Custom Linkovi

Слабо насељена планинска села Клисура, Бурсићи и Хадровићи смјештена су на размеђи општина Вишеград и Рогатица. Ова три села су била окружена већински муслиманским селима. Један од тадашњих мјештана Клисуре био је и Марко Кусмук. Заједно с њим живјели су његова супруга Даница, синови Милорад и Милош и његова тетка Јока Вукашиновић. Према његовом свједочењу ова села су много пострадала током Другог свјетског рата од стране усташа. Међутим, по завршетку рата Срби из ових села су живјели у складним односима са комшијама муслиманима из сусједних села. Такви односи трајали су до прољећа 1992. године када су почели ратни сукоби у општини Вишеград.[1]

Према наводима из Кривичне пријаве СЈБ Вишеград припадници тзв. Армије БиХ су у јутарњим часовима 8. августа 1992. године извршили напад на српска села Клисуру, Бурсићи и Хадровиће.[2]

Према свједочењима преживјелих мјештана тога јутра ништа није указивало да би села могла бити нападнута. Тако су мјештани и тог јутра, као и сваког претходног, кренули у свакодневне послове око стоке. Милева Крсмановић, тадашња мјештанка Бурсића, свједочила је да је након јутарње кафе са супругом он одлучио да изведе стоку до њиве зване Присоје, док је она остала кући.[3]

Поред Милевиног супруга и Марко Кусмук је тог јутра отишао од куће како би одвео стоку на испашу у њиву звану Метаљка која је, према његовом свједочењу, удаљена око 300 метара од његове куће.[4]

Управо у тренуцима када је водио стоку ка ливади званој Метаљка почео је напад на село, а Марко Кусмук је то овако описао: „Док сам ишао за стоком преко оближње ливаде зачуо сам како је неко повикао ‘пали’ и пуцње из ватреног оружја. Када сам се окренуо у правцу одакле су пуцњи долазили, угледао сам и препознао двојицу муслимана из Међеђе и Богдашића. Осим њих било је ту још припадника муслиманских формација, а видио сам да су опколили куће које су одмах почели палити. Видјевши све то оставио сам стоку и почео бјежати према селу Пешурићи, сусједно српско село у општини Рогатица и успут сам викао народу да бјежи из села, да долазе муслимани и да пале куће и убијају.“[5]

У исто вријеме нападнуто је и село Бурсићи и Хадровићи. У тренутку када је напад почео Милева Крсмановић се налазила у кући и она је тада изашла из куће како би видјела шта се дешава у селу. По изласку из куће срела је супругу мужевог брата Милку Крсмановић, пошто су њихове куће биле једна уз другу. Њих двије нису знале шта се дешава у селу и ко пуца, а тада им је комшија Славко Крсмановић, који је био недалеко од њих у својој ливади, рекао да то пуцају Срби код куће Нове Ковачевића. Међутим, недуго затим Милка и Милева су препознале глас једног муслимана који је викао „предајте се, опкољени сте“.[6]

Одмах затим Милева и Милка су побјегле у мјесто До гдје су се сакриле. Одатле су посматрале како припадници тзв. Армије БиХ пљачкају, а потом и пале куће и окућнице у њиховом селу. Међутим, иако су биле скривене у мјесту До један припадник тзв. Армије БиХ је дошао у њиву, која је била непосредно уз мјесто њиховог скривања, како би обрао поврће и тада је уочио њих двије. Уперивши пиштољ у њих натјерао их је да се предају и извео их је на пут. Када су изашле на пут угледале су запрежна кола у којима је био један рањени припадник тзв. Армије БиХ и заробљена Борка Андрић из Хадровића. Према наводима Милке и Милеве Борка је тада кукала и говорила да је убију одмах, а не да је воде негдје. Упркос томе, њих три су запрежним колима превезене у Међеђу, а док су ишли ка Међеђој видјели су како горе куће у Бурсићима. Поред тога у току пута ка Међеђој један припадник тзв. Армије БиХ њима се хвалио говорећи да је Марку Кусмаку са Клисура све побио – жену, два сина, бабу и још једног момка.[7]

Након што су се припадници тзв. Армије БиХ повукли из Клисуре у село се вратио Марко Кусмук и тада је затекао стравичан призор у кући и дворишту: „Када сам се вратио кући у своје село, затекао сам убијене све чланове породице. Тијело супруге Данице, које је било напола изгорјело, нашао сам у кући у непосредној близини шпорета. Син Милорад је лежао испред куће неких десетак метара са видном раном у предјелу главе, поред носа са лијеве стране. Другог сина Милоша нашао сам педесетак метара иза куће са раном у предјелу главе, док је тетка Јока Вукашиновић била запаљена у дворишту испред куће.“[8]

                                                   Милорад Кусмук                       Милош Кусмук

Након проналаска супруге, синова и тетке Марко је пронашао још два леша у близини куће: „Поред њих у амбару поред куће сам пронашао мртвог Зорана Којића коме је глава била сва у крви. Око 500 метара од моје куће пронађен је леш Драге Кусмука. Он је био погођен са више хитаца из ватреног оружја.“[9]

                                                      Зоран Којић                               Драго Кусмук

Истог дана у селу Бурсићи убијене су мајка и кћерка Божана и Станојка Ичагић. Након што су убијене у дворишту њихове куће потом су запаљене и њихова изгорјела тијела су пронашли преживјели мјештани након повлачења снага тзв. Армије БиХ.[10] 

Тако су припадници тзв. Армије БиХ, 8. августа 1992. године, за кратко вријеме убили осморо Срба, а након убиства затечених Срба они су пљачкали њихову имовину. Све куће у селима Клисура, Бурсићи и Хадровићи су том приликом запаљене и уништене.

С друге стране, када су Милка и Милева Крсмановић и Борка Андрић доведене у Међеђу биле су затворене у једну просторију у Задружном дому. У том логору оне су провеле укупно 103 дана и све вријеме боравка у логору биле су подвргнуте физичком и психичком малтретирању, а Милева је то описала: „Док смо биле заробљене у Међеђи тукли су нас, изгладњивали тако што су нам дневно давали три залогаја хљеба. Један муслиман је мене највише малтретирао ноћу и говорио би ‘дајте ми ону стару, дебелу’ да би ме онда тукао ногама, рукама и палицом. Тако је једне вечери у септембру дошао и одвео ме у другу просторију гдје је хтио да ме силује. Наредио ми је да се скинем што ја нисам учинила већ сам му рекла да помисли на то да му ја могу бити мајка и да помисли на своју мајку. Након тога је он заћутао, а потом ми рекао да ме неће силовати и вратио ме у собу.“[11]

Милева и Милка Крсмановић и Борка Андрић су у логору у Задружном дому у Међеђи биле све до 20. новембра 1992. године када су размијењене. 


[1] Записник о саслушању свједока Марка Кусмука, Основни суд у Вишеград, број: Ки 15/93 од 24. 8. 1993. године.

[2] Кривична пријава, СЈБ Вишеград, број: 02-230-23/93. од 17. 3. 1993. године.

[3] Изјава Милеве Крсмановић, СЈБ Вишеград, број: 02-230-23/93 од 25. 11. 1992. године.

[4] Записник о саслушању свједока Марка Кусмука, Основни суд у Вишеград, број: Ки 15/93 од 24. 8. 1993. године.

[5] Исто.

[6] Сагласна свједочења Милке и Милеве Крсмановић: Изјава Милеве Крсмановић, СЈБ Вишеград, број: 02-230-23/93 од 25. 11. 1992. године; Изјава Милке Крсмановић, СЈБ Вишеград, број: 02-230-23/93 од 25. 11. 1992. године.

[7] Изјава Милеве Крсмановић, СЈБ Вишеград, број: 02-230-23/93 од 25.11.1992. године; Изјава Милке Крсмановић, СЈБ Вишеград, број: 02-230-23/93 од 25. 11. 1992. године.

[8] Записник о саслушању свједока Марка Кусмука, Основни суд у Вишеград, број: Ки 15/93 од 24. 8. 1993. године.

[9] Исто.

[10] Кривична пријава, СЈБ Вишеград, број: 02-230-23/93. од 17. 3. 1993. године.

[11] Изјава Милеве Крсмановић, СЈБ Вишеград, број: 02-230-23/93 од 25. 11. 1992. године.