На Никољдан, 19. децембра 1992. године, у фочанском селу Јошаница, удаљеном 17 километара од града, убијено је више од 50 особа српске националности.

За овај злочин, у којем је убијено троје дјеце двоипогодишња Данка, десетогодишња Драгана и седмогодишњи Дражен – још увијек нико није одговарао.

Душанка Вишњић-Лаловић имала је 17 година када је 19. децембра 1992. преживјела напад у селу Јошаница и када су јој убијени отац и тетка. До ратних сукоба, како је рекла, живот на подручју Фоче је био сложан и нико из њене генерације није очекивао рат.

– Да ће се десити рат у БиХ, у мом граду, и да ћу ја доживјети то што сам доживјела на Никољдан – ни у најлуђим, ни у најстрашнијим сновима нисам могла замислити рекла је Вишњић-Лаловић.

Она се присјетила хладног, промрзлог јутра на Никољдан, без снијега, када је њу и њене укућане пробудила пуцњава, узвици, галама и паника. У тим тренуцима је видјела да горе куће у засеоцима у Јошаници, а убрзо је нападнут и њен дио села.

Знате, као кад милион бубњева бубња, јер меци падају по крову куће, и то је таква паника, такав притисак да смо ми остали у кући, не знамо гдје да изађемо – описала је она, додавши да су тог дана убијени њени отац и тетка.

Како је испричала, недалеко од куће је лежао њен отац, који је био убијен. У селу је, према њеним ријечима, видјела и дједа Василија како сједи поред свог брата који је убијен. Казала је да је тога дана убијена и њена тетка, с којом је и провела задње сате њеног живота.

– Ја сам иста своја тетка. Физички. Тетка је била мој идол. Жена која ми је цијели живот давала паре, за сваку петицу. За сваки мој успјех. То је била моја тетка – рекла је Вишњић-Лаловић.

Међу страдалим, како је напоменула, биле су и двије породице Вишњић, као и троје малољетника.

Вишњић-Лаловић је казала да су у нападу на село убијени десетогодишња Драгана, седмогодишњи Дражен и дјевојчица Данка која је имала двије и по године. Данкино тијело је, заједно с тијелима још двије жене, пронађено у шуми у априлу наредне, 1993. године, неколико мјесеци након напада на село.

Тадашњи главни медицинар на хирургији у фочанској болници Славко Ђорђевић је тог дана, када су почели довозити тијела страдалих у Јошаници, био одређен да буде у мртвачници, гдје се вршила идентификација. Међу довезеним тијелима, препознао да је сестру и зета.

– Кад сам видио сестру на столу, кад су је истоварили, мени је читав свијет отишао. Никога нису заклали као што се коље, него су ножевима пробадали врат. Мојој сестри су направили рез и онда су је убадали у трбух. Чак је сав трбух био исјечен… Ево сад не плачем јер сузе су прошле. Не могу да замислим да ми је она мртва… А зета су свезали жицом, виде се ожиљци на рукама од жице. Онда су му тупим предметом разбили шаке и стопала, да не бјежи, и чело – описао је Ђорђевић.

У оближњем засеоку, један од првих из групе војника који је рањен био је Ратко Благојевић. Он је рекао да је с малом групом војника био код команде војске, која се налазила у једном од јошаничких заселака, и да је кренуо према војној кухињи, да замијени стражу. У тим тренуцима, како је казао, запуцало је и он је рањен у кук, док је његов рођак преминуо.

Након рањавања, рекао је, саборци су му превили рану, а он се покушао спасити. Пузећи је стигао до сусједног села, гдје се сакрио у подруму куће.

Морао сам се склањати. Утолико су они дошли. Једни у кућу горе. Ја држим бомбу у руци само. Немам ништа више. Како су они наишли поред мене, завика, па се трзну, а овај други баци пушку из руке… Ја бацим за њима бомбу – рекао је Благојевић и присјетио се да је тада рањен метком.

Према његовим ријечима, сви војници који су остали да штите кухињу и команду погинули су.

Злочин у Јошаници још увијек без судског поступка. За убиства више од 50 особа српске националности почињена у Јошаници, пред босанскохерцеговачким судовима још увијек нико није одговарао. Истрагу о овим догађајима водило је Окружно јавно тужилаштво у Требињу до 2012. године, када је предмет пребачен на Државно тужилаштво.

Срђан Вукановић, службеник за информисање Окружног јавног тужилаштва у Требињу, рекао је да се предмет водио против укупно 60 лица, од тога се против 26 особа водила истрага, док су 34 лица била обухваћена пријавом. Према његовим ријечима, поступајућа тужитељица је у том периоду саслушала више десетина свједока и прибавила дио материјалне документације.

– Суд БиХ је, на основу Државне стратегије за рад на предметима ратних злочина, у јуну 2011. године затражио од овог тужилаштва да му се достави комплетан спис на оцјену сложености самог предмета, да би 10. фебруара 2012. ово Тужилаштво добило прво обавјештење, а затим и рјешење по коме се предмет, с обзиром на сложеност, доставља Тужилаштву БиХ на даље поступање и спровођење истраге – рекао је Вукановић.

БИРН БиХ је покушао добити изјаву из Државног тужилаштва, али због годишњег одмора поступајућег тужиоца у овом предмету, били смо ускраћени за одговор.

– Ја молим суд и тужилаштво, и овај пут их молим, да изваде предмет из ладице и да људски то одраде, ако ни због чега другог, онда због троје дјеце. Они ништа нису криви. Мала Данка, шта је дијете од двије и по године знало, није знала ни како се зове – рекла је Вишњић-Лаловић.

Неколико особа против којих се води истрага – а чија се имена, уз имена још неких припадника бригада АБиХ с подручја Вишеграда, Горажда и Фоче, и других војника с подручја Фоче, налазе на списку – нису пристале на разговор.

Данас у Јошаници живи јако мали број људи, а преживјели и породице се окупљају сваке године у мају, на празник Никољице, када обиљежавају страдање у овом селу.

– Мало је људи који живе овдје, дођу мало да чувају овце, има мало обновљених кућа, али то је све празно, нема никога. Мислим да овдје нема једно или двоје људи, и то старих људи, дјеце нема никако, омладине ту нема никако, школа је затворена – рекао је Ђорђевић.