Три деценије од убиства Срба у Бјеловцу – свака кућа у просјеку изгубила по два члана

У Бјеловцу код Братунца у сриједу, 14. децембра, биће обиљежено 30 година од напада муслиманских снага из Сребренице и околних села у којима је убијено 68 мјештана Бјеловца и сусједних српских заселака Сикирић и Лозничка Ријека, од којих су двије трећине били цивили.

Код Цркве Светог пророка Илије у Бјеловцу биће служен парастос за 109 убијених Срба из ових села настрадалих током Одбрамбено-отаџбинског рата.

Парастосом и прислуживањем свијећа за покој душа настрадалих, те полагањем цвијећа биће обиљежено 30 година од страдања Срба из ових села на лијевој обали Дрине.

До великог српског страдања и злочина над цивилима у Бјеловцу и околини дошло је у рану зору 14. децембра 1992. године када су јаке муслиманске снаге из Сребренице и бројних муслиманских села, под командом Насера Орића, упале у ова мјеста на обали Дрине и починиле масакр над затеченим становништвом које је још спавало.

Зликовци су у кућама масакрирали и убијали нејач и спаљивали све што су стигли – жене, дјецу и старце.

Након почињеног масакра над српским становништвом, муслиманске снаге су потпуно опљачкале српску имовину, а онда су попалиле ова три села, а групу заробљених жена и дјеце одвели у логор у Сребреницу гдје су злостављани и мучени.

Предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Братунац Радојка Филиповић рекла је Срни да је апсурдно да у Тужилаштву БиХ уопште не постоји предмет о почињеним злочинима у Бјеловцу 14. децембра 1992. године.

Њој су тог дана у Бјеловцу погинули супруг Драган и свекар Драгољуб са још 66 мјештана.

“Заробљене су и у сребреничке логоре одведене моја свекрва Достана и јетрва Мира Филиповић, те Мирина дјеца Немања од седам мјесеци и трогодишња Оливера, као и деветогодишњи рањени комшија Брано Вучетић”, рекла је Филиповићева.

Петоро заробљених жена и дјеце размијењено је након 56 дана.

Достана је од посљедица мучења и тортуре убрзо обољела и умрла.

Трајне трауме остале су и на осталим заробљеницима, односно логорашима. Брано Вучетић, који је преживио заробљавање и малтретирања у сребреничким логорима, раније је рекао Срни да подсјећање на страдање у Бјеловцу код њега изазива посебне емоције, кошмар, необјашњиво нерасположење и тугу за убијеним члановима породице, али и бол због неправде што за та убиства нико није одговарао.

Нестала старица Божана Остојић није још нађена, ни након 30 година.

Најстарија жртва муслиманског злочина била је осамдесетседмогодишња старица Злата Јовановић, чији су син Милан и унука Раденка убијени испред куће у којој су у једном часу нестале три генерације те породице.

Најмлађа жртва био је петнаестогодишњи дјечак Чедо Миладиновић, а убијени су и годину старији Слободан Петровић, те седамнаестогодишњи Миленко Вучетић.

У просјеку је свака српска кућа у Бјеловцу изгубила по два члана домаћинства у посљедњем рату.

Ова села још нису у цјелости обновљена и многи преживјели мјештани не могу да се врате, јер им ни након 30 година куће нису обновљене.

За овај, као ни за све остале злочине почињене над Србима у Подрињу, нико није одговарао, иако су правосудним органима БиХ поднесени бројни докази и свједочења о почињеним злочинима.

Српске породице погинулих из овог краја изгубиле су повјерење и наду да ће Суд БиХ процесуирати починиоце, односно извршиоце Орићевих наредби и надају се само Божијој правди.

Парастос и прислуживање свијећа за покој душа пострадалих почеће у 13.00 часова, а пола часа касније биће положено цвијеће и одата почаст погинулим код спомен-плоче са именима свих жртава, постављене на зид храма.