Завичајно удружење Завидовићана из Добоја изразило је незадовољство покушајима да се при крају суђења ратном команданту Сакибу Махмуљину, умање и оправдају злочини које су припадници одреда „Ел муџахедин“ и такозване Армије БиХ починили над Србима приликом напада на Возућу у јесен 1995. године уз благонаклони однос Тужилаштва и Суда БиХ. Из Завичајног удружења Завидовићана саопштили су да су огорчени начином на који одбрана некадашњег команданта Трећег корпуса такозване Армије БиХ Махмуљина третира српске жртве, убијене и нестале у тој операцији.

„До којих размјера иде та дрскост видљиво је постало на последњем рочишту у Суду БиХ 22. јула када је вјештак војне струке Кенан Даутовић остао при ранијим тврдњама да јединица „Ел муџахедин“, а која је била у зони Трећег корпуса Армије БиХ, на чијем је челу био оптужени Сакиб Махмуљин, није беспоговорно извршавала наређења команданта Корпуса“, наводи се у саопштењу.

Из овог удружења поручују да се у процесу изругивања жртвама и њиховим породицама иде до те мјере да вјештак одбране Махмуљина тврди да над јединицом плаћеника из исламских земаља није успостављен систем руковођења и контроле, већ да је у питању био однос „ограниченог савезништва“.

Завичајно удружење сматра да је исувише благонаклон однос и тужиоца Седина Идризовића, односно Тужилаштва БиХ и Кривичног вијећа Суда за ратне злочине БиХ на бесрамне тврдње свједока одбране да Одред „Ел муџахедин“ није ни био јединица такозване Армије БиХ.

„Питамо се зар није било довољно 1.049 доказа прослијеђених из Хашког тужилаштва 2006. године да их Тужилаштво БиХ уврсти у оптужницу за кључне тезе и доказивање кривице оптуженог. Зар није било довољно и низ других доказа и свједочења жртава, кроз изјаве о тортурама у муслиманским логорима и породица жртава, кроз изјаве дате Агенцијама за спровођење закона у БиХ“, истиче се у саопштењу.

Из Завичајног удружења Завидовићана постављају питање Суду и Тужилаштву БиХ и „правдољубљивој јавности“ у Федерацији БиХ – зар за адекватно кажњавање и других одговорних, попут Махмуљина, није довољно што су документоване и доказане жртве на српској страни приликом пада Возуће и дијела Озрена.