Почетком ратних дешавања на простору БиХ, општина Илијаш је, као и већина општина, била етнички хетерогена. Тако су и поједина насељена мјеста унутар општине Илијаш била мјешовитог етничког састава. Село Чемерно је било српско село окружено муслиманским насељима. Оно је, према попису из 1991. године, имало свега 13 становника, али је усљед ратних дешавања, у своје родне куће или код родбине у Чемерно дошла још неколицина Срба из Брезе, Округлице итд. У самом селу Срби су држали сеоске страже, јер су осјећали угроженост с обзиром на то да су били окружени муслиманским насељима. Такође, у селу је била стационирана и једна батерија са неколико топова.
Велиборка Трифковић, која је родом из Чемерна, али је са мужем живјела у сусједном селу Округлици, овако описује географски положај и почетак ратних дејстава на ширем подручју Чемерна: ,,Рођена сам у селу Чемерно, СО Илијаш, које је било настањено српским становништвом. Оно је било окружено муслиманским селима Махмутовић Ријека, Орахово, Сливно (са двије до три српске куће), Корита и Округлица – мјешовито село са већинским муслиманским становништвом. До Чемерног налазило се и сусједно српско село Караула, са нешто мање српског становништва од Чемерног. Чемерно се налазило на једном узвишеном брду које је доминирало околином, а налазило се на надморској висини од 1.200 метара. Почетком ратних сукоба у бившој БиХ у селу је организовано дежурство и одбрана од евентуалних напада, а у непосредној близини није било неке организоване линије одбране. С обзиром на географски положај у којем се налазило ово село и релативне сигурности од евентуалног напада од стране муслимана, један број угрожених Срба из околних насеља (Дебела Међа и других насеља са подручја општине Илијаш) избјегао је у Чемерно. (…) Почетком рата српско становништво у Округлици није било угрожавано од стране муслимана из истог села. Међутим, и једни и други су држали дежурства око својих кућа. Један број Срба из овог села одлазио је повремено и у Чемерно ради појачања одбране, јер се појачаном одбраном Чемерног српско становништво у Округлици осјећало сигурнијим.“[1]
Миливоје Ера такође износи своје свједочанство о напетој ситуацији пред сами почетак ратних сукоба. Он је живио у Брези и био је предсједник општинског одбора СДС-а Бреза. Ситуација у Брези је, након вишестраначких избора, била тешка за Србе, јер је Бреза била већински муслиманска општина и пријетње упућене њему и његовој породици биле су свакодневне. Узимајући то у обзир, послао је своју трудну супругу у Чемерно код њених родитеља.[2]
У Службеном извјештају ЦЈБ Источно Сарајево[3] наводи се да је страх завладао међу становницима Чемерног када је нестао Перо Бунијевац који ни до данас није пронађен.[4].
Управо је његов нестанак наслућивао судбину мјештана Чемерног, као и самог села. Крајем маја и почетком јуна ратни пламен ширио се све више кроз цијелу БиХ. Оно што је одликовало тај период јесу неутврђене линије разграничења, тј. одбрана се махом организовала по принципу заштите села без јасних утврђења и посједовања стратегијске дубине.
У Кривичној пријави ЦСБ Сарајево[5] наводи се да су 10. јуна 1992. године у пет часова припадници тзв. ТО БиХ извршили напад на село Чемерно и да су том приликом, уз свирепе методе клањем и мучењем, поубијали све мјештане Чемерног.
Да је напад на Чемерно пажљиво припреман и да су велику улогу у овој акцији имали и мјештани сусједних села Корита, Махмутовић Ријеке и других сазнало се након погибије Османа Бајтаревића. „Дана 17. јуна 1992. године сазнао сам да је дана 16. јуна 1992. године, у селу Мраково у предјелу званом Богдановићи, дошло до напада на наше положаје од стране непријатељске војске. (…) Том приликом погинуо је командир III специјалног вода Осман Бајтаревић. (…) У селу Мраково је пронађен дневник који је водио командир вода Бајтаревић.“[6]
Према наводима из ратног дневника Османа Бајтаревића видљиво је да се акција на Чемерно припремила 8. јуна, а да је сматрана за тешко изводљиву. Овако је он описао план и припреме за напад на Чемерно: „Команда је издала наређење да се уништи мјесто Чемерно на којем су лоцирана четири топа калибра 120 милиметара. Полазак је 8. јуна у 19 часова. Задатак је добио II вод II чете. До првог села стигли смо око 20 часова, гдје смо сачекали да падне ноћ. Ту смо се још пребројили. Тачно нас је било по бројном стању 37 обучених у униформе. Пала је ноћ па смо кренули даље. Водичи пута су добровољци из Брезе. (…) Када смо стигли у мјесто Махмутовић Ријеку, код Јозине куће, ту смо мало одахнули и запалили цигарету. Киша је и даље падала, исцрпљени, уморни и мокри кренули смо на пут даље. Ништа нас није могло спријечити да не дођемо до циља. Око поноћи стигли смо до мјеста Тарачин До и смјештени у школу у којој је смјештена команда ‘Хосоваца’. Одморили смо један сат. Надомак тог мјеста налази се мјесто Корита. Ту је договорено са командом нашег штаба Бреза да напад на Чемерно буде изведен 9. јуна ујутру у 4:30 часова (нечитко). Стигли смо у четири часа у село Корита гдје смо добродошли и хумано дочекани. Смјестили смо се у ОШ ‘Корита’ гдје смо и спавали. Истога дана, 9. јуна, прављени су планови за даље кретање. По самом селу Корита није се смјело кретати да нас не би ко примјетио. Село је истог момента када смо стигли блокирано. Мјештани су донијели доручак, ручак, вечеру. (…) Мјештани су наизмјенично долазили са нама разговарати о свим значајним тачкама на том четничком упоришту Чемерну. Пала је ноћ, онако никаква и кишовита, а почињу договори о даљем кретању. Нашој јединици прикључује се неколико добровољаца цивила из Корита, око двадесетак, којим руководи милиционер…“[7]
Приликом напада на Чемерно убијено је 31 лице српске националности. Неколицина њих била је у саставу ТО Српске Републике БиХ, док су остали били цивили.
Тијело једне од жртава непосредно након убиства
Петар Рашевић је био задужен за исхрану припадника ТО Српске Републике БиХ, а он се критичног јутра око четири часа ујутру упутио у кухињу. Тада је срео и Горана Буњевца који је био мокар и понудио му да се пресвуче. Када је из куће кренуо ка кухињи, чуо је пуцње. Овако су припадници МУП-а Републике Српске 13. јуна 1992. године записали његов опис напада припадника тзв. ТО БиХ на Чемерно: „Одмах је утрчао у своју кућу и разбудио укућане, а затим је пробудио укућане двију сусједних кућа. У то вријеме је видио да непријатељ долази са свих страна, те да је опколио село. У међувремену су му се придружили Момир Буњевац, Секула Гаврић, Буњевац чијег се имена не сјећа, а који је избјегао из Сеоца, као и Лакић чијег се имена такође не сјећа, а који је са Буњевцом дошао из села Сеоца, општина Бреза. Док је са наведенима покушао да се домогне шуме при томе је видио језиве призоре. Навео нам је да је прво ухваћен Здравко Дамјановић, код кога је била радио станица, а одмах затим и Манојло Ђука. У даљем разговору нам наводи да су Здравку Дамјановићу извадили очи, а Манојлу Ђуку су клијештима чупали нокте, да би их потом измасакрирали. Пренио нам је и да су Нову Цвјетковића ухватили и заклали, сестре Ранку Дамјановић и Јадранку (Радинка – примједба аутора) оборили на земљу, педесетак пута изболи бајонетима, а њихову мајку Спасенију заклали поред њих, те да су такође заклали и запалили Љубишу Лазендића, Мира Јанковић и Мира Пантића.“[8]
Опис напада припадника тзв. ТО БиХ даје и Стјепанија Трифковић: „Дана 10. јуна 1992. године ујутро око пет часова муслиманска и хрватска војска опколила је село Чемерно и са свих страна извршила оружани напад. Ја сам се у том тренутку налазила у својој кући заједно са мужем. Моја кућа се налазила близу шуме и нападачи јој нису прилазили плашећи се бранилаца села, односно претпостављајући да се они налазе у шуми поред моје куће. Међутим, куршуми нападача ударали су и у моју кућу и улијетали кроз прозоре, па смо муж и ја легли на под кухиње и нисмо смјели нигдје да се крећемо.“[9]
О мукама кроз које је прошао Здравко Дамјановић свједочила је и Стјепанија: „Међу малтретираним лешевима које сам видјела, међу најтеже масакрираним био је Здравко Дамјановић на коме су се муслиманско-хрватски војници посебно иживљавали, јер су са њега огулили кожу, сјекли га ножем по цијелом тијелу и др.“[10]
На страницама свог ратног дневника, Осман Бајтаревић овако описује напад на Чемерно: „Група у којој сам се ја налазио имала је задатак да уништи све живо, покретно и непокретно, куће, штале и све што постоји на том мјесту. До кућа смо пришли прикрадајући се шумом, опколили и затим почели дејствовати. Десет до петнаест минута огласили су се рафали и са једне и са друге стране. (…) Паљба је усмјерена према једној кући и том подруму, тако да су се четници предали, а из подрума су изашла два четника средњих година, а затим још један четник, три дјевојке и двије жене старије од 50/60 година. Сви су на лицу мјеста убијени приликом пружања отпора. Напад и акције је даље ишла као да се ништа није догодило, претрес кућа и уништавање. (…)“[11]
Згариште српске куће у Чемерну након напада тзв. ТО БиХ 10. јуна 1992. године
У изјави датој Основном суду у Илиџи 7. новембра 1995. године Рашевић је изнио сљедеће свједочанство: „Тог дана муслимани су у селу убили 31 лице, а ја сам лично видио сљедеће: на мјесту гдје су били топови бранилаца, око 12 чланова посаде ових топова, који нису ни дејствовали, а међу њима сам препознао: Миро Пантић коме су биле одсјечене уши и масакриран по осталим дијеловима тијела, Гојко Ђурђић, такође масакриран, Радомир Јевтић, Милош Малешевић, Манојло Ђука, а имена осталих тренутно не могу да се сјетим. На удаљености од овог мјеста, од око десет метара, налазила се штала Драгана Дамјановића, која је била запаљена и у њој смо пронашли тијела изгорјелих Браце Мирковића[12] и Љубише Лазендића, док је тијело Мира Јанковића било изгорјело до пола. Недалеко одатле пронашли смо и тијело Нове Цвјетковића, који је био преклан од ува до ува. (…) Пошао сам према својој кући и недалеко од ње, на једној њиви, удаљеној до 100 метара, наишао на лешеве мојих рођака који су били убијени и то: Ђорђо Буњевац, рођен 1936. године, његова жена Ковиљка, рођена 1938. године, њихов син Горан, стар око 25 година, Ђорђов брат Рајко, стар преко 40 година и Стану Рашевић, супругу мог брата Рајка, рођену 1926. године. Одатле смо отишли до куће Милинка Трипковића[13] и у њеној близини пронашли смо лешеве убијених: Милинка Трипковића, старог око 55 година, његовог сина Рајка, старог око 18 година, Милинкову супругу Јању, рођену 1940. године, Милинкову сестру Миросаву, стара око 65 година, Миросавин син Милош (Милан – примједба аутора) Бунијевац, рођен 1955. године, Милошева супруга Славојка и Миросавиног другог сина Ранка Бунијевца, рођеног 1961. године. Претпостављао сам да је у вријеме убиства ових лица међу њима била и Милинкова ћерка Бранка, али је ту нисмо нашли. Прије нас на ово мјесто су наишли старац Милош Трипковић и његова супруга, испод гомиле лешева пронашли Бранку која је била тешко рањена и однијели је у оближњу пећину.“[14]
Бранка Трифковић даје изјаву за медије неколико дана након што је преживјела масакр у Чемерну
Кућа са подрумом из којега је, како наводи Бајтаревић, изашло осам мушкараца и жена, а које су одмах при изласку муслимански војници ликвидирали, припадала је Милинку Трифковићу. Једина која је преживјела овај масакр била је кћерка Бранка Трифковић, Милинка, а она овако описује шта се тада десило: „Дана 10. јуна 1992. године, ујутру између 6 и 6:30 часова, припадници муслиманско-хрватских оружаних снага опколили су из три правца село Чемерно. Упали су у село и опколили моју кућу која се налазила у центру села. Пред кућом се налазило пет до шест униформисаних и наоружаних муслиманско-хрватских војника. Међу њима сам препознала једног муслимана старог око 32 године, из села Корита, са презименом Спахић. (…) Они су нас позвали да изађемо из куће. Први је из куће истрчао мој брат Бранко, односно он је из куће истрчао у тренутку када је почела пуцњава у селу, а приликом бјекства био је лакше рањен. На позив напријед наведених муслимана и Хрвата који су се налазили испред куће почели смо једно по једно да излазимо, међутим, како је ко излазио из куће они су пуцали на њега из непосредне близине. Напомињем да су се поред чланова моје породице у кући у том тренутку затекли и моја тетка Миросава Буњевац, њени синови Милош и Ранко и Милошева супруга Славојка. Из куће је на наведени позив прво изашао мој рођак Милош Буњевац у кога су муслимани и Хрвати пуцали и он је пао смртно погођен пред кућом, затим је изашао његов брат Ранко у кога су такође пуцали и који је пао, затим мој брат Рајко који је пао тешко рањен, затим сам изашла ја и када су пуцали у мене била сам погођена рафалом у ноге, па сам пала у непосредној близини брата Рајка. Иза мене су појединачно излазиле тетка Миросава, мајка и Милошева супруга Славојка, који су такође пали смртно погођени рафалима. У међувремену, мој отац је успио да побјегне од куће и недалеко од ње био је ухваћен од муслимана и хрвата који су га, како сам чула, удавили. Лежала сам близу свог брата Рајка и трудила се да не дајем знакове живота, наведена група наоружаних војника је после запалила кућу која је била саграђена од дрвета. Убрзо потом пришли су нам да провјере да ли је неко остао жив и када су видјели да је мој брат Рајко тешко рањен, један од њих пуцао је у њега и дотукао га. Ја сам лежала бочно. Један од ових војника пришао ми је, окренуо ме на леђа и пошто је вјероватно помислио да сам мртва, заједно са осталима, удаљили су се са тог мјеста. Док сам лежала непомично, чула сам како ови војници прилазе и другим кућама у селу и позивају: ‘Изађите, четници’, а затим се чула пуцњава, па претпостављам да су убијали све оне који су се одазивали на позив. Не знам колико сам лежала на том мјесту, када је наишао мој тетак Аћим Буњевац и одвео ме на стијену испод куће гдје сам провела читав дан, све док није дошла наша војска и пружила ми прву помоћ. Била сам погођена у обје ноге са десет метака. Лијечила сам се на Палама.“[15]
Стјепанија Трифковић такође описује шта се дешавало испред куће Милинка Трифковића: „На удаљености од моје куће око 150 метара налазила се кућа Милинка Трифковића, рођака мог мужа. Чула сам како су муслимански и хрватски војници пришли Милинковој кући и како вичу Милинку и осталима да изађу из куће, пријетећи да ће их запалити. Затим сам чула: ‘Кољи и дави, не остављај ни пиле’.“[16]
Према свједочењу Петра Рашевића, које је у више наврата поновио, Милинка Трифковића је убио његов кум: ,,…чуо је глас Милинка Трифковића који је молио некога при томе говорећи: ‘Немој, куме, молим те’. Рекао је да му је познато да погинули Милинко Трифковић има кума муслимана по имену Нијаз из села Корита.“[17]
Петар је ово испричао и преживјелој кћерки Милинка, Бранки, а она је потврдила да „њен отац има кума Нусрета Бешлију који станује у селу Корита, односно у непосредној близини села Чемерно“.[18]
Велику трагедију проживјела је и Вила Дачић. Наиме, до избијања ратних дешавања она је са породицом живјела у селу Недимовића у општини Какањ. Пошто је село са свих страна окружено муслиманским селима, оно се нашло у блокади уз константне пријетње, као и уз насумична хапшења појединих Срба које су потом одводили у КП Дом у Зеницу. Вила је 29. маја 1992. године напустила Недимовиће, као и већина жена и дјеце. Међутим, њени родитељи су живјели у селу Дубравине, општина Вареш, а то село је било већински муслиманско. Вила овако описује шта се десило са њеним родитељима: „Моји су родитељи остали у селу до 10. јуна 1992. године, а тада су покушали да бјеже у правцу села Чемерно, општина Илијаш, међутим, тамо их је сачекала муслиманска војска и тамо их поубијала. Заправо, муслиманска војска је опколила село Чемерно и убиле 32 Срба. (…) Муслиманска војска је убила мог оца Ђорђа Буњевца. (…) Истом приликом убијена је и моја мајка Ковиљка Буњевац. (…) Муслиманска војска убила је и мог брата Горана Буњевца. (…) Истом приликом муслиманска војска убила је и мог стрица Рајка Буњевца.“[19]
Миливоју Ери је убијена супруга која је била трудна, а он је одмах по сазнању за напад на Чемерно кренуо са својом јединицом. По доласку у Чемерно овако описује шта је видио: „На једној пољани, око 50 метара далеко од куће родитеља, нашао сам убијене моју супругу, њеног брата, сестру и мајку. Мојој супрузи Ранки биле су ископане очи, највјероватније ножем и одсјечене дојке, а по врату су се видјели трагови клања. Исто тако сам видио ране нанијете из ватреног оружја рафалном паљбом тако да претпостављам да је прво мучена, па заклана, па пуцали метком. Њена мајка Спаса је избодена ножем и то на више мјеста, а и у њу је пуцано рафалом.“[20]
Тијела убијених у Чемерну недуго након убиства
Након покоља становништва села Чемерно припадници тзв. ТО БиХ су се посветили уништењу топова који су се ту налазили, али је, на њихово изненађење, дошло и до сукоба са преосталим припадницима ТО Српске Републике БиХ. У том сукобу припадници тзв. ТО БиХ имали су и губитке. Осман Бајтаревић је то овако описао: „Наша акција се приближавала крају, повлачење према топовима и збрињавање рањених и погинулих. Прилаз топовима и помоћ колегама који су већ ослободили топове, поубијали посаду и људство које се налазило ту у близини. Разношење експлозива испод топова било је убрзано. Када је све сређено за дизање у ваздух, тражен је кабал и справа, кључ машина за окидање. Приликом напада и дејства силних рафала, момак који је задужен за кабал, побјегао је са каблом (котуром) и још једним добровољцем ТО Какња, тачније из Папратнице, по имену Мевлудин Бркић. Момак који је побјегао са котуром је из села Корита по имену… Обојица територијалаца су нам задали доста муке на самој стијени гдје су лоцирани топови. Када је требало све дићи у ваздух, кабла није било. Један топ је гурнут низ стијену двадесетак метара, а остала три су намјештена да се запале, у међувремену огласио се рафал у штали гдје се налазио још један четник. Уласком у шталу изгубио је живот Рахман Ковач, рођен у Брњици, а настањен у Какњу, отац шесторо дјеце. Узимањем рањеног из штале изгубио је живот припадник ТО Бреза по имену Нуне, кога нико није могао изнијети из штале гдје се налазио прикривени четник. Недалеко од штале смртно је страдао милиционер из Корита. Прикривеног четника смо примјетили на горњем дијелу штале гдје је и убијен, а штала запаљена, у којој је остао и припадник ТО Бреза Нуне. У истој штали су се налазиле гранате од топова и доста муниције која је почела да гори. Погинули се није могао извући јер је пријетила опасност од експлозије. Након тога топови су запаљени и експлодирали.“[21]
Након извршеног злочина припадници тзв. ТО БиХ су се повукли према Махмутовића Ријеци. Одушевљење овом акцијом нису крили становници муслиманских села око Чемерна: „Са Чемерна након уништења и спаљивања задњи су стигли територјалци добровољци из Папратнице који су снијели погинулог милиционера из Корита. Сви су стигли око десет часова у Махмутовић Ријеку гдје су нас почастили цигарама, храном и кафом. (…) До села Махмутовић Ријека све до Јозине куће превезени смо камионом, те смо се поздравили са домаћином, даљим путем према селу Сливно до брда Влахиње гдје су лоцирани шатори ТО Бреза. Код шатора су нас дочекали са весељем и печеном јагњетином. Након краћег одмора, кренули смо камионом до Брезе. Сви су нам честитали на добро обављеном задатку. После одржаног говора Ђемала Анђића добили смо одмор за Бајрам. Око три сата сјели смо у аутобус и кренули кући преко села Прхиње, Високо, Какањ, борци из Папратнице стигли су кући око 17 часова и дочекани са много радости. Приликом проласка кроз село пуцало се из оружја, знак да смо стигли живи и здрави и у истом броју.“[22]
Занимљиво је навести и то да је командир јединице која је извршила злочин у Чемерну био похваљен за успјешно спроведену акцију, а као награду добио је револвер „колт“.[23]
Према извјештају Службе националне безбједности РО Вогошћа и Илијаш[24] исти они извршиоци масакра у Чемерну су у више наврата правили засједе возилима која су се кретала путем Семизовац – Олово, као и возилима на релацији Средње – Висојевица.
Као што је већ наведено, након напада на Чемерно припадници Војске Српске Републике БиХ долазе у само село. Због стратешке важности које је само село имало, припадници тзв. Армије БиХ недуго након злочина крећу у нови напад. „Дана 24. јула 1992. године, од стране муслимана извршен је напад на Чемерно, Чемерницу и Караулу. Напад на сва три засеока био је у исто вријеме. У овом оружаном сукобу на нашој страни није било губитака ни рањених.“[25]
Посмртни остаци жртава злочина у Чемерну ексхумирани су 1999. године. Идентификација тијела је рађена у временском опсегу од 18. јуна до 23. јула 1999. године.
Ексхумација тијела из масовне гробнице на православном гробљу Куносићи, Округлица, општина Вареш, 15. јуна 1999. године
Након злочина у Чемерну оно постаје пусто село. Једини траг да се ту некада живјело јесте старо православно гробље и остаци уништених кућа који су зарасли у коров. Памћење на злочин у Чемерну чува и споменик који су подигле породице страдалих. Споменик је имао и својеврсну цензуру када је на захтјев локалних власти Илијаша натпис „жртве ратног злочина“ промијењен у „жртве ратног збивања“.[26] Поред тога, споменик је 2009. године био оштећен. Према процјени МУП-а Кантона Сарајево са споменика је пао крст, а као узрок пада наводи се природни фактор, тј. због утицаја јаких вјетрова.[27]
Споменик у Чемерну на којем је видљива промјена натписа и да нема крста
Остаци уништених и запустјелих српских кућа у Чемерну
Више о злочину у Чемерну можете погледати ОВДЈЕ.
Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
[1] Записник о саслушању свједока Велиборке Трифковић, Основни суд Бијељина, бр. кри 26/98 од 24. 2. 1998. године.
[2] Записник о саслушању свједока Миливоја Ере, Основни суд Вишеград, бр. КИ 71/96, од 22. 8. 1996. године.
[3] Службени извјештај ЦЈБ Источно Сарајево, бр.13-02/ЕС3-/07 од 2007. године.
[4] Перо (Митар) Бунијевац, ID: 39469, рођен 1963, према Картици несталог лица Пере Бунијевца, датум нестанка се наводи 17. 5. 1992. године у рејону Дебела Међа, општина Вареш.
[5] Кривична пријава, ЦСБ Сарајево, бр. КИ-6/92, од 17. 7. 1992. године.
[6] Службена забиљешка, ЦСБ Сарајево, оперативни радник Ј. С., од 17. 6. 1992. године.
[7] Ратни дневник Османа Бајтаревића.
[8] Службена забиљешка, ЦСБ Сарајево, оперативни радник: Д. Г., од 13. 6. 1992. године.
[9] Записник о саслушању свједока Стјепаније Трифковић, Основни суд Бијељина, бр. КРИ 26/98, од 21. 2. 1998. године.
[10] Исто.
[11] Ратни дневник Османа Бајтаревића.
[12] Мисли се на Станоја Мирковића.
[13] Рашевић је погрешно наводио презимена, па је умјесто Трифковић говорио Трипковић.
[14] Записник о саслушању свједока Петра Рашевића, Основни суд Илиџа, бр. КРИ 66/94, од 7. 11. 1995. године.
[15] Записник о саслушању свједока Бранке Трифковић, Основни суд Зворник, бр. КРИ 226/96, од 14. 12. 1996. године.
[16] Записник о саслушању свједока Стјепаније Трифковић, Основни суд Бијељина, бр. КРИ 26/98, од 21. 2. 1998. године.
[17] Службена забиљешка, ЦСБ Сарајево, оперативни радник: Д. Г., од 13. 6. 1992. године.
[18] Службена забиљешка, СЈБ Пале, од 2. 7. 1992. године.
[19] Записник о саслушању свједока Виле Дачић, Основни суд Бања Лука, бр. КРИ – 373/95, од 31. 10. 1995. године.
[20] Записник о саслушању свједока Миливоја Ере, Основни суд Вишеград, бр. КИ 71/96, од 22. 8. 1996. године.
[21] Ратни дневник Османа Бајтаревића
[22] Ратни дневник Османа Бајтаревића
[23] СНБ РО Вогошћа и Илијаш, Радио Илијаш, бр. 37/92., од 25.08.1992. године.
[24] СНБ РО Вогошћа и Илијаш, Радио Илијаш, бр. 37/92., од 25.08.1992. године.
[25] Службена забиљешка, СНБ РО Вогошћа и Илијаш, од 03.08.1992. године.
[26] Више на: https://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=300832 , посјећено 27.01.2021. године.
[27] Информација, ПС Илијаш, бр. 02/3-5-1-04-1966/09, од 27.05.2009. године.
