Формирање независних међународних комисија за истраживање догађаја у Сребреници и Сарајеву током протеклог рата у БиХ био је једини могући пут да се свјетској јавности на објективан и непристрасан начин предочи дио онога што се од 1992. до 1995. године дешавало на овом подручју, оцијенио је директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Милорад Којић.

Којић је напоменуо да у систему транзицијске правде постоје механизми вансудског утврђивања чињеница, што је у свијету призната метода, те да то нико не може да оспори, саопштено је из Републичког центра.

„Дакле, историју не смију и не могу писати судске пресуде, поготово не пресуде оних судова који су правду дијелили на основу двоструких аршина“, истакао је Којић у обраћању видео-линком учесницима Друге међународне конференције „Исходи рада независних међународних комисија: Српске жртве у грађанском рату у Сарајеву 1991-1995. и жртве свих народа у регији Сребреница 1992-1995“, која се одржава у Москви.

Он је поновио да Влада Републике Српске, која је формирала комисије на основу закључака републичког парламента, ни у једном моменту није имала намјеру да на овај начин оспори и умањи било чије жртве.

„Напротив, објективно сагледавање чињеница једино је што може допринијети јачању повјерења, помирењу и суживоту садашњих и будућих генерација. Били смо спремни да прихватимо све оно до чега дођу међународни експерти, без обзира на то да ли ће се то некоме свиђати или не. Било да је ријеч о нама у Републици Српској или неком другом“, рекао је Којић.

Он је подсјетио да су стереотипи о Србима као искључивим кривцима за ратове вођене на подручју бивше Југославије деведесетих година прошлог вијека, а у том контексту и хашке пресуде, српске жртве и злочине који су почињени над Србима неправедно ставили у потпуно други план.

„Када се прича о Сребреници, говори се само о јулу 1995. године. Шта је са догађајима из првих ратних година, шта је са нападима Бошњака на српска села, са бруталним убиствима, прогонима?…За одговорне нема казни, а ни пресуда које могу бити каква-таква сатисфакција за све оно што су прошли Срби средњег Подриња“, рекао је Којић.

Он је говорио и о раду Комисије о догађајима у и око Сребренице од 10. до 19. јула 1995. године, која је формирана одлуком Владе Републике Српске 2003. године, под великим притиском тадашњег високог представника за БиХ Педија Ешдауна.

„Својим наводима, ова комисија је омогућила бројне злоупотребе у интерпретацији како извјештаја, тако и Радне групе, чији је задатак био да реализује њене закључке. Рећи ћу само да је једна од њих и стављање мете на чело људима са фамозног списка од 20.000 људи који се, према њиховим процјенама, могу довести у везу са догађајима у Сребреници од 10. до 19. јула 1995. године“, навео је Којић и подсјетио да је извјештај ове комисије Влада Српске ставила ван снаге 2018. године.

С друге стране, додао је он, без обзира на то што је још 2004. године одлуком некадашњег Дома за људска права наложено да се формира комисија која ће се бавити страдањем Срба у Сарајеву, а која је, компромисно, формирана као Комисија за утврђивање страдања Срба, Хрвата, Бошњака, Јевреја и осталих у Сарајеву, епилог цијеле приче био је тотални фијаско.

„Није било воље да се било шта уради када је ријеч о суочавању са злочинима који су, неспорно, почињени и над Србима у несрећном грађанском рату у БиХ“, нагласио је Којић.

Он је, између осталог, говорио и о „закону о забрани негирања геноцида“, који је наметнуо бивши високи представник за БиХ Валентин Инцко пред крај свог мандата, те напоменуо да је ријеч о „антицивилизацијском и антиуставном закону који је ставио печат на дугогодишњу хајку против Срба, верификовану у Хагу и пред правосуђем на нивоу БиХ“.

„Посљедице су се могле видјети кроз продубљивање подјела, како у изјавама бошњачких политичара, тако и кроз коментаре на друштвеним мрежама“, рекао је Којић.

„Свима, па и Центру, онемогућено је проблематизовање тема као што су судске пресуде. Ратом у БиХ, а посебно догађајима у Сребреници, једино су се, дакле, смјели бавити судови, а у будућности се том темом не смију бавити ни историчари. То је апсурд над апсурдима“, сматра Којић.

Према његовим ријечима, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица ће наставити да ради свој посао.

Конференцију у Москви организовали су Катедра за упоредне политичке науке Московског државног института за међународне односе Министарства спољних послова Русије и Међународни институт за развој научне сарадње, уз координацију Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица и Руског дома у Београду.