Осим што је утврдио правни поредак новонастале државе и уредио друштвене и политичке односе, Устав Републике Српске (тада Српске Републике Босне и Херцеговине), усвојен на данашњи дан прије 31 годину, представљао је и посљедњи чин у обликовању српске државе настале на „рушевинама“ Социјалистичке Републике БиХ.

Његово усвајање је, осим формалних разлога, било условљено и конкретним политичким околностима, у којима је српски народ трагао за својим мјестом у историјском невремену разбијања југословенске државе, али и историјским насљеђем.

Одлуке које су тада донесене, биле су одговор на покушаје представника друга два народа да српске представнике искључе из процеса одлучивања о судбини БиХ, што је „активирало“ постојећу трауму садржану у актуелном сјећању на геноцид из периода Независне Државе Хрватске.

Процес који је резултовао усвајањем устава започет је неколико мјесеци раније. У октобру су српски посланици у Скупштини СР БиХ због, не само игнорисања политичке воље иза које је стајао неспоран легитимитет, већ и због кршења Устава СР БиХ и загарантованог права на конститутивност народа (након што су друга два конститутивна народа без српских посланика покренули процес издвајања БиХ из југословенске државе), формирали Скупштину српског народа у БиХ.

Скупштина је расписала и плебисцит на којем су се Срби у БиХ изјаснили за останак у југословенској држави. Након неуспјелих разговора у наредним мјесецима, Скупштина српског народа у БиХ прогласила је 9. јануара 1992. године Српску Републику Босну и Херцеговину. Након што је Скупштина СР БиХ без присуства српских посланика 25. јануара 1992. донијела Одлуку о расписивању републичког референдума за утврђивање статуса Босне и Херцеговине, покренуто је питање и коначног конституисања Српске Републике Босне и Херцеговине које је резултовало усвајањем њеног Устава 28. фебруара 1992. године.

Укратко описани политички процеси, имали су одређена изворишта и у историјском насљеђу, о чему вјерно свједоче сва оснивачка документа Републике Српске. Рекапитулирајући дотадашњи труд да дође до договора о статусу СР БиХ у преамбули Декларације о оснивању Скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине наводи се и сљедеће: „Постојећи уставно-правни поредак је увелико нарушен у Југославији и у Босни и Херцеговини. Угрожена су права и битни интереси српског народа у Босни и Херцеговини. Већ дуго траје завјера да се српски народ, као конститутивни народ у Босни и Херцеговини, сведе на националну мањину. Пошто је српски народ поучен трагичним искуствима у овом вијеку, поготово геноцидом извршеним над њим, пошто пријети опасност од нових и сличних трагичних догађаја, установљена је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини“.

Сличан став ћемо наћи и у Декларацијји о проглашењу Српске Републике Босне и Херцеговине: „На подручјима српских аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја у којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен у Другом свјетском рату, а на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. године на коме се српски народ изјаснио за останак у заједничкој држави Југославији, оснива се и проглашава Република српског народа Босне и Херцеговине“. Сличну формулацију, у нашто краћем облику, налазимо и у преамбули Устава: „Територију Републике чине подручја аутономних области, општина и других српских етничких цјелина, укључујући и подручја на којима је над српским народом у Другом свјетском рату извршен злочин геноцида“

Драгослав ИЛИЋ

Виши стручни сарадник за истраживање са историјског аспекта у РЦИРЗ