену, док су се Срби налазили у Сребреници у баракама, њихове куће у селима биле су од мјештана и мухаџера потпуно опљачкане.“[4]
Спомен-плоча за погинуле и убијене Србе из Факовића 1942. године
Након Другог свјетског рата преживјели Срби су наставили живјети у свом селу у складним међуљудским односима са муслиманима из околних села. Савка Ђокић која се удала у Факовиће, тачније у заселак Дивовићи, изнијела је свједочење о томе: „Најближе мом селу је муслиманско село Жањево, удаљено од моје куће око 200 метара, чија се имања граниче са мојим. Са мјештанима муслиманима из Жањева били су добри комшијски односи и никада са њима није било никаквих сукоба. Међусобно смо се и помагали у обављању пољопривредних послова.“[5]
Поред Савке и Новка Божић наводи да све до почетка рата у БиХ није било проблема између Срба из Факовића и муслимана из околних села, штавише помагали су једни другима приликом пољопривредних радова и међусобно су се посјећивали.[6]
Међутим, када су почеле међунационалне провокације у БиХ, с повратом вишестраначја, оне нису мимоишле ни мјештане Факовића. Савка то описује: „Када је почео рат у Хрватској дјеца из Жањева су почела, приликом сусрета са мном, да ме провоцирају подижући кажипрст и средњи прст у вис као ‘V’. (…) Сјећам се, када је у то вријеме, код мог базена за воду који користимо за наводњавање, у мом присуству наишао младић звани Мрко из Жањева, који је био на одслужењу војног рока у ЈНА, и ту се срео са његовим рођаком, не знам му име, и овај га питао: ‘Дође ли, Мрко?’ Мрко је одговорио: ‘Дођох, јебеш им матер, ја да им служим војску.’ Знам да је он био побјегао из ЈНА.“[7]
У напетој атмосфери мјештани Факовића и Бољевића дочекали су прољеће 1992. године. Тад почињу први напади муслимана на Србе у ширем рејону Подриња што уноси додатни страх међу Србе из ових села. Један догађај је директно утицао на Срба из Факовића. Новка Божић о томе свједочи: „…маја мјесеца сви житељи Жањева напустили су село и повукли се у друга муслиманска села у брдима изнад Радијевића – Јагоња, Јошева, Моћевића и других, али ја не знам из којих разлога су то учинили. Међутим, у шуми, на брдима изнад Радијевића примјећена су њихова групна и појединачна кретања ноћу, а били су и наоружани. Такође, почели су муслимански напади на околна српска села од јуна мјесеца и та села су палили, а мјештане које су затекли у овим селима су убијали. Због тога је и у мом селу, Радијевићима, као и у околним српским селима – Дивовићи, Факовићи и другим, од стране мјештана организована самозаштита, постављене су страже у селу и околини, па су и мој муж и синови учествовали у томе.“[8]
Драгољуб Николић је такође свједочио формирању сеоских стража: „Када је започео рат у бившој БиХ, априла 1992. године, муслиманске оружане снаге на овом подручју почеле су нападати околна српска насеља, палити их и убијати мјештане. Због тога је у Факовићима организована самоодбрана и формиране страже у селу, у чему сам и ја учествовао.“[9]
Напади на српска села од стране припадника тзв. ТО Сребреница интензивирани су у мају и јуну. Нарочито је напад на село Ратковиће изазвао панику код Срба у Факовићима. Честе засједе на готово свим путним комуникацијама довеле су Факовиће љета 1992. године у стање одсјечености од остатка општине Братунац.
О тешкој ситуацији у каквој су се затекли мјештани Факовића свједочи и Славољуб Жикић који је до почетка рата обављао функцију управника поште у Факовићима. Наиме, он је свједочио да је у љето 1992. године испостава поште у Факовићима изгубила везу са централом у Братунцу, јер су муслимани пресјекли путеве од Братунца према Факовићима. Међутим, Славољуб је ипак одржао везу са поштом у Братунцу, али заобилазним путем. Сваког понедјељка и петка он је прелазио ријеку Дрину и ишао путем за Љубовију, а онда прелазио у Братунац по пошту и враћао се истим правцем.[10]
Прије напада, 5. октобра 1992. године, десило се неколико инцидената, а Савка Ђокић описује један догађај који је наговијестио шта ће се десити Србима у Факовићима: „Колико се сјећам, почетком септембра, мој муж (Сретен – примједба аутора) је изашао у воћњак изнад куће, удаљен око километар, да би брао шљиве. Том приликом су га изненада, с леђа, напала непозната лица и ударила га неким предметом у потиљак од чега је он пао у несвијест и задобио тешке повреде, па је у тешком стању одвезен на лијечење у Ужице. Ми смо га повријеђеног нашли у бесвјесном стању у подруму Маркове куће, а касније су се преко муслимана пронијеле приче да су га муслимани напали и бацили у оближњи подрум, мислећи да су га убили.“[11]
Случај Сретена Ђокића није био једини. Наиме, 18. септембра 1992. године Радосав и Љубиша Божић су у повратку са пољских радова убијени у засједи од стране припадника тзв. Армије БиХ.
Савка даље напомиње: „Такође, једне ноћи, сеоске страже су видјеле како изнад села пролазе Насер и Фејзо Махмутовић, али их нису дирали мислећи да су долазили да узму храну из својих кућа. Све ово је утицало да се у селу појачавају страже, како дању тако и ноћу, на које су ишли и мој син Светозар и муж Сретен, па су код себе имали пушке.“[12]
Према наводима из Кривичне пријаве СЈБ Братунац[13] и Извјештаја ЦЈБ Бијељина[14] село Факовиће[15] су 5. октобра 1992. године око 12 часова напали припадници тзв. Армије БиХ из Сребренице. Напад је био усмјерен из муслиманских села Познановићи и Јагодња. У вријеме почетка напада српски народ се махом налазио на њивама обављајући пољопривредне радове. Напад је изведен на села која се протежу дуж обале Дрине десет километара, а ова мјеста су прије рата била позната као економски јача у односу на остала из тог краја.
Славољуба Жикића је напад припадника тзв. Армије БиХ на село затеко у њиви док је обављао пољске радове.[16] О свему томе он је дао своје свједочанство: „Дана 5. октобра 1992. године, ја сам се налазио у својој њиви недалеко од куће, а са мном је била моја жена Миленка и свастика Вера Весић. У њиви сам примјетио да је поваљана трава и кукуруз, што ми је било сумњиво, јер се њива налазила близу шуме, а у близини се повремено налазила и самоорганизована сеоска стража. Док смо брали кукуруз почела је пуцњава, а било је тачно 12 часова, која се чула са свих страна. Погледао сам низ и уз Дрину и видио да су сва околна села у пламену. Све троје смо почели бјежати према ријеци Дрини, те сам њих двије упутио да иду низ Дрину за око 400 метара, гдје се налази чамац којим могу прећи у Србију. Ја сам остао прикривен у близини своје куће, а био сам цивил и ненаоружан, као и наведени са мном у њиви. “[17]
Детаље напада на Факовиће описује Драгољуб Николић: „Тачно у 12 часова, 5. октобра 1992. године, налазио сам се у центру села, када је изненада запуцало са свих страна, од стране муслиманских оружаних формација, који су у великом броју опколили село и извршили напад. Видјевши то, брзо сам отишао својој кући и отпратио своју супругу Здравку према Дрини да покуша да се са осталим, старијим и болесним мјештанима, пребаци чамцем на другу обалу, а ја сам покушао да са осталим браниоцима села, којих је у том тренутку било свега 17, пружим отпор нападачима. Извјесно вријеме налазио сам се у заклону поред своје куће, одакле сам пуцао према нападачима који су већ ушли у село и почели да пљачкају и пале куће. Видио сам велики број муслимана који су се кретали по кућама, који су били у маскирним униформама, а било их је доста и у цивилним одијелима. Уз ове војнике кретао се и већи број жена муслиманки, које су упадале у куће и пљачкале ствари и храну. У једном тренутку видио сам, на удаљености око 100 метара од моје куће Алију Мујкића[18] званог Алијица, из сусједног муслиманског села Жањева који је прије рата небројено пута био у мојој кући и на надницу обрађивао моје имање. Био је окренут лицем према мојој кући и чуо сам како довикује: ‘Драгољубе, јебем ти српску мајку, ухватићу те жива, нећемо те убити’.“[19]
Пошто је увидио да је немогуће одбранити село, Драгољуб се извукао према Дрини и ту је на обали ријеке у заклону био до краја напада: „У заклонима одбране налазио се велики број мјештана, стараца, жена и дјеце који су побјегли из села приликом напада, па сам помогао да се они чамцима пребаце преко Дрине, на супротну страну, а ја сам прешао у посљедњој групи у Бачевце, гдје сам остао око седам дана, а потом се вратио у своје село.“[20]
Драгољуб Николић на десној обали Дрине даје интервју новинару Радио-телевизије Београд
Велику породичну трагедију је доживјела помињана Савка Ђокић[21] која је тај дан остала без сина и супруга. У тренутку почетка напада на село, Савка се налазила у кући са сином Светозаром који се вратио из Бајине Баште тај дан и позвао је рођака Петка – коме је надимак Перо – на ручак, а муж јој је био у дворишту и сјекао је дрва: „У том тренутку зачула се снажна пуцњава из правца шуме која се налази изнад куће на удаљености од око 50 метара. Светозар и Перо су утрчали у кућу и узели оружје. Перо је успио да изађе из куће и кренуо је према потоку који се налази на десној страни и њиме отишао у шуму. У јеку ове пуцњаве мој син је погледао кроз улазна врата и повикао ‘мама, паде тата’. Погледала сам и ја кроз врата и на око пет метара, лијево од куће према шупи, видјела мужа Сретена како непомично лежи. Погледала сам према ивици шуме и видјела да на око 50 метара од мене стоје поред јабуке један муслиман из Жањева кога сам познавала и још један мени непознат, са пушкама у рукама. Пошла сам у кућу, а овај муслиман кога сам познавала је довикнуо ‘гдје се враћаш, мајку ти четничку, излази из куће’. Са лијеве стране улаза у кућу, кроз прозор сам видјела још једног муслимана из Жањева кога сам познавала и који ми је викао ‘излазите, мајку вам четничку’. Он је такође био наоружан са пушком. Истовремено, син је пуцао кроз врата према шуми и кроз прозор кухиње према путу испод куће. У једном тренутку, нападачи су престали да пуцају и чула сам како неко виче ‘иди, бако, у кућу и кажи им да се предају, нећемо им ништа’. На врата је ушла комшиница Стојка Стјепановић, стара око 60 година и повикала нам ‘ајде, Савка, ајде, Светозаре, предајте се, неће вам ништа, то су нам комшије`. Светозар јој је рекао да остане са нама и да не излази напоље, али је она рекла да мора да се врати, јер су јој сва три унучета остала у дворишту Миће Ђокића, гола и боса. Излазила је из куће и по њиховом наређењу се поново враћала и звала нас да се предамо. Муслимани су јој наредили да запали кућу, па јој је Светозар добацио једно ћебе. Она је покушала да у кухињи запали ово ћебе, али у томе није успјела па је изашла.“[22]
Сретен Ђокић Светозар Ђокић
Оно што Савка није навела у овој изјави, а јесте приликом свједочења пред МКСЈ, то је да је приликом једног уласка у кућу Стојка покушала отети пушку од Светозара, али је Светозар био јачи и запријетио Стојки да му не дира пушку.[23]
Савка потом описује даља дешавања у кући: „Одмах затим, у кухињу је упао Ибрахим Мујкић звани Коцкица из Жањева, са пушком у руци. Ја сам се са сином, у том тренутку, налазила у соби у коју се улази кроз врата из кухиње. Син ми је наредио да легнем, а он је у кухињу бацио бомбу која је експлодирала и убила Ибрахима. Убрзо затим у кућу је упала поново Стојка, узела Ибрахимову пушку и изашла. Прије упада Ибрахима у кућу, неко је кроз прозор убацио нешто запаљиво у шпајз, који је почео да гори, а у кући се појавио страховито црн дим, па смо син и ја почели да се гушимо. Пружајући отпор нападачима, Светозар је остао само са једним оквиром муниције, па је отворио прозор спремајући се да искочи. Питао ме је могу ли и ја да искочим, па пошто сам рекла да могу скочити, али да не могу бјежати, он је на брзину обукао одијело од униформе, дао ми кључеве од Перине собе, чешаљ и сат и рекао да то дам Пери. Договорили смо се да ће он искочити кроз прозор и запуцати, а ја да искористим прилику и да кроз врата побјегнем у шуму. Прије него што је искочио бацио је бомбу лијево од себе, испод куће, а одмах затим је искочио и запуцало је са свих страна. За тренутак сам испод куће видјела муслимана са оружјем и чула га како виче ‘ура, мајку вам јебем, дајте ми уже и нож’. Изашла сам на врата и видјела да изнад куће нема ниједног муслимана. (…) Муслимана изнад куће, на ивици шуме није било, јер су сви отрчали за мојим сином не би ли га ухватили живог. Искористила сам ту прилику, ушла у један оближњи поточић-јарак и отпузала према шуми. Кроз овај поточић непримјетно сам отишла још дубље у шуму и сакрила се у шибље.“[24]
Сакривена у шибљу Савка је сачекала да се смири пуцњава, а кријући се на том мјесту чула је страшне повике из села. „Одатле сам јасно чула да је нешто јако пукло и као да се срушило, као и повике муслимана и тракторе који се крећу по селу. Киша је падала цијеле ноћи. Чула сам и Стојку како је запомагала и кукала. У само свитање кренула сам натраг низ поток, пузећи и на ивици шуме сам скренула десно према Радијевићима. Скривајући се наишла сам на неке комшије у овом селу и они су ме одвели до Дрине, а одатле смо прешли у Бачевце у мјесто звано Пауница.“[25]
Док је боравила у Бачевцима, тијела убијених из Факовића и Дивовића пребачена су у Бајину Башту. Како је изгледало тијело њеног сина Светозара овако је описала: „Примјетила сам да му је десно око било извађено, десна рука поломљена и имао је рану на лијевој страни грудног коша, као и трагове дављења на врату. На његовој жутој мајици са кратким рукавима коју је носио тога дана (5. октобра), а која је сада била скинута са њега, примјетила сам већи број рупа које су вјероватно настале од удараца ножем. Није ми омогућено да погледам његово тијело с леђа, па нисам видјела има ли убода по леђима. Касније ми је причао Љубо Митровић из Радијевића да је Светозарево тијело нашао затрпано испод рушевина амбара који се налазио око 40 метара од куће. Потражила сам тијело мужа Сретена и препознала његово одијело на једном тијелу које је било без главе и десне руке. Када сам пришла видјела сам да на дијелу врата виси дио коже са косом, са тјемена главе. Његова глава и рука нису пронађени и сахрањен је без њих.“[26]
Судбину Стојке Стјепановић и њених унучади описао је и Стојан Ђокић који је прије напада због посла прешао у Бачевце у Србију: „Чуо сам и плач Стојке Стјепановић, моје комшинице, која је ухваћена жива и мучена. Троје унучади од Стојке су остали живи. Нађени су у кући Миће Ђокића. Значи, муслимани су дјецу пренијели из Стојкине куће у кућу Милована Ђокића. Дјеца су сутрадан нађена у наведеној кући, тј. пошто су се муслимани повукли након учињеног злочина тј. убијање и паљење нашег села. Од троје дјеце муслимани су најмање мушко дијете том приликом осунетили и оставили у кући. Дјечаку по имену Новица, кога су осунетили су у њедра оставили неку књижицу која је била исписана на неком страном језику, вјероватно на арапском. Ту књижицу су војници који су дошли сутрадан да извуку мртве и кад су нашли дјецу и осунећеног Новицу исту су бацили. И сада је уочљиво да је малиша осунећен. Дјеца су ту у селу са родитељима. У вријеме догађаја родитељи од дјеце су били на њиви гдје су брали кукуруз, а дјеца су се налазила у кући.“[27]
Стојкина кћерка Новка Божић је такође описала шта се дешавало са њеном мајком: „Касније ми је мала Драгица (која је имала двије и по године) причала да су баку (моју мајку Стојку) муслимани тукли, да су јој сјекли прсте и тукли по глави, а да је њу, Новицу и Верицу једна муслиманка однијела у кућу Милована Ђокића и ту их је закључала.“[28]
Такође, већ је напоменуто да су Срби спас од припадника тзв. Армије БиХ тражили пребацујући се чамцима у Србију, тачније у село Бачевце. Међутим, нису сви имали срећу да стигну до друге обале Дрине. „Неки су изгинули бјежећи тј. тражећи спас у Србији преко Дрине као што су Данило Ђурић, шумар из Факовића, Миља Деспотовић[29] из Радивојевића. Они су се бјежањем утопили, као и Олга Марковић из Грубановића која је нађена у Дрини.“[30]
Припадници тзв. Армије БиХ нису се либили напада на Бачевце. Свједочење о муслиманском нападу на Бачевце дао је свештеник Српске православне цркве из овог села Миломир Тадић. Он је навео „да је 5. октобра 1992. године био у Бајиној Башти и да је у повратку, аутобусом, дошао до села Рогачица, а да су тада упозорени да због напада муслимана на Факовиће не могу безбједно наставити вожњу дуж обале Дрине до Бачеваца. Од Рогачице до Бачеваца је наставио пјешке, а у Бачевце је стигао у вечерњим часовима.“[31]
Описујући шта се дешавало у Бачевцима тога дана, Миломир Тадић је истакао да су Бачевци „гађани из пјешадијског наоружања и да је том приликом један становник села био рањен. Ријеч је о Предрагу Митровићу који је задобио прострелну рану у руку. (…) Такође је навео да су минобацачке гранате, њих пет-шест, погодиле село Обрадовиће које се налази непосредно изнад Бачеваца и да је једна граната експлодирала у дворишту једне породице, а да су гелери оштетили фасаду на кући, али људских жртава није било.“[32]
Већ помињаног Славољуба Жикића, који се крио у близини своје куће, припадници тзв. Армије БиХ заробили су у селу. У пресуди претресног вијећа МКСЈ Насеру Орићу наведено је да су Славољуба Жикића „заробила два наоружана мушкарца у униформи током борби с борцима муслиманима у Факовићима. Један од те двојице ударио је Славољуба Жикића у ребра кундаком од пушке. Зулфо Турсуновић, који је сједио на бијелом коњу и био одјевен у сивомаслинасту униформу, спријечио их је да га даље туку. Славољуба Жикића су натјерали да пјешачи у колони муслимана у правцу Сребренице, а путем су га повремено тукли шакама и ударали ногама. Задњи дио пута прешао је у камиону.“[33]
Славољуб Жикић је из Факовића доведен у зграду Полицијске станице у Сребреници, а ту је затекао још четири српска заробљеника. Он је навео да је све вријеме боравка у Полицијској станици био тучен и малтретиран, чак су били тјерани од стране муслимана да се између себе затвореници туку. „У два наврата стражари су дали кључ ћелије особи у униформи с надимком Бели, за којег Славољуб Жикић претпоставља да је из засеока Пале покрај Поточара. Бели му је наредио да чучне покрај решетака ћелије, а затим га штапом ударао по глави од чега су му на глави искочиле кврге величине ораха. Неколико пута су Славољуба Жикића и друге заточенике тукли у другој просторији станице полиције у Сребреници, у присуству бројних бораца. Ударали су их песницама, ципелама и кундацима пушака. Једном су Славољубу Жикићу наредили да легне на леђа, а један војник је газећи по њему имитирао брзи српски плес[34]. Након тога Славољуба Жикића је бољела бешика и добио је килу. Другом приликом су му кундаком пушке разбили зубе. Такође, приликом испитивања које је водио извјесни Мирзет – за кога Претресно вијеће не сумња да је био Мирзет Халиловић – Славољуба Жикића су други борци ударали кад год би Мирзет скренуо поглед. Мирзет га је и сам једном приликом ударио ногом у стомак. Дана 16. октобра 1992. године Славољуб Жикић је размијењен заједно са другим српским заточеницима на Жутом мосту за тијела муслимана. На путу до мјеста размјене Бели је Славољуба Жикића ударио кундаком пушке у десно раме, што је узроковало трајну мању покретљивост десне руке. Приликом злостављања у заточеништву Славољубу Жикићу је сломљено најмање једно ребро. Осим тога, трајно му је оштећен слух и још увијек има пробавне сметње.“[35]
Након изласка из заточеништва Славољуба Жикића је сачекала једна непријатност: „Тај дан сам сазнао непријатну вијест да сам ја сахрањен у Бајиној Башти за вријеме док сам био у затвору. Лично сам након изласка из затвора ишао у Бајину Башту на гробље гдје сам видио наводно мој гроб са крстом на којем је исписано моје име и презиме.“[36]
Као по обрасцу муслиманских напада у Подрињу, иза припадника тзв. Армије БиХ ишли су цивили, жене, а неријетко и дјеца чији је задатак био пљачка имовине. Славољуб Жикић је свједочио да је видио у Познановићима десетак трактора који су били окренути према Факовићима, а крај њих су стајали цивили и војници који су били спремни да крену у пљачку чим Факовићи буду заузети.[37]
Уништене кућа Мије Божића Уништена кућа Милутина Божића
Уништена кућа Милета Стевановића Уништена кућа Драге Јовановића
Треба напоменути да су истог дана, 5. октобра 1992. године, припадници тзв. Армије БиХ гранатирали и Братунац, у жељи да одвуку пажњу припадника ВРС. У том гранатирању убијена је Зорица Божић.
Зорица Божић
Убијени Срби из Факовића су махом сахрањивани у Бајиној Башти, јер су Факовићи остали под контролом тзв. Армије БиХ до априла 1993. године када је Војска Републике Српске ослободила ово село и када је омогућен повратак српским цивилима. Међутим, за вријеме када су Факовиће контролисали припадници тзв. Армије БиХ, Срби из Факовића су, на сопствену одговорност, повремено чамцем прелазили из Бачеваца до Факовића како би покупили своје ствари уколико су остале у селу. Прелазак Срба из Факовића у родно село због прикупљања личних ствари.
Више о злочину у Факовићима можете погледати ОВДЈЕ.
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
[1] Пресуда Претресног вијећа МКСЈ у предмету Насер Орић, бр. IT-03-68-T од 30. 6. 2006. године, пар. 635.
[2] Записник о саслушању свједока о злочинима на подручју МНО Факовићи, од 30. 8. 1946. године, наведено у: Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату, РЦИРЗ, Филозофски факултет И. Сарајево, Удружење историчара РС „Милорад Екмечић“, Источно Сарајево – Бања Лука, 2020, стр. 56.
[3] Исто.
[4] Исто.
[5] Записник о саслушању свједока Савке Ђокић, Основни суд у Зворнику, број: Kri 83/94 од 31. 8. 1994. године.
[6] Записник о саслушању свједока Новке Божић, Основни суд у Зворнику, број: Kri 113/94 од 10. 10. 1994. године.
[7] Записник о саслушању свједока Савке Ђокић, Основни суд у Зворнику, број: Kri 83/94 од 31. 8. 1994. године.
[8] Записник о саслушању свједока Новке Божић, Основни суд у Зворнику, број: Kri 113/94 од 10. 10. 1994. године.
[9] Записник о саслушању свједока Драгољуба Николића, Основни суд у Зворнику, број: КИ 64/93 од 23. 12. 1994. године.
[10] Транскрипт свједочења Славољуба Жикића пред МКСЈ у предмету Насер Орић, бр. IT-03-68-T од 15. 12. 2004. године, стр. 3.180.
[11] Записник о саслушању свједока Савке Ђокић, Основни суд у Зворнику, број: Kri 83/94 од 31. 8. 1994. године.
[12] Исто.
[13] Кривична пријава, СЈБ Братунац, број: 45/93 од 30. 6. 1993. године.
[14] Извјештај о учињеном кривичном дјелу геноцид и других кривичних дијела ратног злочина, ЦЈБ Бијељина, број: 12-02/4-230-163/05 и 140 од 9. 2. 2006. године.
[15] У Кривичној пријави је наведено да се Мјесна заједница Факовићи састојала од сљедећих мјеста: Вранешевићи, Тук, Јарчиновићи, дио Станатовића, Расовачићи, Факовићи, Дивовићи, Радијевићи, Бољевићи и Кутијеш.
[16] Славољуб је свједочио у више наврата пред истражним органима Републике Српске. Такође, он је свједочио и пред МКСЈ у предмету Насер Орић 15. 12. 2004. године. То свједочење је готово истовјетно свједочењу које је дао истражним органима Републике Српске годину дана касније 9. 12. 2005. године.
[17] Записник о саслушању свједока Славољуба Жикића, ПС Братунац, број: 12-1-7/02-230-740/05 од 9. 12. 2005. године.
[18] Да је препознао Алију Драгољуб је навео и у изјави Радио-телевизији Београд. Види: https://www.youtube.com/watch?v=5gjb7LMamvo, посјећено 9. 7. 2021. године.
[19] Записник о саслушању свједока Драгољуба Николића, Основни суд у Зворнику, број: КИ 64/93 од 23. 12. 1994. године.
[20] Исто.
[21] О околностима напада на Факовиће Савка Ђокић је свједочила и пред МКСЈ у предмету Насер Орић 28. 10. 2004. године. То свједочење је готово истовјетно свједочењу које је дала органима Републике Српске 1994. године и зато ми користимо то свједочење за потребе овог рада.
[22] Записник о саслушању свједока Савке Ђокић, Основни суд у Зворнику, број: Kri 83/94 од 31. 8. 1994. године.
[23] Транскрипт свједочења Савке Ђокић пред МКСЈ у предмету Насер Орић, бр. IT-03-68-T од 28. 10. 2004. године, стр. 1391.
[24] Записник о саслушању свједока Савке Ђокић, Основни суд у Зворнику, број: Kri 83/94 од 31. 8. 1994. године.
[25] Исто.
[26] Исто.
[27] Записник о саслушању свједока Стојана Ђокића, Основни суд у Зворнику, број: Ki 64/93 од 13. 5. 1993. године.
[28] Записник о саслушању свједока Новке Божић, Основни суд у Зворнику, број: Kri 113/94 од 10. 10. 1994. године.
[29] Да се Миљана Деспотовић утопила у Дрини приликом бијега од припадника тзв. Армије БиХ потврдили су и Радивоје и Видоје Катанић, као и Славољуб Жикић и Драгољуб Николић.
[30] Записник о саслушању свједока Стојана Ђокића, Основни суд у Зворнику, број: Ki 64/93 од 13. 5. 1993. године.
[31] Службена забиљешка, РЦИРЗ, бр. 08/4.1/интерно/21 од 9. 7. 2021. године.
[32] Исто.
[33] Пресуда Претресног вијећа МКСЈ у предмету Насер Орић, бр. IT-03-68-T од 30. 6. 2006. године, пар. 421.
[34] Мисли се на Ужичко коло.
[35] Пресуда Претресног вијећа МКСЈ у предмету Насер Орић, бр. IT-03-68-T од 30. 6. 2006. године, пар. 422 и 423.
[36] Записник о саслушању свједока Славољуба Жикића, ПС Братунац, број: 12-1-7/02-230-740/05 од 9. 12. 2005. године.
[37] Исто.
