Да није било коже, кости би се саме растављале“ Отишао је Славуј, бивши логораш, политичар који није знао да мрзи, али је знао да пјева

У току 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам имао свега 34 килограма. Да није било коже, кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

Ово је дио једне од бројних потресних исповијести о голготи коју је Славко Јовичић Славуј прошао као логораш у сарајевском логору за Србе и Хрвате „Силос“. У њему и логорима у Тарчину и Храсници провео је укупно 1.344 дана.

Јовичић је преминуо јуче у 69. години живота. Популарног Славуја јавност највише памти као посланика у Представничком дому ПС БиХ, али оно што је одредило његов живот није био политички ангажман, него мука кроз коју је прошао за вријеме рата.

Из своје куће у „Силос“ је одведен у мају 1992, а на слободи се нашао тек 19. јануара 1996.

– „Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и корисни само да раде ствари потребне за војску. Нико вас ту није гледао као човјека, само је било важно да се уради планирани посао. Иако смо покушавали да радимо, тукли су нас и вршили нужду по нама. У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 резервних војника, ухапшених на линији у Хаџићима, сви остали су били цивилна лица – испиричао је Јовичић 2014.

Посебно се присјетио тог 22. априла 1994. године, када су побјегла двојица логораша.

Тада су логораше поново по ко зна који пут скупили. Знао сам шта слиједи. Ја сам опет оптужен да сам организовао бијег затвореника и почело је премлаћивање на смрт. Молио сам једног чувара да ме убије. Тада сам себи дао задатак да ћу, ако преживим, причати истину, а некада сам молио Бога да се неко смилује и да ме убије, како би ми прекратио патње – рекао је Славуј.

За Вечерње новости је у љето 2020. изјавио је да су Срби у Храсници, чији је управник био тада осуђени Хусеин Мујановић Хусо, мучени на 167 начина, те да би и нацисти „позавидјели Хуси и крвницима“.

– Једно вече у јулу 1993. године извели су нас из логора да сахранимо једног убијеног Србина. Ни име му не знам. Локација је била код школе. Избројао сам то вече 123 гробна мјеста. Мотке су биле забијене умјесто крстова. По завршетку рата, негдје 1996. године дошао сам у Храсницу са Унпрофором на локацију гдје смо сахрањивали Србе. Све је било прекопано и лешеви однијети – рекао је Јовичић.

Славко Јовичић је рођен 1953. године у Дољанима код Хаџића. 1990. године је завршио Вишу управну школу у Сарајеву и потом се запослио као замјеник начелника и инспектор у Државној служби безбједности.

По завршетку рата почиње радити као инспектор државне безбједности у Министарству унутрашњих послова Републике Српске све до 2004. када је постао потпредсједник Савеза логораша РС. Ту функцију је обављао двије године, а онда је на општим изборима 2006. изабран за посланика у ПС БиХ у два наредна мандата.