У стварање паравојних јединица и њиховог наоружавања СДА је кренула још 1990. године, два дана након што је Уставна комисија тадашње СР БиХ усвојила амандмане којим се искључују све активности које имају за циљ угрожавање територијалног интегритета СФРЈ, пише у Извјештају Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године.

Уставна комисија СРБиХ усвојила је 31. јула 1990. амандмане 59–80 на Устав СРБиХ, који су у својој цјелини представљали важну уставну реформу у правном оквиру СФРЈ. Тачка седам Амандмана 69 изричито је искључила све активности које имају за циљ угрожавање територијалног интегритета СФРЈ. Ова одредба била је у сагласности са Уставом СФРЈ – наведено је у Извјештају, чије дијелове преноси Срна.

Према бошњачким изворима, становништво босанских Муслимана у градовима долине Дрине почело је са набавком оружја и стварањем паравојних оружаних јединица већ 1990. године, а прва паравојна јединица СДА формирана је 2. августа 1990. у малом граду Устиколина у долини ријеке Дрине у источној Босни, наведено је у Извјештају, чије дијелове преноси Срна.

У исто вријеме оформиле су се и нелегалне муслиманске оружане јединице у Зворнику, Бијељини, Братунцу, Сребреници и Власеници.

Средином марта 1991. године, Главни одбор СДА упутио је директиву локалним ћелијама странке у свим општинама, наређујући им да започну процес стварања војних јединица под заједничким називом “Патриотска лига”, тако да се 31. март 1991. сматра формалним датумом стварања “Патриотске лиге”, јер се тог дана у сарајевском кварту Соукбунар одржао први тајни састанак организације.

СДА је 10. јуна 1991. године одржала Конгрес Муслимана у Сарајеву, ком је присуствовало скоро 400 делегата из цијеле СФРЈ, а Конгрес је основало “Вијеће за националну заштиту муслиманског народа”, а који је усвојио Резолуцију 84, којом се Муслимани у БиХ позивају да створе властиту војску и започну припреме за рат.

Као начелник логистичког центра АРБиХ, а потом и министар одбране БиХ Хасан Ченгић изјавио је да је одлучено да се кроз структуру СДА формира “Патриотска лига”, јер је то била једина странка на коју су се могли ослонити.

– Главна идеја била је једноставна – требало би да имамо војну организацију која би, у случају озбиљног војног напада, постала окосница укупне националне и патриотске мобилизације – рекао је Ченгић.

Политичко крило “Патриотске лиге” чинили су истакнути функционери СДА – предсједник странке Алија Изетбеговић, који је био главни организатор и идејни вођа ове паравојне формације, те Омер Бехмен, Русмир Махмутћехајић и Насих Рашидагић.

Изетбеговић је лично водио процес формирања “Патриотске лиге”, уз подршку хрватског предсједника Фрање Туђмана.

У војном крилу “Патриотске лиге” учествовали су бивши официри ЈНА муслиманске националности који су је напустили – потпуковник Мехо Каришник, мајор Сефер Халиловић који је био њен командант, мајор Вахид Каравелић, потпуковник Сулејман Врањ, потпуковник Неџад Ајнаџић, капетан корвете Мустафа Хајрулаховић, звани Талијан.

Штаб сарајевске “Патриотске лиге” био је састављен искључиво од челника општинских организација СДА.

Из Пала то су били Шериф Бечић, Мунир Радача и Кемо Хрвоје, из Старог Града Мехмед Скака и Фарис Фочо, из општине Центар Мирсад Трнка и Амир Оруч, из Новог Сарајева Ахмед Исаковић, из Илиџе Саид Мемић, из Хаџића Мустафа Делиловић и Мурис Ибрица, из Вогошће Харис Трнка, а шеф штаба сарајевске “Патриотске лиге” био је Нихад Халилбеговић, предсједник сарајевске СДА и блиски сарадник Изетбеговића.

СДА је створила неуставне паравојне оружане снаге када је СР БиХ још била конститутивна република СФРЈ, а једине легалне војне формације на територији РБиХ биле су ЈНА и ТО, тако да је одлука о стварању “Патриотске лиге”, која је дјеловала у тајности, представљала велики корак ка растављању правног система СР БиХ.

СДА је послала своје чланове на војну обуку у Хрватску, а њу је организовало Министарство унутрашњих послова Хрватске.

Почетком септембра 1991. године “Патриотска лига” је започела организовање свог особља и батаљона на општинском нивоу и кренула у процес прикривене мобилизације, а Изетбеговић је лично водио процес стварања муслиманских паравојних формација.

Почетком 1992. године, “Патриотска лига” је била организација са Главним штабом, девет регионалних штабова, 102 општинска штаба и бројним теренским јединицама, регионална сједишта формирана су у Бихаћу, Приједору, Ливну, Добоју, Тузли, Зеници, Сарајеву, Горажду и Мостару.

Њихова величина кретала се од вода до бригаде, док је укупна снага “Патриотске лиге” достигла 120.000 људи.

Прве стратешки важне испоруке оружја почеле су 20. јуна 1991. године, када је Бугарска упутила пошиљку од 5.000 аутоматских пушака, противтенковског оружја и муниције у вриједности од 4,3 милиона долара у Хрватску и Босну преко бугарске државне компаније “Кинтекс”.

Министар унутрашњих послова РБиХ Алија Делимустафић тајно је измјештао МУП-ова складишта оружја и муниције из подручја у којима доминирају Срби у она гдје доминирају Муслимани.

Према ријечима делегата СДА у Парламенту РБиХ Ибрана Мустафића, јединице “Патриотске лиге” у Сребреници у априлу 1992. године имале су око 2.000 аутоматских пушака, минобацача и противавионских топова 30 милиметара.

Изетбеговић је 2. децембра 1991. године одржао састанак са Сефером Халиловићем и његовим официрима у Храсници, када је одобрио Халиловићев план да се спроведе прикривена мобилизација и мобилише 250.000 мушкараца.

Истовремено са стварањем “Патриотске лиге”, створена је још једна мрежа паравојних организација босанских Муслимана која је била позната под називом “Зелене беретке”.

Коначни извјештај експерата Комисије УН описује “Зелене беретке” као “јединице које могу имати различита имена, али се обично идентификују као Зелене беретке”, те да се чинило да су добро наоружане као и да су “биле активне у најмање 17 округа широм БиХ”.

Почетком рата, у априлу 1992. године, снага „Зелених беретки износила је до 40.000 мушкараца, док је у Вишеграду ова јединица, под командом локалног функционера СДА Мурата Шибановића имала снагу од око 500 људи и била је добро ннаоружана”.

У Коначном извјештају Комисије УН наглашено је да су „Зелене беретке умијешане у убијање цивила, силовања и рад затворских логора у којима су цивили противзаконито затварани, а понекад и мучени и убијани.