Custom Linkovi

Суд БиХ и даље је на курсу бошњачке политике, како ратне, тако и поратне, што се коначно мора промијенити, изјавио је данас у Москви директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић. „Свједоци смо крајње безобразног односа према српским жртвама и одсуства сваке врсте емпатије према њиховим породицама.

Правосуђе на нивоу БиХ, по свему судећи, остало је досљедно преовладавајућем мишљењу у већем дијелу међународне јавности о Србима злочинцима и Бошњацима жртвама, што се мора коначно промијенити“, рекао је Срни Којић који учествује на конференцији посвећеној геополитичком аспекту савремених проблема међународне безбједности.

У супротном, упозорио је Којић, од помирења и међусобног уважавања народа који живе у БиХ неће бити ништа, а поготово ако је рецепт за суживот понашање Суда БиХ и њихових ментора. „Без обзира на доказе, а посебно на свирепост њихових егзекуција, посебно у вријеме пада Возуће, епилог је, очекивано, поражавајући! Командант Главног штаба бошњачке Армије БиХ Расим Делић добио је свега три године затворске казне у Хагу, док се команданту Трећег корпуса Сакибу Махмуљину, процес одуговлачио и банализовао, да би, као што смо, нажалост и очекивали, јуче добио још један неславан исход“, истакао је Којић.

Којић је навео да је учесницима конференције у Москви указао да је исламска вјерска заједница била од почетка укључена у остваривање политичких циљева муслимана у БиХ, што се види још из ставова изнесених у „Исламској декларацији“ Алије Изетбеговића о стварању муслиманске државе у БиХ, те о прожимању државног и вјерског. „Па самим тим, зашто не рећи, сноси и дио одговорности за злочине почињене над Србима током рата деведесетих година прошлог вијека“, додао је Којић.

Он је навео и да је Мешихат исламске заједнице са сједиштем у Сарајеву, у драматичном тону, упутио апел свим имамима у којем се муслимани позивају да изађу на референдум и гласају за независну и суверену БиХ „као своју будућност и будућност своје вјере“. „Како би помогли угроженој браћи и сестрама муслиманима у борби за ислам као друштвени поредак, у БиХ фебруара 1992. године долазе муџахедини, уз подршку и знање највиших муслиманских функционера. Ријеч је о исламским фундаменталистима, професионалним ратницима и плаћеницима, али и борцима за џихад“, нагласио је Којић. Ирански муџахедини, навео је он, дошли су међу првима, а слиједили су их муџахедини из Саудијске Арабије, Палестине, Јордана, Јемена, Авганистана, Катара, а највише војног искуства и знања имали су они из Египта, Алжира, Марока и Туниса. Којић је посебно истакао да је њих нешто више од стотину добило држављанство још и прије проглашења ратног стања у БиХ. „Та пракса се наставила и након потписивања Дејтонског мировног споразума. Долазак муџахедина нијемогао проћи без учешћа Исламске заједнице, о чему свједоче снимци и фотографије.

У Травнику, августа 1992. године, поред злогласног команданта муџахедина Абу Адел Азиза, познатијег као Барбароса или Риђобради, стоји травнички муфтија Нусрет Абдибеговић“, нагласио је Којић. Према његовим ријечима, муџахедини су веома брзо постали саставни дио такозване Армије БиХ, а Одред „Ел муџахедин“ дјеловао у саставу Трећег корпуса бошњачке армије. „Осим што су се посебно исказали у најсвирепијим мучењима и ритуалним убиствима Срба, али и Хрвата, домаће муслимане подучавали су шеријатским вјештинама“, напоменуо је Којић.