Република Српска је гаранција опстанка и симбол одлучности српског народа да више никада не дозволи да буде протјеран са својих огњишта, поручио је вршилац дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Виктор Нуждић.

Он је истакао да је обавеза свих да чувају културу сјећања на егзодус сарајевских Срба, говоре истину о њиховом страдању и инсистирају на правди за све жртве, без двоструких аршина.

– Само пуна истина и једнак однос према свим жртвама могу бити темељ истинског помирења – рекао је Нуждић Срни поводом предстојећег обиљежавања 30 година од егзодуса сарајевских Срба.

Нуждић је указао да је Сарајево данас готово без Срба који су вијековима били конститутивни дио овог града, а сада су сведени на ниво статистичке грешке.

– Посебно вријеђају појаве парола попут `Жив је Цацо` и покушаји да се злочини над Србима минимизирају и називају `грешчицама` – рекао је Нуждић.

Он је навео да додатну бол изазива чињеница да су у просторијама бивше касарне „Виктор Бубањ“, гдје су Срби током рата мучени и затварани, данас смјештени Суд и Тужилаштво БиХ, што за многе преживјеле представља нову трауму и подсјећање на најтеже дане.

Према његовим ријечима, егзодус сарајевских Срба након потписивања Дејтонског мировног споразума био је један од најтужнијих призора новије српске историје.

– Колоне људи напуштале су своје домове, гробове предака, цркве и имања, носећи са собом и посмртне остатке својих најмилијих, јер нису видјели сигурност и будућност у граду у којем су до тада живјели – нагласио је Нуждић.

Он је рекао да је Република Српска постала дом многима који су морали да напусте Сарајево, у њој су пронашли сигурност, уточиште и прилику да поново изграде своје животе.

Нуждић је подсјетио на трагичне догађаје који су одредили судбину српског народа у Сарајеву и довели до његовог масовног страдања и коначног одласка са вјековних огњишта.

Он је навео да је убиство старог свата на Башчаршији 1. марта 1992. године представљало тренутак када су се распршиле и посљедње илузије да је опстанак Срба у Сарајеву могућ у новонасталим околностима.

– Истовремено је организован референдум којим је у потпуности занемарена воља српског народа. Након тога услиједио је низ трагичних догађаја који су из коријена промијенили слику Сарајева, али и цијеле БиХ – подсјећа Нуждић.

Он је додао да су већ у априлу убијани припадници ЈНА, а 2. и 3. маја у Добровољачкој улици, након изиграног договора, извршен је напад на колону ЈНА и почињен злочин над недужним војницима.

– Ови догађаји били су увод у период страха, неизвјесности и систематског прогона српског становништва у Сарајеву – истакао је Нуждић.

Он је рекао да се терор над сарајевским Србима огледао у убиствима српских интелектуалаца и угледних људи, као што су доктор Милутин Најдановић и кантаутор Слободан Самарџић, али и у свакодневним хапшењима, одвођењима и злостављањима у логорима „Силос“ у Тарчину, Храсници, Централном затвору, касарни „Виктор Бубањ“ и другим мјестима страдања.

– Многи заточеници никада нису изашли из тих мучилишта, а бројни преживјели носили су трајне посљедице по здравље. `Казани` остају један од најпотреснијих симбола страдања Срба у Сарајеву – истакао је Нуждић.

Он је навео да додатну горчину изазива чињеница да су ти злочини релативизовани и минимизирани, те да су поједини покушавали да их прикажу као споредне или изоловане инциденте.

– Иако су Срби били изложени страху, притисцима и насиљу, годинама је у јавности грађен једнострани наратив о Сарајеву као искључиво граду жртви. Нико не спори било чије страдање, али се не може прихватити да се страдање српског народа прећуткује – закључио је Нуждић.

Извор: РТРС

Републички центар можете пратити на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.