– Српске жртве су по ко зна који пут понижене од институција које би требало да буду синоним за право и правичност, а то су Суд и Тужилаштво БиХ. Ово и не чуди уколико се подсјетимо да ове институције нису уставне категорије, да су њихове канцеларије у бившој касарни Виктор Бубањ, која је била мучилиште и логор за Србе, те да пресуде још и данас доносе судије који су пресуђивали Србе и у рату у монтираним предметима.
Рекао је ово у интервјуу за портал Вијести365 Виктор Нуждић, в.д. директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица.
Нуждић је нагласио да Суд БиХ константно провлачи перфидну намјеру да се непроцесуирањем злочина над Србима формирају ставови о рату и ратним дешавањима деведесетих година.
Са Нуждићем смо разговарали и о методама борбе Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица против „прекрајањима историје“, раду Суда БиХ и плановима ове институције Владе Републике Српске за наредни период.
Поред Међународног кривичног суда за бившу Југославију, ратни злочини почињени у БиХ за вријеме трагичног сукоба од 1992. до 1995. године процесуирани су и пред Судом БиХ, а Посебан одјел за ратне злочине почео је са радом 2005. године. Колико је до сада укупно изречено пресуда? Од укупног броја колико пресуда је изречено Србима, колико Бошњацима, а колико Хрватима?
НУЖДИЋ: Хашки трибунал осудио је 67 Срба на скоро хиљаду година затвора (укупно за територију СФРЈ 997,5, а само за територију БиХ 758 година), те им је поред тога изрекао и седам доживотних казни. На другој страни, просто је невјероватан податак да је за злочине над Србима у Босни и Херцеговини осуђено тек три Бошњака и један Хрват и изречено им је 45 година затвора (36 Бошњацима и 9 година Хрватима). Нешватљиво је да за злочине над Србима у Хрватској Хашки трибунал није изрекао ниједну једину казну. За етничко чишћење и затирање цијелог народа, његов прогон са вијековних огњишта није изречена ниједна казна. Казнена политика говори сама за себе шта је био циљ овог суда. Нажалост, сличну матрицу понашања преузело је и правосуђе на нивоу БиХ које је у свом досадашњем раду осудило 190 Срба на 2.456 година затвора, а истовремено за српске жртве осуђено је 63 лица (49 Бошњака и 14 Хрвата) на 457 година затвора, што чини тек 13,6 % од укупно изречених казни од стране Суда БиХ.
Уколико посматрамо досадашњи рад Суда БиХ на рјешавању спорова у вези са ратним злочинима, у којој мјери сте задовољни показаним, како оцијењујете рад ове правосудне институције по том питању?
НУЖДИЋ: Прије свега српске жртве су по ко зна који пут понижене од стране институција које би требале да буду синоним за право и правичност, а то су Суд и Тужилаштво БиХ. Истовремено, ово и не чуди уколико се подсјетимо да ове институције нису уставне категорије, да се њихове канцеларије налазе у бившој касарни Виктор Бубањ која је била мучилиште и логор за Србе, да пресуде још и данас доносе судије који су пресуђивали Србе и у рату у монтираним предметима… Самим тим и ми као институција Републике Српске смо незадовољни и свакодневно се трудимо да упозоримо јавност о раду, односно нераду суда и тужилаштва надајући се да ће се предмети ратних злочина ослободити политизације и коначно ставити и српске жртве у равноправан положај.
Такође смо и свјесни да је од неких злочина прошло и преко 30 година, те се самим тим, са ове временске дистанце, не може говорити о било каквој правди и правичности. У међувремену је велики број свједока, жртава, па и извршилаца преминуо због чега је неизвјесно даље процесуирање многобројних предмета.
Колико су подаци о броју пресуда за разни злочин, али и њихово образложење вјеродостојни, релевантни за стварање шире слике о сукобима на овим просторима?
НУЖДИЋ: Константно се провлачи перфидна намјера да се злочини над Србима не процесуирају, како би се кроз пресуде формирали ставови о рату и ратним дешавањима деведесетих година. Стога је потребно на све начине указати јавности шта су пресуде. Оне су појединачни акти који се односе на лице које је осуђено, самим тим оне су обавезујуће и извршне у односу на лица на која се односе. Не постоји могућност да било ко суди народима. Нажалост, све више се могу чути наративи о пресудама као историјским чињеницама, што ни у ком случају не може бити исправно стајалиште, с обзиром на то, а као што сам и рекао, пресуде се односе на осуђена лица. Истовремено, многи злочини над Србима нису процесуирани или су дјелимично процесуирани и самим тим не можемо прихватити ни помисао да пресуде кроје историју, поготово не у тренутку када на хиљаде српских жртава нису добиле сатисфакцију кроз правосудне процесе.
Могу ли породице жртава, али и Република Српска бити задовољни досадашњим темпом процесуирању злочина над Србима у БиХ?
НУЖДИЋ: Наравно да не. Као што сам и рекао породице српских жртава се изнова и изнова понижавају. Илустрације ради, поменућу ратни злочин у Јошаници, селу у општини Фоча. Злочин је извршен 19.12.1992. године у тренутку док су мјештани прослављали крсну слвау. Убијено је 56 цивила, половина од њих су жене, троје дјеце. Најстарија жртва имала је 88 година, а најмлађа Данка Тановић тек двије. Убијено је 11 брачних парова, затрте породице.. И онда као да није довољно да се 30 година чека на подизање оптужнице Суд БиХ одбацио је образложење да се ради о легитимном војном циљу!? Након 24 часа оптужница је ипак потврђена, али замислите какво је то поновно понижавање жртава. Уколико имате ослобађајуће пресуде за убијену српску дјецу у Трнову, Калиновику, Подрињу како да ико од Срба буде задовољан. Како да било ко од Срба буде задовољан када се процеси доводе до апсурда, као што је то случај са предметом против Атифа Дудаковића гдје се предмет претвара у фарсу константним одгађањима са апсурдним објашњењима, исти случај је и у предмету Добровољачка, Чемерно итд… Велику одговорност за ово сноси и такозвана међународна заједница чији представници се неудостоје да дођу на било које стратиште Срба приликом обиљежавања.
Жртве трагичног сукоба у региону током деведестих година прошлог вијека на подручју бивше Југославије у континуитету су предмет манипулација и злоупотреба у дневно-политичке сврхе. На који начин се Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих особа Републике Српске бори са „прекрајањима историје“?
НУЖДИЋ: Сваке године објављујемо публикације које се тичу Одбрамбено-отаџбинског рата, а често помажемо и релевантне ауторе. Сва издања су јавно доступна на званичној интернет страници Центра. Једно од најзначајнијих издања током претходног периода је први том “Атласа злочина над Србима током Одбрамбено-отаџбинског рата” који се односи на 1992. годину. У њој је обрађено 76 стратишта у којима је страдало четворо или више лица српске националности.
Једна од публикација се тиче и страдања 12 беба усљед недостатка кисеоника због забране летова, а све због одлуке Савјета безбједности. По први пут институционално су пописане српске жртве у рату, то никада нисмо имали до сада у историји српског народа. Обрађивали смо улогу НАТО пакта у рату. Активно се бавимо и истраживањима злочина и догађаја и из Другог свјетског рата. Као центар, публикујемо и многа друга наша истраживања, едуковали смо наставни кадар како би младима преносили шта се дешавало, држали предавања у школама, а већ осам година организујемо праксу за студенте права, политичких наука и историје. Дајемо свој максимум када је у питању култура памћења, али сви, морамо да се укључимо и кренемо у својим породицама да његујемо културу памћења како се не би поновио сценарио након Другог свјетског рата. Ако нема кућног одгоја, веома тешко је допријети до људи који немају барем основна предзнања о Одбрамбено-отаџбинском рату. Промовишемо и херојство Војске Републике Српске јер немамо право да заборавимо борце који су несебично поднијели жртву, да заборавимо оне који су животе уградили у темеље Српске.
Какви су планови Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих особа Републике Српске за наредни период?
НУЖДИЋ: У току је пројекат – о мјесту заточења, односно логорима кроз који се обрађују мјеста заточења за Србе у рату. Наставили смо и рад на наставку „Атласа“. Наредни том ће обухватати 1993. и 1994. годину, а трећи том би требало да обухвати страдање Срба 1995. године. Започели смо и пројекат који се односи на акције ВРС и МУП-а, дајући им тако трајни монумент, односно захвалност за све што су урадили. Свакодневно смо присутни у јавности и трудимо се да успоставимо контакт и сарадњу са што већим бројем сличних институција како би што широј јавности пренијели истину о страдању Срба током двадесетог вијека. Једноставно наша обавеза је да не дозволимо да страдање и херојство нашег народа падну у заборав.
Извор: Вијести365
