Српски логораши са подручја Оџака, који су 8. маја прије 31 годину на превару заробљени и одведени у два оџачка логора, преживјели су 132 методе мучења и за то је до сада осуђено девет злочинаца на укупно 71 годину затвора, али истичу да у посљедњих пет година није подигнута ниједна оптужница.
Из Удружења логораша „Оџак `92“ наводе да су према ревидираној стратегији за процесуирање на предметима ратних злочина овакви предмети пребачени на кантоналне судове што је доста успорило.
– Проблем за нас логораше је што сада идемо да свједочимо пред Кантоналним судом у Оџаку гдје за њих није злочин што су мене тукли. Та методологија спуштања предмета је прање злочинаца – рекао је Срни један од логораша.
У логоре у Оџаку, смјештене у просторијама основне школе и фабрици у „Стролит“, било је затворено 1.294 Срба, међу којима је било 326 жена и 104 дјеце. Највише заточених било је из села Нови Град.
Припадници ХВО-а и регуларне Хрватске војске су у два та оџачка логора, као и у онима који су били у тадашњем Босанском и Славонском Броду, убили 42 логораша. Силовано је 60 Српкиња, најмлађа је била дјевојчица од десет година.
У изјавама које су преживјели логораши дали истражитељима по изласку из казамата говорили су о страхотама које су доживјели или им свједочили.
Један од преживјелих прича како је одмах по заробљавању 8. маја 1992. године доведен у фискултурну салу основне школе у Оџаку, гдје их је у почетку њих 700 било затворено.
– Услов за смјештај нисмо имали, спавали смо на голом паркету без покривача. Храну нам нису давали по неколико дана, а ни воде. Храна се састојала од једне шоље чаја сваки трећи дан и од једног малог парчета хљеба – наводи се у записнику са саслушања.
Преживјели је навео да су одмах по затварању почела злостављања и мучења, нагонили су их, каже, да пјевају усташке пјесме о „Јури и Бобану“, што су морали да раде сваки дан по два-три сата.
Даље наводи да је у почетку управник логора био „Ивица Кљајић, а његов замјеник Јосип Толић. „Ја сам их познавао јер сам прије рата радио у предузећу `Новоградња` Оџак. Касније је за управника логора постављен Анто Голубовић, њега сам лично познавао“, испричао је овај свједок.
Након што је Војска Републике Српске ослободила то подручје, логораше су премјестили у село Нови Град. „Ту смо били подвргнути страшном мучењу и батинању, ту нас је тукао ко је прије стигао“, прича свједок.
Одатле су на Петровдан, 12. јула 1992. године пребачени у тадашњи Босански Брод, гдје се страхоте настављају.
Ту је, како прича, свједочио пребијању, али и силовању српских жена, од којих су једну тјерали да сједне на ужарен решо.
– Биле су страшне муке јер се, након што су је поставили на тај решо сва сала задимила. Послије тога су је поново одвели и ја не знам шта се с њом након тога дешавало – навео је он у свом постресном свједочењу.
Из Удружења логораша „Оџак `92“ подсјећају да је до сада Суд БиХ за силовање на по шест година осудио Илију Јурића и Јозу Ђојића, Марјан Брњић је за исто кривично дјело добио 12 година, а Јосип Толић 10 година.
Мирко Ђулап осуђен је пред Кантоналним судом у Оџаку на једну годину због физичког злоствљања. Правоснажна казна изречена му је прошле године, 21. новембра.
За физичко злостављање Албина Терзић је пред Судом БиХ осуђена на три године затвора, Ферид Халиловић на 15 година пред Окружним судом у Добоју, док је Сенахид Рибић пред истим судом добио 12 година за физичко злостављање, паљење српских кућа и убиства.
Пред Окружним судом у Добоју због ратног злочина воде се поступци против Марка Милоша и Мирсада Бркића, а пред Судом БиХ против Јурице Божића и Анте Голубовића, који су недоступни правосуђу БиХ.
Пред Кантоналним судом у Оџаку подигнута је оптужница против Мате Драгичевића који је такође недоступан органима БиХ.
– Спуштање суђења на нижи ниво не даје резултате – кажу у Удружењу логораша „Оџак `92“.
Наводе примјер да је у Кантоналном суду у Оџаку за злостављање изречена казна од једне године, док су двије биле ослобађајуће, а да је Окружни суд у Добоју изрекао двије осуђујуће пресуде од укупно 28 година затвора и ниједну ослобађајућу.
