Преживјеле су метке и логоре. Из пакла рата су изашле једва живе. Многе од њих никада нису испричале своја сјећања.

Јунакиње из страшних прича с почетка деведесетих, данас живе готово непримјетно. Свака са својом тугом, сличном, а ипак непоновљивом, крије своје ожиљке. Неке на тијелу, а многе на души.

Оно што крију, највише отркивају очима. Поносно и достојанствено – не дају сјећањима да их поново сломе. То нису жене жртве рата – то су хероји.

Али све хероине не проживе своје снове. Бајку Радмиле Регоје прекинули су пуцњи, ударци, и сав ужас рата. Рат у БиХ одвео ју је у заробљеништво на подручју Коњица. Опкољена муслиманским војним снагама, имала је само један циљ – да сачува животе своје дјеце.

„Изашли смо, поредали се у колоне. Ја, једно дијете у наручју, једно поред мене. Оне мушкарце стављају у аута, ударају..то је пуцњава, то су рафали, њихове пјесме то је једна страхота.. И тако у том реду смо стајали. И онда је овај један војник узео дијете, чупа ми из наручја. Да посебно воде дјецу, посебно нас. И баш у том моменту. И тад један од њих каже, хајде пусти дјецу.. и то, узмеш дијете, ти је.. срећа. А и јесте. И тако смо у тој школи били по поду једно до другог, и дјеца и ми.. Не знам како смо преживјели. Драги Бог нас је само чувао и гледао. Ту смо били неких десетак дана, у тој школи, био је стражар напољу. Ниси ти могао изаћи и ту се свашта дешавало и по ноћи и по дану. И ја сам прошла као и сви. И ти по ноћи чујеш рафале, провокације, пјесме, урлици. Само се сћућуриш и ћутиш и молиш бога све да прође“, прича за „Досије“ Радмила Регоја.

Да што прије прође – молило се на хиљаде жена. Биле су мета само зато што су српске националности. О српским жртвама из Сребренице готово нико и не говори. То најбоље зна Невенка Вујадиновић. У Сребреници је изгубила скоро све- а све што је са собом понијела су горка сјећања. Толико јака, да их ни године нису могле избрисати.

„Али смо били доле у Поточарима, у Пилићарнику гдје су кокоши биле. Ту су били негдје три дана, послије су нас отјерали у неки магацин. Нема прозора, само врата. Брашно је ту било неко. Ту смо сједили на палетама. А када су дошли да нас скупе и гоне. Јој мајко мила, они су нас скупили на неку њиву и броје нас колико нас има. Најгоре ми је било, кажем ти, њега су исто плашили и тукли. Овце је чувао, то ми је син млађи. Он је имао 12 и по година. И кад је отјерао овце иза њиве они су пушкама излазили пред њега. Остати на ногама ко је доживио. Остати на ногама. Нити можеш гледати, нити можеш стајати.. Скућио си нешто, шта ћеш понијети . Шта ћеш понијети, не можеш понијети ништа. Ни оне гардеробе.. понијећеш можда за дан, два.. Не може више. -Шта је вама остало? – Остало је све. Обукла џемпер на леђа. -Је л имате неку имовину тамо?- Само зеља, кућа изгорила. Остале овце, краве.. „, испричала је Невенка Вујадиновић.

Гордана Ботић из заробљеништва је изашла, али тамо је оставила сјећања. О паклу из којег је изашла, за Досије говори са неколико одабраних реченица. Оне које би изговорила биле би страшније и од најружнијих снова. Деценијама након рата, свједочи да подручје Сарајева, које је заувијек напустила, више никада неће бити исто.

„Из тог подрума у приватну кућу. Ту су нас држали. Све и жене и дјецу. Нас је било можда 15 ту. И ту смо били 24 сата. Послије тога су нас одвели у хотел, ја мислим, не одвели, већ отјерали завезаних очију у Вучји поток. Ту средња школа у подрумима, ту смо доживјели свега и свачега. То су све биле ћелије. Једна је рецимо са једне стране су мушкарци са једне жене. Требаш да идешу тоалет, долазиш изводе те као стоку. Прати док одеш у тоалет да се вратиш.. Ту смо исто свашта преживјели. Џаба и суд што доле сам ишла. Каква је мени корист? Мјесец и нешто сам ја била. Гледаш трауме, пријетње… даље не могу стварно… Требало је дуго времена, дуго времена. Јер ја, рецимо бојала сам се ако нас више има у друштву. Имаш фобију, страх.. сад ће неко доћи. И данас дан ја имам, тако да.. Бојиш се једноставно. Бојиш се у сну знам, скакаати, запомагати. То се дешава, то никад неће изаћи из нас. Не“, прича је Гордане Ботић.

Радмила, Невенка и Гордана, јунакње ове приче, дијеле исту судбину. Они који су им нанијели бол, никада за то нису одговарали.

„Кад ти почнеш да мислиш о томе, теби онда долази, мислиш, мислиш, сањаш не спаваш.. А кад си са дјецом, мало то бациш у крај па прође дан. Али слабо има која ноћ.. али прекрсти се, Бога спомени“, каже Радмила.

„Побише наше на Залазју, ни трага ни гласа, ни костију нема. Од мужа ни кости нисам нашла. И кад каже што ово и оно.. Толико наших је страдало на Божић. Све они урадили а нико није одговарао. Никад нико, а све њихова војска“, рекла је Невенка.

„Једном сам била доле на суду у Сарајеву, то сам рекла. Да сам била доле, да сам изнијела ко су људи и шта су и Никад никад одговора нема. Они то држе по ладицама. Да су срби агресори, који агресори, ми? Шта сам ја могла да урадим као жена? Ништа. Али сам била мета њхова“, истакла је Гордана.

Сузе, бол и сјећања не би могли да избришу судови и тужилшатва. Али би могли, кажу, жене хероји, да зауставе кошмаре, и донесу мирне снове.

Од скоро девет хиљада страдалих српских цивила у протеклом рату, око четири хиљаде били су жене и дјеца.