Custom Linkovi

У наставку суђења Атифу Дудаковићу и још петнаесторици припадника и команданата Петог корпуса такозване Армије БиХ за злочине над Србима на подручју Крајине 1995. године, прочитан је исказ свједока Светка Миљевића у којем се наводи да су га војници такозване Армије БиХ натјерали да пасе траву и да му је била прислоњена пушка на главу.
Миљевић је испричао да су 10. октобра 1995. године страдали његови саборци, припадници Четвртог батаљона Шесте санске бригаде Војске Републике Српске – Микан Милиновић, Стојан Кљујић и Милан Врањеш, који су с њим дошли у његово село Ђедовачу да упозоре мјештане да бјеже због најезде муслиманске војске.

Он је навео да су њих четворица из Ђедоваче, код Санског Моста, у сумрак дошли до села Подбијеже, гдје су наишла два камиона за која су мислили да су у њима српски војници, међутим, то су били припадници 17. Кључке бригаде такозване Армије БиХ.

„Из камиона је истрчало двадесетак њихових војника који су нам псовали четничку мајку, разоружали нас и везали руке на леђима. Један ме ударио кундаком по лицу, а Милиновић је одведен према оближњој кући“, испричао је Миљевић у исказу са саслушања у Центру јавне безбједности /ЦЈБ/ Бањалука 28. августа 2015. године.

Свједок Тужилаштва БиХ је навео да су њих тројица лежала на земљи у размаку од четири метра међи њима, а поред сваког је стајало пет, шест војника, те да су тада њему наредили да пасе траву, а била му је прислоњена и пушка на главу.

Он је додао да су у једном моменту ту наишла и коњска кола на којима је препознао Мићу Лучића, којег су муслимански војници убили.

„Тада је наишла наша војска која је запуцала. Не знам ко је убијен, само сам чуо јаукање. Чули су се и тенкови, а муслимани нису знали шта да раде. Ја сам видио прилику за бијег, мислио сам да је боље да ме убију метком, него да ме кољу и муче. Милан и Стојан су још лежали на земљи, а ја сам почео бјежати“, рекао је свједок.

Он је навео да је ток бјежања рафалом погођен у плећку и руку, те да га је српска војска, која је наишла, одвела у приједорску болницу, гдје је оперисан.

У исказу Миљевића, који је преминуо 28. октобра 2016. године, наведено је да је истог дана Милиновић пронађен мртав са урезаним крстом на прсима, а да су Кљујић и Врањеш убијени из ватреног оружја.

Овај свједок је навео и да је његов брат Ранко ексхумиран 1998. године и сахрањен у Санском Мосту, те да је код њега патолог Жељко Каран утврдио повреде главе од ватреног оружја.

На данашњем рочишту прочитан је раније дати исказ свједока Тужилаштва БиХ Ђура Салапуре, који је преминуо 24. фебруара 2016. године, у којем се наводи да су се, због снажног артиљеријско-пјешадијског напада из правца Бихаћа 14. септембра 1995. године, српски цивили и војници морали повлачити према Санском Мосту.

Он је навео и да се, након извлачења из окружења у селу Дринчи, срео са мајком која му је рекла да је болесни отац остао у кући у селу Бјелани.

„Са неколико другова сам отишао у село да пронађем оца. Затекао сам до темеља спаљену кућу, а све око ње било је разрушено. Покушали смо то да рашчистимо и пронађемо нешто од оца, али нисмо успјели. Његов нестанак пријавио сам Црвеном крсту, давао крв за ДНК-а анализу, али до данас ништа нисам сазнао“, навео је Салапура у исказу датом ЦЈБ-у Бањалука 1. септембра 2015. године.

Након читања овог исказа, оптужени Дудаковић је рекао да је артиљеријско-пјешадијски напад из правца Бихаћа извршен 13, а не 14. септембра 1995. године, како је преминули Салапура рекао.

Тужилаштво БиХ подигло је оптужницу против Дудаковића и још 15 припадника и команданата Петог корпуса такозване Армије БиХ за злочине против човјечности на подручју општина Босански Петровац, Кључ, Босанска Крупа, Сански Мост и ратни злочин над цивилима на подручју општина Бихаћ и Цазин.

Осим Дудаковића, оптужени су Екрем Дедић, Санел Шабић, Ибрахим Шиљдедић звани Шиљо, Сафет Салихагић, Адис Зјакић, Хасан Ружнић, Реџеп Злојић, Самир Солаковић, Фатмир Муратовић, Мухарем Алешевић, Хусеин Балагић, Але Хоџић звани Пумпарица, Един Домазет, Ејуб Кожењић звани Ејко и Шеширџија, Ибрахим Надаревић и Саид Мујић.

Оптужница их терети за убиство више од 300 Срба, међу којима највише цивила, углавном старије доби, као и војника који су се предали или били заробљени и тако онеспособљени за борбу.

Тијела једног броја жртава пронађена су након рата и ексхумирана из више појединачних и масовних гробница, а за некима од убијених још се трага.

Дио оптужнице за Дудаковића односи се на ратне злочине почињене над жртвама бошњачке националности, припадницима и присталицама Народне одбране Аутономне Покрајине Западна Босна, за вријеме сукоба у Цазинској крајини, на подручју општина Бихаћ и Цазин.

Предмет у односу на Алета Хоџића је раздвојен, након што је Суд добио налаз тимског вјештачења и он ће бити посебно довршен када се за то стекну услови.

Наставак суђења заказан је за 9. децембар.


Миљевић је испричао да су 10. октобра 1995. године страдали његови саборци, припадници Четвртог батаљона Шесте санске бригаде Војске Републике Српске – Микан Милиновић, Стојан Кљујић и Милан Врањеш, који су с њим дошли у његово село Ђедовачу да упозоре мјештане да бјеже због најезде муслиманске војске.

Он је навео да су њих четворица из Ђедоваче, код Санског Моста, у сумрак дошли до села Подбијеже, гдје су наишла два камиона за која су мислили да су у њима српски војници, међутим, то су били припадници 17. Кључке бригаде такозване Армије БиХ.

„Из камиона је истрчало двадесетак њихових војника који су нам псовали четничку мајку, разоружали нас и везали руке на леђима. Један ме ударио кундаком по лицу, а Милиновић је одведен према оближњој кући“, испричао је Миљевић у исказу са саслушања у Центру јавне безбједности /ЦЈБ/ Бањалука 28. августа 2015. године.

Свједок Тужилаштва БиХ је навео да су њих тројица лежала на земљи у размаку од четири метра међи њима, а поред сваког је стајало пет, шест војника, те да су тада њему наредили да пасе траву, а била му је прислоњена и пушка на главу.

Он је додао да су у једном моменту ту наишла и коњска кола на којима је препознао Мићу Лучића, којег су муслимански војници убили.

„Тада је наишла наша војска која је запуцала. Не знам ко је убијен, само сам чуо јаукање. Чули су се и тенкови, а муслимани нису знали шта да раде. Ја сам видио прилику за бијег, мислио сам да је боље да ме убију метком, него да ме кољу и муче. Милан и Стојан су још лежали на земљи, а ја сам почео бјежати“, рекао је свједок.

Он је навео да је ток бјежања рафалом погођен у плећку и руку, те да га је српска војска, која је наишла, одвела у приједорску болницу, гдје је оперисан.

У исказу Миљевића, који је преминуо 28. октобра 2016. године, наведено је да је истог дана Милиновић пронађен мртав са урезаним крстом на прсима, а да су Кљујић и Врањеш убијени из ватреног оружја.

Овај свједок је навео и да је његов брат Ранко ексхумиран 1998. године и сахрањен у Санском Мосту, те да је код њега патолог Жељко Каран утврдио повреде главе од ватреног оружја.

На данашњем рочишту прочитан је раније дати исказ свједока Тужилаштва БиХ Ђура Салапуре, који је преминуо 24. фебруара 2016. године, у којем се наводи да су се, због снажног артиљеријско-пјешадијског напада из правца Бихаћа 14. септембра 1995. године, српски цивили и војници морали повлачити према Санском Мосту.

Он је навео и да се, након извлачења из окружења у селу Дринчи, срео са мајком која му је рекла да је болесни отац остао у кући у селу Бјелани.

„Са неколико другова сам отишао у село да пронађем оца. Затекао сам до темеља спаљену кућу, а све око ње било је разрушено. Покушали смо то да рашчистимо и пронађемо нешто од оца, али нисмо успјели. Његов нестанак пријавио сам Црвеном крсту, давао крв за ДНК-а анализу, али до данас ништа нисам сазнао“, навео је Салапура у исказу датом ЦЈБ-у Бањалука 1. септембра 2015. године.

Након читања овог исказа, оптужени Дудаковић је рекао да је артиљеријско-пјешадијски напад из правца Бихаћа извршен 13, а не 14. септембра 1995. године, како је преминули Салапура рекао.

Тужилаштво БиХ подигло је оптужницу против Дудаковића и још 15 припадника и команданата Петог корпуса такозване Армије БиХ за злочине против човјечности на подручју општина Босански Петровац, Кључ, Босанска Крупа, Сански Мост и ратни злочин над цивилима на подручју општина Бихаћ и Цазин.

Осим Дудаковића, оптужени су Екрем Дедић, Санел Шабић, Ибрахим Шиљдедић звани Шиљо, Сафет Салихагић, Адис Зјакић, Хасан Ружнић, Реџеп Злојић, Самир Солаковић, Фатмир Муратовић, Мухарем Алешевић, Хусеин Балагић, Але Хоџић звани Пумпарица, Един Домазет, Ејуб Кожењић звани Ејко и Шеширџија, Ибрахим Надаревић и Саид Мујић.

Оптужница их терети за убиство више од 300 Срба, међу којима највише цивила, углавном старије доби, као и војника који су се предали или били заробљени и тако онеспособљени за борбу.

Тијела једног броја жртава пронађена су након рата и ексхумирана из више појединачних и масовних гробница, а за некима од убијених још се трага.

Дио оптужнице за Дудаковића односи се на ратне злочине почињене над жртвама бошњачке националности, припадницима и присталицама Народне одбране Аутономне Покрајине Западна Босна, за вријеме сукоба у Цазинској крајини, на подручју општина Бихаћ и Цазин.

Предмет у односу на Алета Хоџића је раздвојен, након што је Суд добио налаз тимског вјештачења и он ће бити посебно довршен када се за то стекну услови.

Наставак суђења заказан је за 9. децембар.