Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица с жаљењем констатује да су жртве трагичног сукоба у региону током деведесетих година прошлог вијека на подручју бивше Југославије, у континуитету, предмет манипулација и коришћења у дневнополитичке сврхе.
Подсјећања ради, Демографска служба Хашког трибунала својевремено је процијенила да је у БиХ, током рата, страдало око 105.000 људи. Пописом жртава се бавио и Истраживачкодокументациони центар из Сарајева, који је, у већем дијелу, потврдио наводе Демографске службе. Број жртава до којих су дошли, није се ни приближно подударао са процјенама из Републике Српске.
Управо због тога, Центар је одлучио да уђе у веома захтјеван посао пописа српских жртава у протеклом рату и да покуша, колико је то могуће, да дође до најтачнијих података. Због тога смо податке тражили писменим путем од свих надлежних републичких институција, организација проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата, као и од Српске православне цркве, те смо користили и друге доступне изворе.
Ратно стање подразумијева и немогућност вођења прецизне и потпуне документације у свим сегментима, што значи да се у раду на овим пројектима институције сусрећу са низом потешкоћа. То доводи до ситуације да смо свјесни могућности грешака и непотпуних података, као и тога да одређени минимални постотак жртава улази у категорију са непотпуним или нејасним подацима, као и у категорију неевидентираних жртава.
Због тога се рад на базaма података и пописима жртава никада не сматра завршеним, него се оставља простор за њихову допуну, односно ревизију. Између осталог, писани резултати пописа објављују се, у више издања, која подразумијевају измијењена и допуњена издања. У суштини, говоримо о процесу kоји траје деценијама након ратног сукоба и гдје се резултати узимају као тренутни пресјек истраживања.
Публикација „Жртве Одбрамбено-отаџбинског рата – Попис“ (РЦИРЗ, Бања Лука, 2019. године) објављена је прије четири године и све вријеме је доступна, између осталог, и на сајту Центра. Оно што је важно наrласити да је, на страници 29. ове публикације изричито наведено и сљедеће: „Ипак, и након објављивања досадашњих резултата пописа, Центар неће одустати од прикупљања нових података и документације, а ова публикација представља и позив заинтересованој јавности да нам помогне у што потпунијој реализацији пројеката, превасходно кроз достављање информација и документацију о жртвама. Ово је уједно и позив за оне који сматрају да се неко од лица не треба наћи у попису да нам доставе релевантну документацију на одлучивање“.
Дакле, као што смо напоменули, сви подаци су подложни ревизији и допуни. Након Пописа, објављена је публикација „Дјеца жртве рата 1991-1995.“ (Милан Јеремић, Никола Борковић, издавач РЦИРЗ, Бања Лука, 2022. године), а ова публикација, као и попис, јавно је доступна. Напоменули би да је, прије свега, у овој публикацији изричито наведено да су, када је ријеч о дјеци која су страдала на подручју Сарајева, у обзир узето десет пријератних сарајевских општина.
Такође, у овој публикацији, не спомињу се околности страдања спорних жртава. Истовремено, када је ријеч о Попису, такође се водило принципом територијално-aдминистративне организације општина и градова у БиХ из 1991. године. Осим тога, наведено је и то да предмет истраживања, између осталог, представљају цивилне жртве српске националности које су смртно страдале на простору бивше СФРЈ 1991-1995. године, а њихово страдање је директно везано за рат и ратна дешавања.
Самим тим, у било којој евиденцији Центра, за било коју жртву, као мјесто страдања се не може навести Српско, односно Источно Сарајево. С обзиром на то да се приликом уноса имена и презимена лица која су у федералним медијима оспорена од стране породица, наглашавамо да су у бази Центра сви они евидентирани као жртве непознатих околности страдања, а евидентирани су, превaсходно, на основу публикације „Досије Сарајево“, аутора Миливоја Иванишевића из 2017. године, гдје су сви они означени као лица српске националности страдала на подручју Сарајева. Други документи који су коришћени приликом њиховог евидентирања, такође нису откривали околности смрти ни националности жртава на основу чега би се могла извршити корекција уноса.
Нажалост, имајући у виду чињеницу да су сви ови подаци доступни јавности дуги низ година, као и да смо, као што смо навели, позивали све заинтерсоване стране да нам се обрате, не можемо се отети утиску да је све што је објављено у јавности имало за циљ дискредитацију Центра и институција Републике Српске.
Истовремено, медији су пренијели информацију о постојању спискова страдале дјеце на подручју Српског Сарајева, чији је аутор Центар, што је потпуно нетачно, с обзиром на то да је већ објашњено да је Центар користио потпуно другачију територијалну методологију. Осим тога, оно на чему се инсистира је да је ријеч о списку, међутим, то је ексел табела која је извод из базе података коришћена за поменуте публикације.
Медијске наступе чланова породица које су се огласиле смо уважили и њихове сроднике смо уклонили из постојеће публикације која је јавно доступна. Њихова имена се неће налазити ни у новим издањима.
Истовремено, што је веома важно, позивамо све надлежне институције у Федерацији БиХ да јавности учини доступним, као што то Центар годинама ради, резултате истраживања која се односе на страдалу дјецу Сарајева током протеклог рата. Наиме, свједоци смо да је број од 1.601 убијене дјеце у Сарајеву, у више наврата, оспорен чак и у Федерацији БиХ. То би нам умногоме помогло и у нашем истраживачком раду.