Бивши логораш у злогласном логору „Силос“: Жеђ и глад било горе од свакодневног пребијања

Бивши логораш у злогласном логору „Силос“ у Тарчину Винко Лале изјавио је данас да су глад и жеђ били тежи од свакодневног пребијања у овом казамату, те да су се крици и јауци заточеника ноћу чули до половине насеља.

Лале је након обиљежавања 26 година од распуштања злогласног логора за Србе „Силос“, новинарима рекао да је у овом логору владао пакао, те да су „живи завидјели мртвима“.

„У логор сам доведен ради давања изјаве, а остао сам шест мјесеци. Имао са 75 килограма, а размијењен је са 42. У овом објекту су били дани пакла. Људи из околних објеката су ми послије говорили да су се наши крици ноћу чули до пола насеља. Било је страшно, а глад и жеђ су били гори од свих батина које смо примили“, свједочи Лале.

Он је навео да су по ћелији, у којој је било 18 логораша, за 24 часа добијали векну хљеба од 650 грама, који су резали на исто толико дијелова, као и флашу од два литра сока и литар и по воде.

„Добра је воља ако неко од стражара нам донесе још једну флашу воде. У то вријеме и они који би и хтјели, плашили су се да то ураде. Физичка тортура била је страшна, али је додатни проблем представљало то што се човјек почне привикавати на живот у таквим условима“, испричао је Лале.

Он је нагласио да је о логору „Силос“ потребно говорити због свих људи који су преживјели тортуру, као и због оних који су подлегли.

Коментаришући укупну пресуду за злочине у овом логору од 48 година затвора, Лале је рекао да то значи да је за сваког убијеног логораша изречена казна у просијеку од двије године.

Јанко Самоуковић сматра да је готово сво мушко српско становништво, са мањим бројем жена, од Џаџића до Брадине било затворено у овом логору, у којем је 14 година имао најмлађи, а 85 година најстарији логораш.

„Храна се састојала од неколико кашика неке одвратне течности, али смо се јагмили да би дошли до било какве хране. Здјеле из којих смо јели смо остављали на под и оне су прослеђиване осталим логорашима, без икаквог прања. Послије 15 дана сам падао у несвијест од глади, мислим да ми је једно кувано јаје, које ми је дао један од робијаша, спасило живот“, сјећа се Самоуковић.

Он је нагласио да у ћелијама у „Силосу“ није било ничега, само бетонски под на којем су спавали и канта у коју су вршили нужду.

„Човјек је у сваком моменту могао очекивати да ће бити премлаћен, јер није било крова, већ су стражари ходали на једној стази изнад нас и гледали нас одозго. Често сам чуо јаукање, иако мене нису тукли, осим ударања када ме износе вани, онда те неко ко наиђе шутне ногом и пријети. Мој зет је био толико пребијен, да када сам га видио, четворица су морали да га носе“, испричао је Самоуковић.

Он је подсјетио и да ње његов отац био затворен у „Силосу“, а сестра у другом логору у Коњицу.

Самоуковић је рекао да је у школи у Пазарићу присуствовао тешком пребијању Срба које су урадила двојица младића, од којих је једног познавао.

„Један од њих је подигао бајонет на жпаповциж, окренуо се према мени и рекао да ће ме заклати. Ја сам већ био зажмурио, али су се стражари однекуд појавили. Стражари су пуштали којекакве људе да туку робијаше, па су у једном моменти, као долазили да нас спасу“, рекао је Самоуковић.

Душан Човић, који је у „Силос“ доведен 29. маја 1992, а пуштен 8. фебруара 1993. године, испричао је да су му тамо сломили ребра и вилицу, те избили седам зуба.

Бошко Томић, изасланик српског члана Предсједништва БиХ Милорада Додика, рекао је да је добро што и ове године створена прилика да се посјети ово страшно мјесто, и да се сви заједно присјете на страдање Срба у „Силосу“.

„Морамо стално говорити да су и Срби били жртве, и да су људи који су били заточени у овом логору, прошли кроз страшне муке о којим је тешко и слушати, а камо ли их доживјети“, нагласио је Томић.

Иако су правосудне институције осудиле одређени број људи за злочине у „Силосу“, Томић сматра да је потребно да одговарају сви они који су допринијели да овакав логор постоји, односно, да је потребно тражити и одговорност политичког руководства за постојање оваквог логора.

Градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић навео је да су логори тамна страна рата, још тамнија од ратних сукоба.

„Чињеница да данас обиљежавамо 26 година од изласка посљедњег Србина из овог логора, говори о карактеру овог рата. Говори да није било никакве агресије, већ да је вођен грађански рат, који сва три народа могу окарактерисати као одбрамбени“, рекао је Ћосић.

Он је нагласио да се овај логор не смије заборавити, те да је потребно његовати културу памћења.

„То морају радити све три стране, морамо погледати једни другима у очи и отворено рећи, осудити и одрећи се појединаца који су у наше име починили злочине. То је једини начин и пут ка истини, а било какав врста умањивања жртава је лош начин и води ка новом сукобу“, упозорио је Ћосић.

Предсједник Савеза логораша Републике Српске Анђелко Носовић рекао је да је тешко доћи на стратиште свог народа, на мјесто гдје су људи убијани, мучени, изгладњивани, а жене силоване.

„Ми данас морамо поменути те жртве и сјетити их се. Знамо како је у нашој души и како је то доживјети и преживјети. Овдје су људи били заточени само зато што су Срби. Овдје су била заточена дјеца, жене, чак и труднице које су биле силоване“, нагласио је Носовић.

Он је подсјетио да је непосредно након изласка из логора, 48 бивших логораша преминуло.
Предсједник удружења Центар за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију „Истина и правда“ Источно Сарајево Душан Шеховац рекао је да су данас присутни и представници логораша и из Федерације БиХ, Србије и Хрватске.

„Ово је велика ствар. Ово је почетак, јер жртве требају разговарати са жртвама, без посредника и трагати за истином. Доста нам је једностраних прича“, навео је Шеховац.

Члан Центра за ненасилну акцију Амер Делић истакао је да је данашње обиљежавање посебна прилика да се разбију зачаурене обичаји да се на комеморације долази само сународницима.

„Мени је част што сам у прилици да одам почаст жртвама и да могу њиховим породицама изразити саучешће и жал зашто се све ово догодило. Мислим да на овај начин можемо послати једну нову слику, да можемо једну друге поштовати, уважавати и солидарисати се на датуме који су тешки за наше заједнице. Ми немамо времена за свађу, треба нам друштво које може да обезбиједи просперитет свима“, рекао је Делић.

Данашњем обиљежавању 26 година од распуштања злогласног логора „Силос“ присуствовао је и генерал Милан Торбица.

Овај злогласни логор за Србе у Тарчину остаће упамћен као један од 126 казамата на подручју ратног Сарајева, у којем је више од 600 српских цивила прошло кроз најстрашније тортуре, физичка и психичка злостављања, пребијања и мучења глађу, а 24 их није преживјело.

Већина логораша који су дочекали слободу данас углавном живи у прекоокеанским земљама, далеко од мјеста злочина и злогласног логора који је затворен на Светог Саву, 27. јануара 1996. године, и то два мјесеца од парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за распуштање логора у БиХ.

Ранија свједочења српских логораша потврђују да је логор „Силос“, који су муслиманске власти основале 11. маја 1992. године у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, имао све елементе злогласног логора Аушвиц из Другог свјетског рата.